У издању Сретенског манастира припрема се књига архимандрита Тихона (Шевкунова). У њој су описани стварни догађаји, који су се одвијали током разних година и које је аутор касније користио у својим проповедима и беседама.
***
 |
| Клавдия Евгеньевна с внучкой Машей. 1977-й год.<br>События, описанные в этом рассказе, произойдут почти через 20 лет.<br>Фотография предоставлена М.Г. Жуковой |
<br>
Парохијанка нашег манастира Марија Георгиевна Жукова, ћерка чувеног маршала Георгија Константиновича Жукова, с тугом ми је испричала како се њена бака по мајци, Клаудија Јевгењевна, којој је 89 година, није причестила још од детињства. Трагедија је била и у томе, што Клаудија Јевгењевна већ неколико година пати од старачке деменције и неадекватно реагује на околину. Дешавало се да чак није могла да препозна своју вољену унуку и угледавши Марију Георгиевну, савршено мирно би је упитала: "Ко сте Ви? Где је моја унука? Где је Маша?" Марија Георгиевна се гушила у сузама, али лекари су јој рекли да ту помоћи нема. Тако да уопште није имало смисла говорити о томе, да ли Клаудија Јевгењевна жели да се исповеди и причести и да ли уопште жели у својој соби да види свештеника.
Свештеници, које је познавала и којима се обраћала Марија Георгиевна, само су слезали раменима: нико се од њих није усуђивао да причести старицу, за коју нису знали да ли уопште верује у Бога (цео свој живот Клаудија Јевгењевна је била члан партије и атеиста).
Дуго смо Марија Георгиевна и ја размишљали о тој необичној ситуацији, али ништа нисмо успели да смислимо. На крају сам јој, не нашавши боље решење, рекао:
"Знате, Маша, једна ствар су наша људска расуђивања, а потпуно је нешто друго, када вашој баки дођемо са Светим Христовим Тајнама. Можда ће сам Господ све то на неки начин решити. Немамо други избор!
Марија Георгиевна се сложила са тим.
Предлог сам дао, али искрено, ни сам нисам веровао да ће од тога нешто бити. И стидим се да признам, али због тога сам дуго одлагао посету болесници. Увек сам налазио разне изговоре: непримерено је ићи са светим причешћем код особе, која највероватније, неће ни разумети због чега си код ње дошао. Поред тога, као и увек, стално су се појављивала нека преча посла...
На крају је Марија Георгиевна испољила истајност правог верника, тако да сам се ја постидео своје малодушности. И решили смо да у наредних неколико дана обавимо два посла одједном: осветимо стан маршала и пробамо да исповедимо и причестимо баку. Наравно, ако она то буде хтела и ако на прави начин прихвати моју посету. И још је нешто било веома важно: Марија Георгиевна ме је упозорила да бака може и да се наљути. Испоставило се да она не подноси људе у црној одећи.
Све горе од горег! У последњи час је требало сашити белу доњу мантију. И најзад смо кренули да осветимо стан маршала Жукова и причестимо његову ташту. Ташта је била, једном речју, необична: у целој историји човечанства, то је била једина ташта, којој је зет (и то какав зет! Георгиј Константинович Жуков је био веома захтеван према људима) јавно изразио захвалност у посвети своје познате књиге сећања!
Признајем, са извесним страхом сам, са све белом доњом мантијом, са Светим Даровима у дароносици, која ми је висила на грудима, ушао у собу, где је у постељи лежала мала, сувоњава старица, веома чиста и благог израза лица.
Плашљиво погледајући на Машу, пришао сам кревету и бојажљиво рекао:
– Е-еее… Добар дан, Клаудија Јевгењевна!..
Бака је гледала у плафон потпуно празним и отсутним погледом. А затим се полако окренула и погледала ме.
И њен поглед је постао потпуно другачији.
– Оче! – узвикнула је. – Најзад сте дошли! Како сам Вас дуго чекала!
Ништа ми није било јасно! Рекли су ми да је бака потпуно сенилна (назовимо ствари својим именом), да већ неколико година није при себи, а овде?... У потпуној недоумици окренуо сам се Марији Георгиевној.
И ако сам ја био изненађен, онда су Маша и њена другарица, коју је позвала на освећење стана, биле просто згрануте! Марија Георгиевна је заплакала и истрчала из собе, а другарица ми је, дошавши мало себи, објаснила да ништа слично, односно ништа разумно и смислено већ три године нису чули од Клаудије Јевгењевне!
За то време Клаудија Јевгењевна је наставила:
– Оче! Па, што Вас није било тако дуго?
– Извините, молим Вас, Клаудија Јевгењевна! - од срца сам замолио за њен опроштај. - Стварно сам крив! Али ево, сад сам ту...
– Да, да! И сад треба да обавимо нешто веома важно! - рекла је Клаудија Јевгењевна. И узнемирено додала: - Само се не сећам шта?
– Треба да Вас исповедим и причестим.
– Тачно, то треба да урадимо! Само ми, молим Вас, помозите!
Оставили су нас саме. Сео сам на столичицу поред кревета и наравно, уз моју помоћ, Клаудија Јевгењевна се пола сата искрено и потпуно без страха исповедала за цео свој живот, почевши од своје десете године, када је као гимназијалка, последњи пут била на исповести. И при том је показала тако невероватно памћење, да сам се ја чудом чудио!
Када је Клаудија Јевгењевна завршила, позвао сам Машу и њену другарицу и пред њима свечано прочитао молитву разрешења. А она је, седећи на кревету, просто сијала!
На крају сам је причестио Светим Христовим Тајнама. Невероватно, када сам почео да читам одговарајућу молитву пред причешћем: "Верујем Господе и исповедам...", Клаудија Јевгењевна је одједном сама прекрстила руке на грудима, како се то и ради приликом причешћа. Сигурно су јој се у сећање вратиле слике њеног давног дечијег причешћа.
Завршивши дао сам баки комадић хлеба, умочен у свету воду, и Клаудија Јевгењевна је легла у кревет мирна и спокојна. Једино је са задовољством жвакала хлеб својим безубим устима.
Затим сам почео да освећујем стан. Када сам са чашом свете воде ушао да осветим собу Клаудије Јевгењевне, угледавши ме, она је извадила из уста хлеб и благонаклоно ми климнула главом.
После освећења, Марија Георгиевна, њен син Јегор, другарица и ја сели смо за сто да се послужимо. У разговору смо провели више од сат и по.
Кад сам кренуо, свратио сам да се поздравим са Клаудијом Јевгењевном. Старица је и даље лежала у кревету, али сам приметио да се са њеним лицем нешто десило. Лева страна лица као да се опустила и била је потпуно непокретна. Позвао сам Марију Георгиевну. Она је потрчала према баки, запиткујући је шта јој је, али Клаудија Јевгењевна није одговарала. Схватили смо да се парализовала.
Тако је то било. Речи покајања на исповеди, биле су последње које је Клаудија Јевгењевана изговорила у свом животу. Убрзо је умрла. Уз благослов Светог Патријарха, опело смо јој одржали у нашем Сретенском Манастиру. Министарство одбране је, за сахрану таште маршала Жукова, одредило специјалну војну делегацију.
