Московска школа бр. 1392 у Ватутникима добила је име у част Дмитрија Рјабинкина – хероја који је погинуо приликом ослобађања талаца у граду Будјоновску. Терористи на челу са Шамилом Басајевом су 14. јуна 1995. године запосели административне зграде УУП-а и градску болницу. Међу таоцима је било много деце, стараца и породиља. Прошло је већ 20 година од трагедије. С поштовањем се сећамо хероја који су погинули за домовину, за мирно небо изнад наших глава. На такве личности људи се угледају, сећају их се, воле их и тугују за њима. У част јуначког подвига Дмитрија Рјабинкина у школи су отворене свечане манифестације. Деца су положила цвеће на споменик, пажљиво су слушала специјалног госта – једног од учесника у овој операцији, пуковника Сергеја Андрејевича Пољакова – потпредседника Међународног удружења ветерана јединица за борбу против терора «Алфа», човека који је доживео многа искушења и не само да није изгубио веру у Бога, већ ју је и учврстио.
С пуковником разговарамо о тешким подвизима обичних момака, о младој генерацији, о сложеном процесу васпитања и сукобу међу генерацјама.
Будјоновск, 1995
– Сергеје Андрејевичу, нисам могла да задржим сузе док сам слушала како говорите о ономе што је задесило борце и таоце у овој операцији. Деци у сали су се зажариле очи, чак су се и најнесташнији примирили; желели су да више сазнају о тешкој, али племенитој професији – одбрани домовине. Шта савремена млада генерација треба да научи од Диме Рјабинкина и његових колега?
– Димин пример нам говори о томе како млад човек треба да брани своју отаџбину. Дмитриј је храбро преузео на себе ватру бандита, покрио је своје другове, није спасио само њихове животе, већ и заробљене људе. Заједно с њим у операцији су погинули Дмитриј Бурдјајев и Владимир Соловов. Ослобођено је око 2 хиљаде талаца.
Ништа се не дешава без помоћи Божије и Његових светаца. Нема сумње у то да нам је свети благоверни кнез Михаил Тверски својим заступништвом пред Господом помогао да спасимо људе.
Будјоновск, 1995
Поручник Дмитриј Рјабинкин (1971 – 1995)
– Ради се о томе да се XIV веку на месту будућих трагичних догађаја десио необичан догађај. Кад су мошти светог благоверног кнеза Михаила Тверског преношене из Хорде у Твер, успут су се путници зауставили и исте ноћи је светиња почела да зрачи јарку светлост. Наравно, ово чудо није могло проћи неопажено. Касније је на том месту саграђен манастир и до револуције Будјоновск је носио име града Крста Господњег. Од цигала овог манастира саграђена је болница која је тада била запоседнута.
И поново видимо како се векови преплићу: сад се у граду који је некада добио тај назив налази крст подигнут у част светог Михаила Тверског и мајора Владимира Соловова. На болничкој згради постављена је спомен-плоча у част Дмитрија Бурдјајева, а на територији дечјег игралишта – спомен-камен у част Дмитрија Рјабинкина. Они су испунили заповест Господа нашег Исуса Христа – положили су живот за своје другове. За време борбе лежали су на земљи у виду ланца на удаљености од 25 метара док су изнад њих звиждали меци. Кад је приметио одакле пуца митраљез Дима је устао како би погодио бандита с колена. Знао је да ће доспети у зону у којој гађају снајперисти. Тако је и био убијен.
– Има ли данас места за подвиг?
– Ништа се у нашим животима од тада није променило осим средстава за комуникацију, само је борба за душу постала жешћа. Што се тиче неустрашивих подвига могу навести много примера. У Беслану су војници својим телима покривали гранате како би спречили било какву опасност по људе који су били поред њих. До тога треба дорасти. Зашто у западним војскама нема масовног подвига? Зато што се људи за то не спремају. Они су најамници, а најамник никад неће бранити отаџбину до последње капи крви. За њега је служба у војсци само посао. Тим пре неће погинути за веру као што је то учинио Евгениј Родионов – редов Граничаске војске РФ. Многи наши момци су спремни да се угледају на његов пример.
Евгениј Родионов
Жења није скидао звезде с неба, био је осредњи ђак. Али га је бака водила у храм на Литургију. Ова духовна батерија је била довољна да учини херојски поступак и да постане пример за хиљаде момака који служе у оружаним снагама и спремају се да бране домовину. У Чеченији је у заробљеништву провео око 100 дана и подвргаван је тешким мукама. Имао је избор: да сачува своју веру и част, да испуни дужност према домовини, према мами, према совјим дрговима, или да скине крст и да постане издајник. Христов војник Евгеније није хтео да се растане од православне вере, остао је веран домовини и отишао је на небо 1996. године, 23. маја, на Вазнесење Господње, на свој рођендан, примио је мученичку смрт: био је обезглављен.
Још један пример. У једном од логора чеченских терориста 40 заробљених војника, као некад севастијских мученика, били су постројени и речено им је отприлике исто што и Евгенију: ако хоћете да сачувате живот – примите ислам, узмите оружје у руке, ступите у наше редове. И шта мислите, колико их је пристало? Само двојица. Касније су издајници осуђени. Али је суд Божији много страшнији од људског суда.
– И сами сте учествовали у многим операцијама, дуго година сте служили у специјалној јединици за борбу против терора «Алфа». Какве особине по вашем мишљењу треба да поседује човек који крене таквим путем, и у каквом духу треба васпитавати младиће да би кад стасају постали такви људи као што је Дима – Људи с великим «љ»?
– После Бога заволи ближњег као самог себе. Ако не волиш људе, ако им не помажеш, како ћеш заштити човека? Пре свега су потребни духовно начело, физичка припрема и испољавање вољних особина у пракси. Једна је ствар ставити примедбу дечаку, а друга је спасити девојку од напада бандита.
Јединица за борбу против терора «Алфа»
Недавно сам прочитао књигу схиигумана Јована «Писма валаамског старца». Задивила ме је мисао о томе да човек без вере не може да учини подвиг. У току рада на себи – молитве и општења с духовником – формриају се потребне особине. Могу да наведем мноштво примера кад људи у колективу у војсци проналазе Бога и уцрквљују се. Недавно је одржан сусрет патријарха Кирила с децом погинулих сарадника, како из јединице «Алфа», тако и из других снага безбедности. Тако да радимо с генерацијом која расте, трудимо се да им усадимо главне вредности.
– Кад и у којим околностима сте открили жељени пут ка Богу, ка храму? Кад сте схватили да се без Господа ништа не може?
– Од рођења па до данас ме нису пратиле богоборне појаве. Не могу чак ни да замислим како је све то прошло поред мене и није ме се дотакло. Тада нисам знао да се наша основна школа налазила у храму. Зато сад схватам зашто ме није напуштао осећај благодати од присуства у њој.
Деда ми је погинуо на фронту, бака се није поново удавала. Веровала је у Бога и васпитала нас је у истом духу. Људи су тих година били верујући толико да су благодарили Господу за све. А у Сибиру власт тада није имала поштовања према храмовима, све је рушила.
Хришћанску веру сам коначно схватио 1995. године. Тада сам и крштен. Кад човек својим очима види заробљавање талаца схвата: без помоћи Божије, без наших небеских заштитника не може се десити спасење.
Мојим колегама и мени је у јачању вере помогло путовање у Јерусалим 2000. године. Група наших радника је била задужена за безбедност патријарха Алексија II. Прослављено је 2000 година од Христовог Рођења. Тог дана су се први пут за две хиљаде година окупили православни јерарси и руководиоци земаља у којима се традиционално исповеда Православље.
Многе наше колеге су постале црквени и дубоко верујући људи. Уз помоћ Божију они су постали руководиоци и хероји наше земље.
– Само зашто се у животу дешава тако да се, по правилу, окрећемо ка Богу онда кад нам је тешко?
– Господ каже: «Ходите к Мени сви који сте натоварени и уморни и Ја ћу вас одморити» (Мт. 11: 28). И тако долазимо кроз искушења и невоље. Посебно у последње време. Добро је кад родитељи припремају децу за суочавање с могућим тешкоћама.
– Шта по вашем мишљењу даје хришћанско васпитање? И зашто се чак и у православним породицама појављује «сукоб генерација»?
– Проблем се појављује тамо где нема Господа, укључујући и породичне односе. Ако је човек васпитан у православном духу, ако зна пету заповест, нема посебних потешкоћа. Иако су могућа трвења зато што смо ми, родитељи, из друге генерације. Опрезно се односимо према савременим гаџетима, не схватамо како је могуће да се човек сатима «дружи» само с компјутером.
Сергеј Пољаков. Фото: superomsk.ru
Обављено је истраживање чији се принцип састојао у следећем: узимали су породице у којима је отац верујући, а мајка није нарочито побожна, и обрнуто. Резултати су показали: у породици где је тата православан 75% деце иде кроз живот правилним путем, а где је мама – само 25%. Не треба да заборавимо на то да је породица слика Христове Цркве. Зато родитељи треба прво да се припреме.
Мати Нимфодора – старица која живи на острву Крф, - одговарајући на питања парохијана о томе како да већ одраслу децу управе на пут истине, рекла је: «Препустите своју дечицу Господу, она су сад Божија. На вама је да будете пример и да се молите за њих. Господ ће знати шта је потребно за спасење.»
– И нису потребне никакве поуке, препоруке и савети?
– Савети су потребни. Али их не треба давати насилно, упркос вољи деце, тако нећемо моћи да их поучимо. Таквих примера има много. Мој кумић је рођен на дан преподобног Сергија и зове се Сергије; кум је такође Сергије. Ишао је с нама у храм, а затим је наступило потпуно одбацивање и негирање. Родитељи су имали строге захтеве према њему: у погледу молитве и послушања. И он је потпуно престао да иде у цркву. Други пример: младић је дуго времена помагао у олтару у Богојављенском манастиру, после се уписао на факултет и напустио је храм. Тек неколико година касније, кад су га задесиле невоље Господ га је вратио у храм.
«Плаве беретке» (СПб) у Музеју Управе «А» Центра специјалне намене ФСБ Русије
Потрудио сам се да усвојим речи мати Нимфодоре. У разговорима с двема одраслим кћеркама увек се руководим саветом старице. Као што знате, неофити – људи који су недавно пришли Цркви – спремни су да одмах све упуте у Царство Небеско. Сви су прошли кроз то. Али треба бити опрезан с децом. Лични пример је главна ствар. Није случајно што кад се родитељи разводе дете задобија психолошку трауму за цео живот. Да ли отац који живи у две породице може добро да васпита свог сина? На шта ће то изаћи?
За децу је важно да пре свега пажљиво слушају духовнике, старце. А за очеве и мајке је важно да иду путем на који им свештеник укаже. Кад одрасли људи ни сами нису уцкрвљени, не може се говорити о правилном васпитању.
– А шта је с утицајем школе?
– Он се гради на позитивним примерима, не може бити другачије. Водимо бригу о 13 школа. По правилу, иницијатива за доделу имена бораца групе за борбу против терора «Алфа» потиче од самих школских установа. Осећамо одговорност према људима који имају поверења у нас, заједно радимо. Татјана Ивановна Попова – директорка школе «Виктор Воронцов» у Вороњежу је говорила да је раније почињала да ради од анализе дечјих рђавих поступака. Након што је школа добила име по Виктору Воронцову сматра се најбољом у граду. Сад кад школске установе носе имена хероја може се осетити невидљив духовни принцип – постоји усмереност на чињење добрих дела: одбрану отаџбине, васпитавање генерације која расте у истом духу. Дат је конкретан пример врлинског понашања, деца имају на кога да се угледају. Кад дете схвата смисао живота и слуша шта говоре духовник и родитељи, код њега почињу да се формирају потребне особине.
Беслан. Речи захвалности погинулим припадницима специјалних јединица «Алфа» и «Вимпел»
– Дотакла вас је мисао о томе да без вере нема подвига. Хероизам је својеврсно чудо, нешто изнад обичног људског бића. Били сте учесник у многим сличним ситуацијама и њихов сведок. Постоји леп израз: у рововима нема атеиста. Да ли је то тачно?
– За време дешавања у Беслану био сам заменик начелника управе. Кад се десила трагедија био сам на одмору, у насељу Пехлец у Рјазанској области, у школи «Владимир Соловов», свечано смо обележавали полазак у школу. Начелник управе је знао да сам верујући и замолио је да се помолимо за момке који обављају тежак задатак ослобађања талаца. Такође сам био на вези са женама запослених. Једна супруга је осећала срцем да јој се муж налази у смртној опасности и стално је питала да ли је њен супруг жив. Рекао сам да треба да се моли за њега. У међувремену су војник Валерије и његове колеге цео дан радили на уништавању терориста који су запосели школу и предвече је приликом предаје борбеног задатка колега који је одговарао за безбедност задоцнио. Из мрака и прашине је искочио чеченски терориста и почео је да пуца. Тројица радника су рањена, а Валерија су меци мимоишли иако је терориста пуцао управо у њега. Бог је услишио женине молитве. Молбе које се узносе Господу за наше војнике су многе спасиле – успели су да обаве задатак. Погинуло је десет људи: тројица из наше јединице и седморица из «Вимпела». Тројица погинулих су се у овој операцији задесила вољом судбине. Александар Перов је имао испитни рок у Академији ФСБ; Вјачеслав Маљаров је написао рапорт за прелазак у другу јединицу, није требало да иде; Олег Лосков је требало да похађа курс почетне обуке за запослене, управо се уписао. Имајући у виду да је Олег дошао из одреда специјалаца «Витез» донета је одлука да не похађа обуку, него да буде упућен на ову операцију. Десило се тако да сам их ја пратио и да сам попричао са свима.
Јуриш на болницу у Будјоновску. 1995. г.
– Да ли одржавате везу с породицам погинулих колега?
– Наравно! Наш колектив је сложан, сви се друже. Одржавамо манифестације: и званичне – поводом 8. марта, поводом Дана јединице, на Дан радника државне безбедности и поводом Нове године, - и незваничне: месечно имамо по пет излазака у позориште, на изложбе итд. Пружамо прву социјалну помоћ, помажемо деци да се упишу на факултет.
– Велики је бол – надживети своје синове, изгубити мужеве... Не могу да замислим како неко може да настави да живи с тим.
– Ова ситуација је учинила да многи дођу у Цркву, али бол свеједно не пролази и вероватно никад неће проћи. Приметио сам следећу тенденцију: неки гину у саобраћајној несрећи, због несрећног случаја или због разврата – од зелене змије или дроге, али због нечега ако човек погине за домовину то оставља неизбрисив траг у животу породице. Код мајки погинулих ова рана се не зацељује. Не могу да објасним с чим је то повезано. Покојници из војних породица чији су ближњи навикли на различите ситуације. Шта се дешава, зашто бол родитеља из године у годину постаје све јачи? Можда зато што дирамо у ту рану – одржавамо различите манифестације повезане са светлим сећањем на њихове синове. Недавно једна мама једноставно није издржала на једном у низу сусрета – скочио јој је притисак и није до краја могла да одгледа свечани део школске приредбе.
Сергеј Пољаков
– На данашњој манифестацији није било тешко само најближима. И ђаци су осетили озбиљност тренутка, у очима многих су биле сузе...
– Ђаци се налазе у почетној фази упознававања и схватања ситуације. Децу очекује занимљив програм: учествовање на конкурсима, квизови. Али главна лекција јесте да кад одрасту постану храбри људи, да ако буде потребно буду способни да спасе домовину од непријатеља.
– Многа деца мисле да је херој супермен који поседује необичне способности. А како ствари стоје у животу, а не на екрану? Добро сте познавали браниоце наше отаџбине. Какви су били?
– Мислим да су били изнад супермена. Такође знамо да је супермен измишљени лик. У Америци нема таквих. Што се тиче наших момака, спремамо их да буду прави професионалци.
– Сергеје Андрејевичу, кад већ говоримо о обуци, како она протиче?
– У своју групу примамо официре, момке који већ имају високо војно образовање. Главне школе су: Рјазанска ваздухопловно-десантна, граничарска Московска, Бабушкинска, Голицинска. Практично, узимамо људе из свих структура безбедности с одређеном специјализацијом – на пример, снајперисте, стручњаке за мине и експлозивне направе, притом основна физичка спремност треба да буде изнад просечног нивоа. Ослобођење талаца се се по правилу одвија у отвореним борбама. Борилачке вештине, специјална припрема кад није могуће користити оружје, помоћи ће им да се обрачунају с терористима. Тактика стратегије за борбу против терора је достигла висок ниво. Имамо велико искуство – од 1994. године у Чеченији.
И сад наши момци настављају да обављају специјалне задатке у борби с међународним тероризмом. Информације о осујећивању терориста пристижу постепено. Убили смо практично све главешине, али база још увек постоји. Западне специјалне службе им стално помажу, хране их. Зашто је Владимир Владимирович Путин донео одлуку о супротстављању ИДИЛ-у? Зато што ће ИДИЛ доћи код нас ако га не уништимо тамо.
– Сергеје Андрејевичу, шта бисте на крају нашег разговора пожелели младим читаоцима?
– Могу да им пожелим једну ствар – да воле своју домовину, да се поносе својим друговима, да успеју да остваре важан циљ и да освоје врхове!
