С Димом Жаворонковом сам неколико година живео у истом блоку у студентском дому, док смо похађали Факултет журналистике. Понекад смо увече спорили, расправљали о Љескову и Достојевском, теоретисали о судбини Русије. Прошло је скоро десет година и сазнајем да је Дмитриј као дописник «Федералне агенције новости» отишао у Сирију. Природно, прво што ми пада на памет јесте да га интервјуишем. То је помало чудан повод да се сетимо студентске прошлости и да попричамо о садашњости. Само што се ја налазим у мирној Москви, а Дима у Дамаску – најстаријем граду на свету који нам је подарио велике подвижнике и оце Цркве и по којем сад терористи отварају ватру из минобацача. За њих не постоји појам културе, морала и части. Они уништавају читаве градове и минирају јединствене споменике. О томе каква је то куга и како се против ње треба борити разговарао сам с Дмитријем.
– Дмитрије, зашто си одлучио да одеш у Сирију?
– Кад сам био у Југославији одлазио сам на Косово. За време украјинског рата смо возили хуманитарну помоћ у Донбас. Дакле, кад ми је редакција Федералне агенције новости понудила да одем у Сирију као новинар-репортер, пристао сам.
– Каква је сад ситуација у Дамаску?
– Наша група се тренутно налази у Хомсу. То је кључни град на 200 километара северно од Дамаска. Ситуција је тешка, недалеко је линија фронта. Дамаск је главни град Сирије. Огроман мегаполис. Спој старог града и суперсавременог града са солитерима и надвожњацима. У Дамаску је мирно, али понекад долећу мине. Један од крајева града – бивши јеврејски квартал Џобар – сад су запосели терористи. Потискују их одатле. Џобар се ослобађа. Били смо у том делу града. Федерална агенција новости је снимала и ексклузивне материјале.
Дамаск
Али Дамаск засад заправо не живи потпуно мирним животом.
– Како су твоји најрођенији, блиски људи и пријатељи прихватили то што идеш на ратиште?
– Углавном су ме подржали. Разуме се, сви се боје за мене. И ја се плашим, нисам луд. Нисам потпуно луд. Али сви схватају да... Оно што ћу сад рећи није пропаганда, али терориста који је убијен овде, у Сирији, на пример вахабија из Чеченије је боље него терориста који је убијен у Дагестану, у Чеченији, у Волгоградској области или у Москви. Боље је да буде овде убијен из руских авиона него да уради нешто лоше у Русији.
– Дмитрије, како се по твом мишљењу, мирно становништво односи према операцији руског РВ у Сирији?
– У Русији, у руским школама и у руском друштву људи крајње мало знају о Сирији. О томе како живи, чиме живи. Не могу сви наши сународници да разликују сунита од шиита и алавита од друза. Овде су сви прилично мирно живели заједно. Сирија је за време Хафеза Асада и његовог сина, садашњег председника Башара Асада тежила томе да постане световна држава. Или држава у којој разне религије могу да постоје заједно. Овде смо разговарали с православцима и они ништа лоше нису рекли о локалној власти. Не плаше се, она их не заплашује. Мирно живе и у принципу су задовољни. Сви мештани које смо видели: у Дамаску, у Хомсу, у предграђима Дамаска, на југу у Ес-Сувејду, - сви се осмехују кад виде руску заставу. Сви кажу: «Русија, Русија гут.»
За сиријску владу и сиријску војску наша операција пре свега значи наду. Земља се пет година налазила у стању рата без помоћи с било које стране и наша руска помоћ, наши руски авиони су учинили чудо. Даровали су људима наду. Засад нису много променили ток рата. Мислим да ће дејства нашег РВ променити ток рата, али само заједно с копненом операцијом сиријске војске и уз помоћ Хезболе, иранских војника и Курда који се боре против терориста ИДИЛ... Сви заједно можемо да променимо ток рата.
САУ «Гвоздика» отвара паљбу по позицијама ИД источно од Квејриса
Али главна ствар коју су дали наши авиони и наше звезде изнад Сиријске Арапске Републике јесте нада. Зато се према Русима овде односе с изузетним поштовањем. Изузетно пажљиво – нико нам није ружну реч рекао.
Људи су овде у принципу дружељубиви. Према свима се лепо односе. На пример, овде су Арапи и Јевреји мирно живели. Није било никаквог озбиљнијег непријатељства.
– Поменуо си православце. Да ли у твојој близини има православних храмова? Да ли си успео да их посетиш?
– Да, био сам у представништву Руске Православне Цркве при Антиохијском патријархату. Улазио сам у низ православних цркава. Био сам у такозваној хришћанској долини – у граду Мармарита. Били смо недалеко од Малуле, града који је за нас светиња, који су терористи запосели, па је ослобођен. Овде сам разговарао с православним момцима. Неки раде као новинари, неки студирају. Побегли су из места која су запосели припадници ИДИЛ-а, живе овде, осећају да су заштићени. За њих је веома важно то што сам православац и што сам дошао код њих.
Храмови су отворени, служи се. Познајем девојку која ради на сиријској телевизији. Зове се Вафа. Православна је. Сваке недеље специјално путује 100 километара од Дамаска у свој родни град – на јутарњу службу у својој цркви.
– Да ли се осећа да је Сирија древна хришћанска земља, која је свету дала читаву плејаду великих светаца?
– Наравно. Дамаск је најстарији главни град на свету. Човек иде овим улицама, види људе, купује храну у продавницама... Знамо Јована Дамаскина. Знамо мноштво других великих отаца Цркве – наших учитеља, духовних наставника. Јован Дамаскин је такође човек који је живео у Дамаску, који је свој надимак између осталог добио по томе што је писао у овом граду.
Дамаск је најстарији стално настањен град на свету. Јединствен је по томе што овде има много хришћанских светиња. Џамија Омејада улази у пет главних места ислама – саграђена је на месту православног храма, који је са своје стране био саграђен на месту паганског храма. Тамо се налази гроб Јована Крститеља. Он се поштује и у исламу. Никог не дира његов гроб. Тамо се налазе древне крстионице старе више стотина година. Нико их не дира, људи их поштују. Овде постоје хришћански квартали – то је рејон Баптума у Дамаску, Улица Каса у којој живе православци и католици. Ту је и јерменска црква. Сви су они за то да у Сирији завлада мир.
– За главу руског војника терористи су сад спремни да плате 12 хиљада долара. Цена расте из недеље у недељу. Глава руског новинара такође није јефтина. Да ли осећаш колико ризикујеш?
– Заправо, кад је почео рат у Украјини, у Новоросији, у Доњецку, нико није очекивао да ће по граду од милион људи отворити паљбу редовна војска Украјине, украјинска артиљерија. И нико није размишљао о ризику. Овде, у овом граду, деца шетају улицама. Није могуће да човек не размишља о ризику кад у сваком тренутку може да долети мина. Наши авиони, наша авијација и јесу овде управо зато да би заштитили људе. А ми, новинари, треба једноставно да кажемо истину. Кад човек покушава то је пренесе, он не размишља о томе да ли је то ризично или не. То је наш посао и треба достојно да га обавимо.
Дмитриј Жаворонков пије чај с војницима сиријске армије
– Неки пилоти носе са собом иконе и стављају их у авион. Да ли си понео нешто из Русије?
– Као прво, увек носим крстић који никад не скидам. Моја девојка – моја вереница – дала ми је да понесем мало руске земље и икону Николаја Угодника, која ми је увек у џепу. Природно, трудим се да се молим колико могу, кад имам времена: читам јутарње и вечерње првило.
У Новоросији су ми причали да су људи преживели немогуће ствари, кад је украјински «Град» отварао ватру по њиховим позицијама, - зато што су сви заједно изговарали «Оче наш». Земља је била изрована, али су они остали у животу. Дакле, молитва није изгубила снагу.
– Видиш ситуацију изнутра. На својој страници у друштвеној мрежи си написао: «Русију овде многи воле: десетак људи ми је данас на улици рекло хвала само што су видели натшивену руску заставу.» По чему је, по твом мишљењу, ИДИЛ опасан по Русију?
– Врло добро је рекао наш Генерални штаб. Не знам да ли је шала или није, али је речено следеће: против обичних терориста примењујемо обичну муницију, а против умерених примењујемо умерену и уништавамо их.
Разуме се, ИДИЛ је оличење светског зла, његов нови облик који се заснива на религиозном фанатизму, вахабизму, који нема додирних тачака с мирним и адекватним исламом, који постоји у Русији. Они немају никакве везе.
И овде су управо вахабистички проповедници, а знамо које земље их финансијски подржавају, има много муслимана, углавном сунита, које су усмерили на стазу зла. Многи људи су потпали под овај утицај. То су заиста фанатици, врло опасни. Не треба их потцењивати. То је религиозни фанатизам, који је достигао крајњи степен мржње.
Друго су пропали људи. То су људи који се нису пронашли – због различитих разлога – у Ираку, у Сирији, у Либану и у другим земљама. Често су то бандити, често су то људи који желе да стекну капитал на основу бандитима, да се обогате. То су људи без части. Они убијају мирно становништво, децу; силују жене. Људи нам причају о томе. И кад се човек суочава с тим схвата да треба да буду уништени. Зато што је то једини начин за борбу против њих. Сиријска војска и наши војни авиони чине управо то, боре се против зла и уништавају га. Нажалост, очигледно су бескорисни покушаји договора с овим људима. У том случају делотворни су аргументи као што је КАБ-500.
Фотографије сиријских вохника који су погинули у борбама против ИД
– Недавно је пао руски авион. То је велика трагедија. Како су на ову трагедију реаговали Сиријци?
– Идемо улицама Дамаска и људи који виде да сам Рус – да имам руско обележје, прилазе, рукују се са мном, држе се за срце, показују да су с нама. И многи познаници су ми сазнавши за то у вестима, написали у друштвеним мрежама речи подршке. Примили су то врло блиско к срцу. Осећали смо братску подршку, братску помоћ.
– Да ли си већ доспевао у опасне ситуације?
– Да, налазили смо се на линији фронта у Џобару. То је део Дамаска који још увек држе терористи. Били смо на првој борбеној линији у рејону града Хомса и у древној Палмири. Били смо први несиријски новинари који су доспели у управо ослобођену ваздухопловну базу Квејрис. Замисли, тамо су се обични ученици школе лета три године држали против терориста с тенковима!
