Давно смо се упознали са Сашком: ускоро ће бити десет
година како се познајемо. Али, наше познанство је почело
на чудесан начин – због тога сам ја избегавао сусрет
са њим, иако сам знао, да сам се захваљујући њему упознао
са својом будућом супругом Аном и стекао породицу, децу,
веома сам стрепео од тога. Он је подигао место, на којем
сам се ја упознао са својом Аном, активно узевши учешће у
решавању мог статуса нежење…Сашка и његови
пријатељи су обновили храм, који је нестао у совјетско
време, као и хиљаде храмова по целој земљи. На основу тога
смо се «повезали» са Сашком– нашли у
истом круг, односно, упознали се.
|
Колодозеро |
А
све се десило овако. Три добра московска друга –
Миша, Аркадиј и Сашка, жељни авантуре у пустоловниј
Карелији, кренули су једном у потрагу за њом. Као и
многи Московљани, дошли су у северне крајеве да се
одморе и потпуно искључе из буке и метежа Москве. Да
лове рибу, возе се кајаком, окупају се у древном топлом
купатилу, како би се рекло – да искусе други
живот, да би се поново вратили у метро, саобраћајне
гужве и ужурбаност канцеларије. Али за последње
путовање, пошто су овај крај већ обишли и посетили све
знаменитости Карелије, су решили да покушају да пронађу
место, где се може видети нешто ново. Сашка је раширио
карту, затворио очи, и дотакао прстом само њено
средиште – срце Севера, и испало је да ће
путовати у Пудошки рејон, у село Колодозеро. Ту се
једино лети могло стићи преко језера, или непријатним
копненим превозом. Село је забачено и налази се на
граници Архангелске области са Карелијом. Тихо и
удаљено од путева, оно је у својој тишини одлазило
Богу. Неке куће су већ биле пусте, као и у већини
карелских села. Истина, у том селу се још увек
несхватљиво како, осетила топлина живота, чак је
постојала и школа, али су млади масовно одлазили да
студирају и живе у градовима. Понеко је чувао стоку и
држао своје имање. Али посла у селу није било, иако је
то некада био богати колхоз, со својом земљом и
приходима. Сада је сеоце ишчезавало… Тако се оно
и нашло на путу Московљана. Ни сада оно не стоји чврсто
на ногама, њише се на ветру заједничких проблема. Али
се држи. Зашто су баш у овом селу, а не у неком другом,
момци решили да изграде храм, нико се више ни не сећа.
Некако је сама по себи изникла жеља за обнављањем храма
Рождества Пресвете Богородице, спаљеног у совјетско
време. Тако су се три младића задржала у селу, и
судбина сваког од њих, не само да се из корена
изменила, него је изменила и околину.
|
О. Аркадиj |
Храм
је грађен из Сашкиних средстава: он је имао добру
зараду и целу је давао на изградњу: плаћао је
материјал, рад градитеља итд. Мишка је био нешто као
управник, а Аркадиј је учествовао у самој изградњи,
старао се за исхрану и хигијену. Ни Мишка, ни Аркадиј,
ни Сашка нису били ожењени. При томе, Сашка се није
посебно ни трудио да пронађе жену, потпуно се посветио
процесу изградње храма, мада за њега, високог и
маркантног, није било тешко наћи животну сапутницу.
Мештани су све то пратило као неку забаву: Московљани би
негде да потроше новац - нека граде, а често су и
заобилазили градилиште и изградњу пратили са стране. Да, и
однос према Московљанима је различит у различитим
регионима, али их углавном не воле, сматрајући, да многи
проблеми у Русији постоје због њих. Наводно, сав новац
тече према њима, и више се не враћа. Момци су се потрудили
да одрже контакт са локалним становништвом, чак су неке
мештане позвали и да помогну. Изградња храма у области
која је удаљена од путева и цементара није једноставна.
Свака активност је три пута скупља, него што би била
изградња храма у близини великог града. Уз Божију помоћ,
храм је растао и привлачио пажњу, не само мештана, него и
оних, који су о изградњи читали на интернету. Захваљујући
сајту многи су
помогли изградњу храма, пријавили се за волонтирање. О
томе, да Сашка и пријатељи граде храм, су говорили и многи
који су долазили из Петрозаводска у Каргопољ: да наводно,
три младића на обали реке граде храм, да су купили неке
пусте куће, након чега су цене кућа значајно порасле. Сада
више нема напуштених кућа.
|
Загрузить увеличенное изображение. 700 x 467 px. Размер файла 120422 b. Храм в Колодозере |
Једном,
када сам се попео на звоник, у току изградње храма
апостола и јеванђелисте Јована Богослова, у близини
интерната за глувонему децу, радници су повикали, да ме
тражи неки високи младић са брадом. Људи са брадом сам
се тада плашио, јер још увек нисам био крштен и нисам
разумео црквени живот. Иако је та изградња била под
старатељством оца Константина Савандера, он ми мудро
није наметао размишљање о крштењу, него се једноставно
односио према мени као према себи равном. И напрасно
неки брадати мушкарац , нешто хоће. Привикнут на то да
многи иду и нешто траже, извукао сам се и од Сашке. Са
звоника сам весело посматрао, како он некуда одлази.
Али, Сашка се показао као прави Московљанин и свакако
ми «доскочио» – лежао је у заседи у
близини зграде. Интересовао га је систем грејања, који
смо увели у храм који градимо. Погледао је нашу
грађевину и срдачно ме позвао у Колодозеро у госте
– да видим како код њих тече изградња.
Нисам се одмах упутио у госте у Колодозеро, јер је била
оштра јесен, пароброди по Оњеги више нису пловили, а нисам
желео да пола дана путујем аутобусом. Мој први долазак је
био просто упознавање. Тада су момци већ много урадили: не
само што су обновили зидове, него су и кров покрили
даскама – обновили су храм у првобитном облику,
према нацртима који су чудом остали сачувани. Како се
испоставило, Сашки мој савет није ни био потребан, он је
само пролазио поред и свратио да види како теку радови код
нас. И тако, савладавши лењост и друге неспоразуме,
допутовао сам на Рождество у госте и у углу храма видео
девојку, која је седела са великим руксаком. Тако сам се
упознао са својом супругом Аном, која је такође допутовала
у Колодозеро на Рождество… из Москве.
|
|
После
неког времена, Аркадиј је рукоположен у чин свештеника,
а Мишка је трагично погинуо на путу за Москву. Опело му
је држао отац Аркадиј. Сашка се оженио и за то време
добио троје деце. Уз све то, Сашка нема свој стан и са
породицом живи у изнајмљеним становима.
Сада у Колодозеру већ живе нови житељи, који су ту дошли
из целе Русије. Са великом вољом граде нову капелу,
парохијски дом, покрећу ситну производњу. Много сеоске
деце трчи по дому у којем живи и не брине о живини баћушка
Аркадиј, који служи и у околним селима. Из димњака кућа
иде дим, чак и из оних, које су некада биле напуштене.
Сашка са женом и децом, сваких шест месеци долази у
Колодозеро. Каже да временом жели да се скроз пресели ту.
Ту, где је њега и његова два пријатеља некада послао
Господ, Рождества нашега ради.
А недавно су у храму живописана небеса.
30 июня 2011 г.
...