Захваљујући Рајачићу Беч је признао Српску Војводину 1849.
Навршило се 97 година од како су се Бачка, Срем, Банат и Барања, области које су у бурним данима 1848. чиниле Српску Војводину, присајединиле Краљевини Србији. Тако је, заправо, остварен и народни и сан творца Српске Војводине, патријарха Јосифа Рајачића, од чијег рођења се ових дана навршава равно 230 лета.
– Он је као Илија Рајачић рођен 1785. године у личком селу Лучане, код Бриња. Завичај никада није заборавио па је, много година доцније, титули барона коју је добио од бечког двора дододао суфикс „брињски“ – каже, за „Новости“ историчар Жарко Димић.
Димић је један од приређивача Рајачићеве аутобиографије „Описаније живота мога“. А цео тај живот је, заправо, био једна велика и предана борба за српску цркву и српски народ.
– Тадашњи митрополит Стефан Стратимировић је Рајачића за епископа далматинског хиротонисао 1829, у време најжешћег покатоличивања Срба у Далмацији, Лици, Кордуну, на Банији… Овај је, до тада невиђеном храброшћу и истрајношћу, успео тај процес да заустави. До те мере је био трн у оку „царствујушчој Вијени“ да је она од Стратимировића тражила да га повуче из тих крајева, што је он на крају морао да уради – додаје Димић.
Поред сачуваног народа, Рајачић је, пре него што је премештен у Сремске Карловце, у Шибенику оставио и Богословију коју је основао 1833. Из ње су, већ неку годину касније, изашла и два потоња митрополита црногорска – Ђорђе Николајевић и Висарион Љубиша. Он сам је Стратимиорвића на трону у Карловцима заменио 1842.
– Тада је још био митрополит, да би 13. маја бурне 1848, на Мајској скупштини у Карловцима, на којој је проглашена Српска Војводина, био изабран за патријарха и стао на њено чело – каже Димић.
Та и наредне године ће показати сву Рајачићеву величину, али и насвакидашњу личну храброст. Мада духовни поглавар, он се није устезао да учествује у бојевима са Мађарима и јуриша буквално на топовске цеви.
– Из њега је проговорио љути Крајишник и опробани ратник. Рајачић је, наиме, 1809. био студент универзитета у Бечу, а кад је Наполеон кренуо на хабзбуршку престоницу одмах је, као сам пише у биографији, оставио перо и латио се оружја и учествовао у крвавим борбама.
Захваљујући његовој дипломатској вештини, двор ће, мада нерадо, Српску Војводину званично признати 1849. Рајачић ће учинити све да она опстане. Упркос томе, неће успети да спречи њено укидање 1860. и то никад неће прежалити, Са тим непреболом ће се, у Карловцима, упокојити годину дана доцније.
Уз све друго, Рајачић је, открива за наш лист Сузана Миловановић из Музеја Војводине, био изузетан естета. Подигао је нови патријаршијски двор који је био устројен на принципима и нивоу дворова у Бечу или Паризу, а сребрнина коју је за собом оставио и данас важи за престижну и ван наших граница.
– Реч је о есцајгу и другим предметима ручно израђеним у најчувенијим бечким радионицама попут „Кинклофа“, „Рајнера“, „Виртла“ или „Виндершпека“. У нашем музеју се чува тачно 101 комад откупљен од наследника – прецизира Миловановићева.
Остало је забележено да је у том есцајгу служен и свечани ручак 1852, приликом једине посете цара Фрање Јосифа Карловцима. Рајачић, иначе, није имао свог потомства, али је преузео бригу о деци свог рано преминулог брата Исака, пре свих о синовцу Александру, царском мајору и учеснику Мајске скупштине. За Александра је подигао велелепну кућу у којој је данас карловачки музеј, а коју је овај, у знак захвалности, по стричевом световном имену, назвао „Илион“.
Жарко Димић
Ни он, међутим, није имао деце, па данас у Карловцима нема директних потомака чувене породице. Има их, међутим, у Вуковару, јер је патријархова синовица Јелисавета била удата за чувеног велепоседника Алексу Пауновића, уз остало власника тамошњег хотела „Гранд“ или Радничког дома, у којем ће, после Првог светског рата, бити основан КПЈ.
Рајачић је, иначе, у Лици било доста често презиме, па има и патријархових даљих сродника и сви се, наравно, поносе својим великим претком.
Патријаршијски двор у Сремским Карловцима који је подигао Рајачић
По укусу Брозових
Једино што је од предмета породице Рајачић сачувано у карловачком музеју јесте раскошна трпезаријска гарнитура. Она је, истина, после Другог светског рата била пресељена у „Титове салоне“ на Петроварадинској тврђави, али је средином деведесетих враћена у „Илион“. Карловачко предање каже да је Рајачићев сребрни есцајг за чак 60 особа његова земљакиња Јованка Броз својевремено поклонила етиопском цару Хајлу Селасију, али за то нема никаквих конкретних доказа.
Ђорђе Вукмировић
