Свети апостол Филип

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

Краj мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида.[1] У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога Писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак.

    

Док Филип пламтијаше таком љубављу к Месији, гле, многожељени Месија, Христос, дође у Галилеју, и нашавши Филипа рече му: Хајде за мном (Јн. 1, 43). - Овај позив Господњи Филип чу не само телесним ушима него и свим срцем, и одмах поверова да је то истинити Месија, обећан Богом преко пророка, и пође за Њим. Пажљиво пратећи пресвети живот Господа Христа, Филип се стараше да га подражава, и учаше се од Њега Божанској премудрости, којом је касније имао победити безумље незнабожачко. Радујући се проналаску таке Ризнице, којом је сав свет имао бити искупљен, Филип не хте да се само он један обогаћује њоме, него жуђаше да и други имају удела у том дару. Зато, нашавши пријатеља свог Натанаила он му с радошћу саопшти: Ми нађосмо Оног за кога Мојсије у закону писа и пророци - Исуса сина Јосифова из Назарета (Јн. 1, 45). Натанаил, чувши то и не верујући да из маленога града и од простога рода може произаћи Месија, Цар Израиљски, рече: Из Назарета може ли бити што добро? - А Филип, не говорећи много, посаветова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: Доћи и види (Јн. 1, 46). - Тако поступи Филип зато што је знао да ће Натанаило, чим види Исуса и чује Његове спасоносне речи, одмах поверовати да је Он Месија. Тако уствари и би. Јер када Филип вођаше Натанаила к Исусу, то Господ, који испитује срца и чита сакривене мисли људске, угледавши Натанаила где иде к Њему, познаде га и рече о њему: Ево правога Израиљца у коме нема лукавства. - Чувши те речи, Натанаило се силно зачуди и рече My: Откуда ме познајеш? Јер нити си ти икада видео мене, нити ја тебе. - Одговори му Господ: Пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом (Јн. 1, 47-48). - А Натанаил када беше под смоквом, размишљаше о Божанственом Месији, у очекивању Кога беше сва радост и весеље верних слугу Божијих; и дарова му Бог у то време срце скрушено и топле сузе, помоћу којих он усрдно мољаше Бога, да испуни оно што је од памтивека обећао оцима и пошље на земљу Спаситеља света. Свевидеће пак око Божије виде у то време Натанаила који беше у духу умилења, зато му и рече Господ: Видех те кад бејаше под смоквом.

Ове речи још више запрепастише Натанаила. Јер он се сети о чему је размишљао под смоквом, и са каким се умилењем молио Богу да пошаље Месију; а знађаше да тамо не беше ни једног човека с њим који би га видео, и да мисли његове нико сем Бога не могаше знати. Зато Натанаило одмах поверова да је Исус Месија кога Бог обећа послати на спасење рода људског, и исповеди да је у Христу Исусу Божанска природа којом Исус сазнаде тајне његова срца, па због тога он и ускликну: Учитељу! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 49).

О, како огромну благодарност Натанаило осећаше и изражаваше Филипу што га обавести о дошавшем на земљу Спаситељу и што га приведе томе жељеном Месији! А радоваше се и свети Филип што људи обретоше Божанску Ризницу, сакривену у иловачи људске природе, и још већом љубављу гораше ка своме Господу. Но свети Филип, видећи у своме Божанском Учитељу савршеног по свему човека, ипак не познаваше још у Њему савршеног Бога. Да би то исправио у њему, Господ Христос му притече у помоћ. Једном Господ, налазећи се са пет хиљада људи с оне стране Тиверијадскога Мора, и желећи да толико мноштво својих слушалаца нахрани на чудесан начин, рече Филипу: Где ћемо купити хлеба да ови једу? - А ово рече кушајући га, јер знађаше да се нема где набавити толики хлеб; а знађаше унапред и то шта ће My одговорити Филип. Но Он ради тога и упита Филипа, да би овај боље познао себе, и постидевши се због свог маловерја, исправио се у вери. И стварно, Филип се не опомену свемогућства Божијег и не рече: Ти, Господе, све можеш; није Ти потребно да икога питаш о томе; само пожели, и одмах ће се сви наситити: "отвориш руку своју, све и сва се насићује добра" (Пс. 103, 28). - He рече то Филип, него, помишљајући о Господу своме као о човеку а не као о Богу, рече: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне (Јн. 6, 7). - Затим са осталим ученицима рече: Отпусти народ нека иду у околна села и паланке да купе себи хлеба (Мк. 6, 36). - Међутим када Господ преломи пет хлебова и две рибе за пет хиљада људи (Лк. 9, 16), тада Филип виде да из руке Господње, као из неисцрпне житнице, даваше се свима довољно хране, док се сав народ не насити. Тада се апостол постиде због маловерја свог, и утврдивши се у вери прослави заједно са другима Божију силу што је у Христу Исусу.

Касније Филип би Господом као достојан увршћен међу дванаест најодабранијих апостола; и имађаше благодат од Њега и слободу пријатељске љубави пред Њим. Једном у Јерусалиму неки Јелини, који беху дошли о празнику, пошто као неверни не могаху лако доћи до Исуса, приступише к Филипу и мољаху га говорећи: Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. - A он саопшти то најпре Андреју, па се онда с Андрејом усуди обавестити Исуса о жељи тих Јелина, радујући се томе што и незнабошци траже да виде и чују Господа његовог и Учитеља. Тада он чу од Господа Исуса дивно учење и пророштво о незнабошцима: да ће они поверовати у Њега не сада већ после Његове смрти. Ако зрно пшенично, рече Господ том приликом, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Тиме Господ као да је рекао: Док ја живим на земљи, имам само део дома Израиљева који верује у мене; а када умрем, онда ће не само дом Израиљев него и многи незнабошци поверовати у мене.

Још једном свети Филип, после Тајне Вечере, усуди се упитати Господа о великом тајанству Божанства, када Га замоли да им покаже Оца, говорећи: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн. 14, 8). Овим својим питањем свети Филип учини велику корист Цркви Христовој, јер из тога се научисмо знати једносушност Сина са Оцем и затварати уста јеретицима који одбацују ту Божанску истину. На то Господ одговори са благим прекором: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде мене, виде Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе; него Отац који пребива у мени, Он твори дела. Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн. 14, 9-10).

Овај одговор Господа Исуса научи светога Филипа и с њим сву Саборну Апостолску Цркву да правилно верује у једнакост Божанства Сина са Оцем и да изобличава богохулство Арија који каже да је Син Божији створење а не Творац.

После добровољног страдања и васкрсења Сина Божија, свети Филип виде са осталим апостолима Господа свог већ у бесмртном и прослављеном телу, доби од Господа мир и благослов, виде и вазнесење Његово. Удостоји се он и благодати при силаску Светога Духа и постаде проповедник Христов међу незнабошцима, јер му коцком паде у део да иде на проповед у Малу Азију. Но најпре он проповедаше у Галилеји. Тамо га једном срете нека жена која у наручју свом ношаше своје преминуло детенце и ридаше неутешно. Угледавши је, апостол се Христов сажали на њу, и пруживши руку ка умрлом детету рече: Устани! наређује ти Христос кога проповедам. - И детенце одмах оживе. А мајка, угледавши васкрсло чедо своје живо и здраво, припаде к ногама апостолу узносећи му благодарност за васкрсење сина свог и молећи од њега крштење, јер она поверова у Господа Христа проповеданога њиме. Апостол, крстивши мајку с детенцетом, отпутова у незнабожачке земље. И проповедајући Еванђеље у Грчкој, он силом Христовом чињаше многа чудеса, исцељујући болеснике, а васкрсе и једног мртваца. Ова чудеса веома задивише тамошње Јевреје, и они послаше у Јерусалим ка главарима свештеничким и кнезовима јеврејским извештај: да је к њима дошао неки непознат човек по имену Филип, проповедајући име Исусово, којим изгони бесе и исцељује сваку болест, па је тим именом Исусовим чак и једног мртваца васкрсао, и већ су многи поверовали у Исуса. Ускоро допутова из Јерусалима у Грчку један поглавар свештенички са књижевницима, бесан на Филипа. Обукавши се у своју архијерејску одећу, он надмено и гордо седе на судијско место у присуству многих Јевреја и незнабожаца. Тамо доведен би и свети апостол Филип, и постављен у средину скупа. Погледавши га љутито, архијереј поче с гњевом говорити: He беше ли ти доста Јудеја, Галилеја и Самарија да обмањујеш просте и неуке људе? Него си и овамо дошао к мудрим Јелинима да шириш обману којој си се научио од Исуса, противника закона Мојсијева, због чега Он би осуђен, распет на крст, и умре срамном смрћу. И ради празника Пасхе који се догоди у то време, он би погребен, а ви ученици Његови украдосте Га тајно, и на обману многима разгласисте на све стране да је Он сам васкрсао из мртвих.

Када архијереј изговори то, гомила заграја на Филипа: Шта ћеш на ово рећи, Филипе? - И настаде у народу страховита граја: једни беху за то да Филип одмах буде убијен, а други предлагаху да се одведе у Јерусалим и тамо погуби. Тада свети апостол отвори уста своја и рече архијереју: Човече, зашто волиш сујету и говориш лаж? Зашто ти је срце окамењено, и ти нећеш да говориш истину? He ударисте ли ви печат на гроб и постависте стражу? И кад Господ наш васкрсе не сломивши печат гробни, не дадосте ли ви тада злато војницама, да слажу говорећи, како су, тобож, док су они спавали, ученици Исусови украли мртвога Исуса? Како те ни сада није стид да унакажујеш истину! Сами печати гробни су сведоци истинитог васкрсења Христовог, и они су изобличитељи ваше лажи, а и у дан Суда они ће вас изобличити.

Ове апостолове речи страховито разбеснеше архијереја, и он јурну на апостола, желећи да га сам зграби и убије, али у том тренутку он ослепи и сав поцрне. Присутни, видевши шта се зби, приписаше то мађијама, и многи полетеше на Филипа са жељом да га погубе као мађионичара, али и њих снађе иста казна која и архијереја. Поред тога се и земља страшно усколеба, и престављени сви дрхтаху од страха, и познаше велику силу Христову. Међутим свети апостол, видећи беду ослепљених и телесно и духовно, заплака се због њих и обрати се молитвом Богу да им просвети и тела и душе. И на молитву светог апостола, свима им би послано исцељење с неба. Ово чудо учини те се многи обратише ка Христу и повероваше у Њега. Но архијереј, још непрестано ослепљен злобом, не само не хте после казне која га снађе да се опамети и позна истину, него поново стаде ригати многе хуле на Господа нашег Исуса Христа. Али га тада постиже још већа казна: земља се изненада отвори и прогута га, као некада Датана и Авирона.[2]

После архијерејеве погибије свети апостол Филип многе крсти тамо и постави им за епископа једног честитог и достојног човека по имену Наркиса, па отпутова у Парт. Путем он мољаше од Бога помоћи у трудовима својим. И кад преклони колена на молитву, њему се јави с неба слика орла са позлаћеним крилима, раширеним слично Христу распетоме. Укрепљен тим јављањем, свети Филип крену опет на проповед, и обишавши Арабијске и Кандакијске градове[3] укрца се у лађу и отплови морем ка Сиријском граду Азоту.[4] Но ноћу настаде велика бура на мору, и сви већ страховаху за свој живот. Тада свети апостол стаде на молитву, и одмах се појави на небу лучезарни крст, који обасја таму ноћну, и море се изненада утиша, и валови његови умукоше. А кад лађа пристаде уз обалу Азота, свети Филип изиђе из лађе, и прими га у дом свој неки гостољубиви човек по имену Никоклид, који имађаше кћер Харитину, коју бољаше једно око. Ушавши у Никоклидов дом, апостол поче проповедати реч Божју присутнима, и сви га слушаху с радошћу. А и Харитина беше ту и слушаше светог апостола; и проповед је његова толико усхити, да она заборави и на саму болест своју. Видећи толико усрђе њено за реч Божију, и знајући за болест њену, апостол се сажали на њу и нареди јој да на болесно око своје стави руку и да призове име Исуса Христа. Чим то Харитина учини, одмах се исцели око њено, и сав дом Никоклидов поверова у Христа, и крстише се.

Из Азота свети апостол Филип отпутова у Јерапољ Сиријски[5] где, проповедајући Христа, изазва силан гњев у народу, и хтедоше да га камењем затрпају. Но на заузимање једног угледног грађанина по имену Ира, он би спасен од погибије. - Грађани! рече Ир народу, послушајте савет мој: немојте чинити никакво зло овоме странцу док не испитамо је ли истинито учење његово; и ако се оно не покаже истинито, онда ћемо га погубити.

Народ се не усуди да противречи Иру. И узевши Филипа, Ир га одведе дому своме. Апостол пак у дому Ировом по обичају одржа другу проповед о Христу, и приведе к светој вери Ира, и сав дом његов, и суседе његове, и просвети их тајном светог крштења. Међутим грађани, дознавши да је Ир примио крштење, сабраше се ноћу и опколише дом његов, са намером да запале дом његов, те да са апостолом изгори Ир и ови домашњи његови. Сазнавши њихову намеру, апостол изиђе к њима неустрашиво, а они га као дивље звери шкргућући зубима зграбише и на своју скупштину одведоше. Старешина пак скупштине, коме беше име Аристарх, угледавши апостола, пружи своју руку и ухвати га за косу, али му се тог часа рука осуши, очи ослепише, уши оглувеше. Када се то зби у народа се промени расположење: гњев се претвори у дивљење, и они стадоше молити апостола да исцели старешину њиховог Аристарха. А Филип им говораше: Ако он не поверује у Бога којега ја проповедам, неће се исцелити. - Док Филип тако говораше народу, наиђе пратња, и људи ругајући се апостолу рекоше: Ако васкрснеш овога мртваца, онда ће Аристарх и ми сви поверовати у Бога твог. - Апостол подиже очи своје на небо и дуго се мољаше; затим обраћајући се мртвацу рече му кротким гласом: Теофиле! - И тог тренутка мртвац се подиже на носилима, седе и отвори очи своје. А Филип му онда рече: Христос ти наређује: устани и разговарај с нама! - Мртвац, уставши са одра свог, паде к ногама апостоловим, говорећи: Благодарим ти, свети слуго Божији, што ме у овом часу избави од страшнога зла: јер ме два црна и злосмрадна ђавола немилосрдно вуцијаху, и да ти ниси похитао и избавио ме од њих, ја бих био бачен у љути тартар.

Тада сви, видевши ово преславно чудо, једногласно прославише Јединог Истинитог Бога, којега Филип проповеда. Апостол пак, давши руком знак народу да ућути на кратко време, нареди Иру да својом руком закрсти повређене делове Аристрахове. Чим то Ир учини, одмах се Аристарху осушена рука исцели, очи прогледаше, уши прочуше, и он потпуно оздрави.

Због таквих чудеса, која свети Филип чињаше силом Христовом, сви житељи града Јерапоља повероваше у Господа Христа, и поразбијаше идоле своје. Први који поверова беше родитељ Теофилов; он полупа дванаест златних идола својих, и злато раздаде сиромасима. Свети апостол их крсти све, и постави им Ира за епископа.

Основавши на тај начин цркву у Јерапољу и утврдивши у светој вери новопросвећене, свети Филип крену у друге земље на проповед. Проходећи Сирију и планинску Асију он дође у Лидију и Мизију[6] и путујући по њима он обраћаше к Истиноме Богу заблуделе незнабошце. Тамо се њему придружи свети апостол Вартоломеј,[7] који у то време проповедаше у суседним градовима и би од Бога послан у помоћ Филипу. Поред тога брату своме Филипу следоваше и сестра његова девица Миријамна[8] и сви заједно служаху спасењу рода људског. Проходећи Лидију и Мизију и благовестећи Еванђеље, они подношаху од неверних многе напасти и муке, бијени и у тамнице затварани и камењем затрпавани. Ho y свима тим гоњењима и страдањима они благодаћу Божјом остајаху живи и хитаху на предстојеће им трудове у проповедању Еванђеља Христова. У једном од Лидијских насеља они сретоше љубљеног ученика Христовог, Јована Богослова, и заједно с њим отидоше у Фригију, и дошавши у град Јерапољ[9] проповедаху Христа. Овај град бејаше препун идола, којима се клањаху сви његови житељи. Међу тамошњим лажним божанствима бејаше и једна змијурина, коју Јерапољци као бога почитоваху и посебни јој храм подигоше, у коме је држаху закључану, и приношаху јој многе и разноврсне жртве, и храњаху је. Ти безумни људи почитоваху и неке друге гмизавце и змије. Најпре се свети Филип са дружином својом наоружа молитвом против те змијурине; у томе им поможе a свети Јован Богослов, који у то време беше с њим. И они молитвом, као копљем, заклаше ту змијурину, и силом Христовом је умртвише. После тога свети Јован Богослов се одвоји од њих, оставивши њима проповедање Еванђеља у Јерапољу, а сам оде у друге градове ширећи свуда свету Благовест. Свети пак Филип с Вартоломејем и Маријамном, оставши у Јерапољу, усрдно се стараху да одагнају одатле таму идолопоклонства и уведу велику светлост познања Истине, и труђаху се дан и ноћ у проповедању речи Божије, учећи прелашћене, уразумљујући безумне, и упућујући заблуделе на пут Истине.

У граду Јерапољу живљаше човек по имену Стахије, који већ четрдесет година беше слеп. Свети апостоли молитвом отворшпе његове телесне очи, а проповеђу Христовом просветише и душевне очи његове. Крстивши Стахија, они пребиваху у његовом дому. Међутим по целоме граду пронесе се глас да је слепи Стахије прогледао. И стаде се много народа стицати у његов дом. И свети апостоли сав тај народ учаху вери у Христа Исуса. А доношаху тамо и многе болеснике, и све их свети апостоли исцељиваху молитвом, и ђаволе из људи изгоњаху. Због тога мноштво људи приступаху вери у Христа и крштаваху се.

Жена градоначелника Јерапољског, по имену Никанора, уједена од змије, лежаше тешко болесна и беше на самрти. Чувши за свете апостоле да у дому Стахијевом исцељују речју сваковрсне болести, Никанора, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно - од уједа змије, и душевно - од демонске обмане, јер научена од светих апостола она поверова у Христа. А када се градоначелник врати дома, слуге му испричаше да се жена његова научи веровати у Христа од неких туђих људи који пребиваху у Стахијевом дому. Градоначелник се страховито разгњеви и нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев запале. Ово наређење би извршено. Стече се силан народ, и ухвативши свете апостоле Филипа и Вартоломеја, и свету девојку Маријамну, вуцијаху их по граду, бијући их и исмевајући их, па их онда вргоше у тамницу. После тога градоначелник седе на судишту да суди проповедницима Христовим. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погубљене змијурине, и жаљаху се на свете апостоле говорећи: Градоначелниче, одмазди за срамоћење богова наших, пошто, откако ови туђинци дођоше у наш град, опустеше олтари великих богова наших, и народ заборави приносити им уобичајене жртве; а погибе и знаменита богиња наша змија. Стога, умртви ове врачаре.

Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку одело, говорећи да се у његовом оделу налазе мађије. Но свукавши одело, они у њему ништа не нађоше. Исто тако свукоше и светог Вартоломеја, али и у његовом оделу ништа не нађоше. А кад приђоше светој Маријамни, са намером да је свуку и да обнаже девичанско тело њено, она се изненада на њихове очи претвори у пламен огњени, и незнабошци уплашени побегоше од ње. Градоначелник осуди свете апостоле на распеће. Први пострада свети Филип. Њему просврдлише пете, провукоше кроз њих конопце, и распеше га на крсту главачке пред вратима змијуринина храма, па га камењем гађаху. Затим разапеше светог Вартоломеја поред храмовног зида. И изненада настаде велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника, све жреце змијине и мноштво неверујућег народа. Тада велики страх захвати све, и верујуће и незнабошце, који преостадоше живети, и завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле Јединога Истинитога Бога свог, да и њих земља не прогута. И хитно се бацише на посао: да скину с крстова распете апостоле. Свети Вартоломеј не беше високо распет, и њега скинуше брзо. А светог Филипа не могоше брзо скинути с крста, пошто беше на висини распет; а нарочито стога што је била воља Божја, да би апостол Његов кроз ова страдања и крсну смрт прешао са земље на небо, ка коме су целог живота биле обраћене ноге његове. Висећи на крсту свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје: да им опрости грехе, и да просвети очи ума њиховог да угледају и познаду Истину. Господ услиши молитву његову, и одмах нареди земљи, те све прогутане људе изведе живе, осим градоначелника и змијиних жречева. Тада сви громким гласом исповедише и прославише силу Христову, и изјавише жељу да се крсте. А када им још мало остаде па да светог Филипа скину с крста, он предаде Христу свету душу своју, и они га скинуше мртва. Рођена пак сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свога брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше тело његово скинуто с крста, и радоваше се што добро оконча свој подвиг страдања за Христа. Свети Вартоломеј крсти све који поверовашe y Христа Бога, и постави им Стахија за епископа. Онда сахранише чесно тело светог апостола Филипа. На оном пак месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза, у знак тога да свети апостол Филип, пошто проли крв своју за Христа, ужива вечно блаженство са Господом својим у Царству Његовом.[10]

После сахране светога Филипа свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном остаде неколико дана у Јерапољу, па добро утврдивши у вери Христовој новоосновану цркву, отиде у град Албан што је у Великој Јерменији,[11] где и би распет. Света пак Маријамна упути се у Ликаонију,[12] и тамо, обративши многе к светој вери, сконча мирно. Због свега тога Богу нашем слава сада у увек и кроза све векове. Амин.

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

Светосавље.орг

27 ноября 2015 г.

Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту
Смотри также
Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке