Дана 22. октобра (4. новембра по новом календару) 1721. године Сенат је издао указ којим је Петра I именовао за императора: «за очинску бригу и старање које је за добробит државе изволио да покаже и за тако снажно бодро и старање и за то што је учинио да његов подани народ постане прослављен у целом свету». Русија је постала империја.
Руска империја. Карта из XVIII века
Русија као империја
То што је Сенат Петру I доделио титулу императора представља признање његових личних заслуга. Признање да је завршена велика етапа у историји земље. Али то је био и данак новим струјама. Почела је нова епоха и то више није било Московско царство, већ друга држава. Русија је добила излаз на Балтичко море после дугог рата који је трајао више од 20 година; спровела је низ реформи, веома потребних реформи, које су се тицале државне управе, армије и флоте. Све се променило, промењено је само устројство руског живота.
Русија се сад позиционирала као држава која светску заједницу – тадашњу Европу – приморава да узима у обзир њено мишљење. Како је говорио сам Петар Велики: «Треба водити европску политику.» Русија постаје члан европске заједнице, излази из извесне самоизолације и појављује се на међународној сцени.
Треба да имамо на уму да је у Петрово време изградња империје тек започела. Овај процес се, по мом мишљењу, завршио за време Катарине Велике.
Ф.С.Рокотов. Портрет Катарине II
Зашто за време Катарине Велике? За време њене владавине освојене су нове територије, Русија излази на Црно море и постаје веома важан играч у светској политици – у суштини је одређује. И још: Русија сад своје проблеме решава и војним путем и ван граница земље. Сматрам да је то веома важан критеријум империје. И то је показатељ снажне државе.
Катарина је променила многе ствари у унутрашњој политици. А себе је сматрала мајком свих поданика која мајчински све жели да прими, - сетимо се њене политике пресељења и прилично велике верске толеранције. Она је заиста довршила Петрово дело. И схватала је то.
Ове две историјске личности – Петар I и Катарина II се у публицистици, а понекад чак и у црквеној историографији, подвргавају остракизму. Међутим, не можемо да не признамо да су њих двоје оснивачи империје. Почетак је Петар I, утврђивање је Катарина II. Између њихове владавине било је скоро 40 година дворских преврата...
Империја, наравно, уједињује многе народе који су били или покорени, или освојени, или су добровољно примили подаништво, или су ангажовани у економској делатности империје. Управо уједињује. Локалне елите народа се укључују у елиту империје. Народи имају могућност да живе по обичајима и законима на које су навикли. У Руској империји је владала прилично велика верска толеранција. Сетимо се да су се на Невском проспекту – главној улици престонице империје – налазили храмови различитих конфесија: и католичка базилика свете Катарине, и протестанска кирха Петра и Павла, и јерменска црква... И наравно, величанствена православна Казанска саборна црква као доминанта. Дакле, империја је слика дома за све.
Империја и Црква
Петар I није примио само титулу императора, већ и оца отаџбине. Тиме је истицана и изузетна улога цара – узгред речено, то је била нова улога. Сад је воља монарха представљала највиши извор права. То је принцип апсолутистичке монархије. И занимљиво је да управо 1721. године, неколико месеци пре додељивања императорске титуле Петар оснива Духовни колегијум – у суштини, званично укида патријараштво. Последњи Московски патријарх био је патријарх Адријан († 1700), и премда је престо патријарха преко 20 година био упражњен, сачуван је некадашњи поредак црквене управе. Сад је он принципијелно промењен.
Посмртни романтизирани портрет Петра I сликара Пола Делароша. 1838.
Свих ових 20 година Петар је спроводио реформе државне управе: уместо прилично незграпних уреда он ствара складан систем колегијума – министарстава. И сад стварање овог система колегијума довршава Духовни колегијум, који је ускоро добио назив Свети владајући синод.
Ова реформа Петра I се често оцењује само негативно. Да ли је то оправдано? Наравно, Црква сад постаје део државног механизма. Али колико је пре тога била самостална? Колико је самостална била фигура патријарха? Многи историчари сматрају да је после патријарха Никона само патријарх Јоаким можда имао извесног утицаја на државне послове. Он је подржавао Петра, бранио је његова права на царски престо. А патријарх Адријан? Позната је епизода – погубљење учесника у Стрелецком бунту. Патријарх Адријан долази – не на Црвени трг, као што се то обично мисли због тога што је тако насликао В.Суриков. већ у Преображенску слободу, где се лије крв, где се налазе стратиште и вешала, где Петар и његови саборци, чију лојалност проверава, секу главе побуњеницима, заверницима, правим и умишљеним... Доноси Владимирску икону Мајке Божије и моли за помиловање, чему ће се Петар веома зачудити. Зато што је пре тога последњи човек који је искористио право да моли за људе био митрополит Филип (Количев), још за време владавине цара Ивана IV Грозног... Државна власт је одавно укинула ово право.
В.И.Суриков. Јутро погубљења стрелаца. 1881.
Наравно, Петар је нарушио канонско уређење Цркве, али немојмо заборавити да ни пре тога Црква више није била нека самостална институција. За време цара Алексеја Михајловича донета је Манастирска уредба, којом су практично контролисане манастирске земље и земље архијерејских домова. Не само то, световни чиновници уреда су чак распоређивали приходе Цркве. Тако да је тенденција таквог државног управљања Црквом постојала. Петар је само ставио тачку. Што се тиче уређења манастирског живота и манастирског земљопоедништва, тачку је ставила Катарина II. Игор Корнејевич Смолич сматра да је спор о црквеном земљопоседништву, који је започет у XIV веку завршен «првим ослобођењем сељака» манифестом из 1764. године: манастирски сељаци су постали цареви – економски, како су их називали, пошто је њима управљао за њих безлични Колегијум економије.
Нема сумње у то да је црквена реформа Петра I врло двосмислена. Да, Црква је чврсто ушла у састав државног механизма и лишена је канонски правилног предводништва. Међутим, у овој потчињености држави било је и извесних позитивних момената. Један од њих је транспарентност: финансија, делатности архијереја... Тако, на пример, ако би архијереј прекорачио извесне дозвољене границе, једноставније речено – ако је почео да испољава самовољу, о томе (не за време Петра, већ касније, за време Николаја I) секретар конзисторије обавештавао обер-прокурора, који је у појединим случајевима чак блокирао одлуке архијереја. Наравно, то канонски није исправно, али је спречавало самовољу, приморавало је архијереја, уколико је био необуздане природе, да буде уздржан у својим поривима.
Огроман плус синодалног периода представља систем духовног образовања. Он је био изванредан, није заостајао за европским до почетка ХХ века.
Здање Сената и Синода, Санкт-Петербург
Као очигледно негативне моменте навешћу фискалне функције за које су била задужена духовна лица: морала су да траже расколнике, да потказују људе који нису долазили на исповест, да у случају потребе достављају потврде о људима који су били на исповести, али којима није дозвољено да се причесте Светим Тајнама. Наравно, почетком XVIII века сама реч «потказивати» је имала мало другачије значење од онога које је стекла касније, посебно у другој половини XIX и почетком ХХ века. У XVIII веку имала је значење: «обавештавати наређене о извесном нереду и рђавим стварима». Међутим, и овакво «обавештавање» је већ почетком XIX века образовано друштво доживљавало као нискост и нечасност. Потказивање је највећа срамота. И овакав однос је гајен од детињства. Фискалне функције које је Црква требало да испуњава, срозавале су њен ауторитет у очима друштва у којем су све више јачала антиклерикална расположења.
Црква је требало да објављује све одлуке владе. Једноставно зато што је у храму, кад се окупи велико мноштво народа – а то је претежно био прост народ, дакле, и неписмен – то било врло згодно: сви су били обавештени о одлукама владе. Али Црква је и због тога губила ауторитет. Познато је да су у годинама Првог светског рата, кад су се војска и земља већ уморили од дуготрајних борбених дејства манифести који су се читали у храмовима дочекивани с крајњим незадовољством.
Владајући Синод су и тада и данас многи историчари доживљавали као нешто туђе Цркви. Али желео бих да цитирам једног мудрог човека, московског протојереја, великог познаваоца старе и нове историје који је односе између државе и Цркве у овом периоду окарактерисао на следећи начн: синодски систем је био спољашња сила, али ова сила није била непријатељска према Цркви. Морамо се сложити с овим. Иако је, наравно, било много бирократизма и контроле над живим појавама живота. Сви се сећамо с каквим су се неповерењем чиновници – узгред речено, и неки архијереји који су постајали чиновници – односили према појавама православног народног духа и подвижништва као што је старчество. Оптински старци су били прогањани! Црквено руководство није схватало старце Амвросија, Варсануфија... Није схватало испољавање духа које није регулисано правилима и спољним инструкцијама. Контрола живе проповеди, бесконачна цензура... Тога је било свуда и укинуто је тек у периоду револуције 1905-1907. године.
Дом за све
Хајде да упоредимо Руску империју с, рецимо, Отоманском империјом, која је такође нестала у ватри Првог светског рата. Тешко је замислити султана «сјајне Порте» у улози оца свих својих поданика. Он је од њих очекивао потпуно повиновање. Знамо како су људи били понижавани и угњетавани по националном, али пре свега верском критеријуму. Не само православни хришћани, већ ни представници неких других вероисповести нису били равноправни с поданицима који су исповедали ислам.
Премда су у Руској империји постојала одређена ограничења по верском и националном критеријуму, није било онога што се повремено дешавало у Турској. Русија није била тамница народа, она је била дом народа. Центар је давао више него што је узимао. Његова улога у доношењу тековина цивилизације била је огромна, зато што је национална периферија добијала драгоцене стручњаке, у њу су стизали образовање и култура, развијала се индустрија итд. Ови народи – сад већ државе – требало би да буду захвални Русији.
Империја је оптимална форма за државу која има огромну територију и у којој живе многобројни народи. Она је у стању да успешно одржава равнотежу у међунационалним односима и да буде дом за све.
