Виртуелна реалност: интеракција компјутера и људске психе

Компјутер је у потпуности постао део нашег савременог живота и наше свакодневнице. Компјутерски уређаји у свим својим облицима, стално и свуда, окружују нас и нашу децу: на послу, у школи, на улици, у кући. Компјутер и компјутерске средине веома много утичу на личност, мада аспекти тог утицаја нису довољно изучени. Зависност XXI од игрица, и компјутера уопште, буквално је захватила млади нараштај у Русији, постала је "куга века", а ипак друштво није довољно свесно ове болести. Тотално и победоносно опремање средњих, а сада већ и основних школа, компјутерском технологијом, обавља се уз потпуно одсуство објективних информација, од стране медија, о утицају компјутерских уређаја и виртуелних средина на дечију психу.

Обратили смо се доктору педагошких наука, аутору књиге "Психологија и педагогија виртуелних средина", професору московског градског педагошког универзитета, Михаилу Владимировичу Воропајеву, са молбом да нам каже нешто о психолошким проблемима, до којих долази услед утицаја виртуелних средина и о томе, како се од њих заштитити.

***

М.В.Воропаев

– Виртуелна реалност, као појам, давно је ушла у свакодневну употребу. Њу најбоље можемо сагледати кроз омладину која се "искључила" од свега, која је у потпуности усредсређена на компјутерски монитор и сложене програмске средине, створене за решавање производних и бизнис задатака.

Већина младих људи појам виртуелне стварности повезује са "биоскопским" приказом у фантастичним филмовима и књигама. Комплетан одговор на питање могао би да попуни стотине страница и питање је да ли би био довољно исцрпан. Тако да ћу се потрудити само да га оквирно објасним.

Као прво, суштински, виртуелна реалност је рођена сестра других реалности: реалности фантазије, реалности театралне сценске радње, реалности игре. Човеку је својствено да се стално труди да побегне од основне физичке, базне реалности и да стреми стварању неких својих, посебних, личних реалности. Читајући књигу, гледајући филм, човек се одваја од базне реалности и одлази (неко потпуно, а неко само делимично) у неки свој свет. Тако да виртуелна реалност не даје ништа кардинално ново, што би принципијелно променило закономерности људске психе. Без сумње, она је специфична, повезана је са компјутерским интрерфејсима, програмске средине утичу на њене карактеристике, али она је била, јесте и увек ће бити неодвојиви део човека. И уопште, сви садашњи проблеми виртуелне реалности су стари колико и човечанство.

Као друго, разматрање тих проблема изузима реалност, која не може да се окарактерише као чисто виртуелна, зато што је она само делимично виртуелна. Та, такозвана "помешана реалност" представља огромну сферу свакодневног живота, повезану са интеракцијом човека и компјутерских уређаја. Возач који користи GPS-навигацију, корисник, који на карти google поставља фотографије стварних објеката, тинејџер, који иде улицом и истовремено куцка SMS-поруку, су управо субјекти такве реалности.

– Шта су то виртуелне средине? Какав је њихов утицај на човека?

– Ако говоримо језиком филозофије, можемо рећи да је у људској природи дубоко укорењена супротност између његове унутрашње бесконачности и спољне физичке ограничености, коначности. У нашем обичном животу ми смо на то навикли и живимо заклањајући се иза свакодневне рутине, која нас мири са тим фундаменталним супротностима. За људе који нису религиозни, смрт представља апсолутни престанак постојања. А виртуелна реалност (на жалост, имагинарно) омогућује да се превазиђе та ограниченост људске природе.

Виртуелна реалност се појављује услед интеракције компјутерског уређаја и људске психе. Свака виртуелна средина ограничена је могућностима компјутерског уређаја и психичким способностима човека. Наравно, компјутерске могућности се сваким даном рапидно повећавају. Не тако давно, издато је саопштење о стварању електронског импланта, који делимично замењује људско око.

У научној литератури постоје описи многих истраживања која на различите начине дају одговор на питање "како компјутер утиче на човека?". Одговори су најразличитији и често противурече један другоме. Постоје истраживања, која потврђују да претерано коришћење компјутерских игрица нарушава психу, а постоје и таква која описују позитивне ефекте коришћења "компјутерског играчког искуства".

Ако се максимално удаљимо од конкретних теоријских прилаза и ауторских позиција, можемо издвојити следеће опште карактеристике виртуелности:

1. Виртуелност "ослобађа" од многих блокада, које човека ограничавају у свакодневном животу, тако што ствара илузију анонимности.

2. Виртуелност замагљује идентитет човека, појачавајући дисоцијативне силе, које угрожавају целовитост људске личности. Физичко тело и његових пет чула немају одлучујућу улогу у виртуелној реалности. Осећај линеарне прошлости, садашњости и будућности постаје нејасан.

3. Човек у виртуелности може да ствара мноштво својих персонализованих пројекција - аватара, и то, са тачке гледишта психологије, није случајно. Интеракција човека и његових аватара је посебан облик психичке динамике. Аватари су различити прикази једне те исте личности, који одражавају њене подсвесне жеље и страхове.

4. Искуство човека у виртуелној реалности подсећа на искуство које доживљавамо у свету своје маште, оно је надреално.

5. Многи сегменти виртуелне реалности усмерени су на сталну стимулацију несвојевољне пажње: упадљиви банери, везе, анимације и сл. То ствара јак ефекат "привлачења" и кочи механизме слободне, својевољне регулације.

Једноставније речено - много тога је у виртуелној реалности усмерено на то, да се безвољни, апатични, некултурни човек ту осећа комфорно и да ни у једном моменту не буде свестан својих недостатака.

У психијатријским болницама за болеснике са поремећајем личности користе реч "биљка". Значи, велики број "сфера" сајберпространства створен је за узгајање психички нормалних "биљака". Чак бих додао - за њихово масовно узгајање.

Да поновим, компјутерске технологије саме по себи нису исконско зло. Као што је у људској историји увек било, претворити нешто у зло или у добро, може само човек. Информационо друштво пружа човеку огромне могућности, али га и ставља пред многа искушења и опасности.

– По чему се разликује виртуелни свет од света људских фантазија?

– Могло би се рећи, да је у фантазијама човек слободан, а у виртуелном свету - није. Али, то није потпуно тачно. У фантазијама је човек ограничен степеном своје креативности и културним развојем. А у виртуелном свету човек има слободу да, као прво, из мноштва изабере један свет, као друго, има потпуну слободу у границама те слободе, коју му омогућава изабрани свет.

Све горе наведено су веома различите ситуације, с психолошке тачке гледишта. Обједињује их само специфичност комуникационог канала.

– Који су главни механизми деловања виртуелне реалности на људску психу?

Заправо, у самој виртуелној реалности постоји низ фундаменталних ефеката, који делују на човека - о њима смо већ говорили.

Најважније је да човек, који је ушао на Интернет, схвати, да је у моменту прикључења његовог компјутера на мрежу, постао мета многих агената и облика утицаја.

Сајберпространство је, као и остала социјална пространства, арена за деловање разних политичких, економских, религиозних снага.

Политичари желе да се за њих гласа; бизнис - да се купује њихова роба; конфесије да привуку нове вернике; интернет-провајдери желе да људи нон-стоп "седе" у мрежи. За ту борбу користе се све могуће врсте манипулација. Ризици манипулације у виртуелном свету су индивидуални. Они у многоме зависе од карактерних особина човека. Оно што је за једну врсту карактера без значаја, за друге може постати полазна тачка поремећаја личности.

– Шта нам можете рећи о проблему компјутера и деце?

Што се тиче ситуације у нашој земљи, практично сви сегменти реформе образовања, која је у току, разрађивани су, не само у тајности, него и уз потпуно игнорисање мишљења педагошког друштва, како академског, тако и школских педагога.

У најскорије време, коришћење компјутера постаће масовно, не само на факултетима и у средњим школама, него и у основним школама. Али, компјутерске технологије су, по свом деловању на дете, исувише глобалне, да би се њихово коришћење могло ограничити само на обуку. Последице тих иновација на млађе ђаке су потпуно непредвидиве, и вероватно ће бити праћене многим негативним ефектима.

– Значи, боље је да децу што дуже држимо даље од компјутера?

– У принципу - да. У сваком случају, време које дете користи за рад са компјутером, треба ограничити. Постоје многи инструменти за такву врсту ограничења - од програма родитељске контроле, до директне, "обичне" забране.

Уколико не постоји ограничење од стране родитеља - постоји вероватноћа да ће се већ у тинејџерском узрасту појавити једна од врста компјутерске зависности.

– Зашто компјутерске игре имају такву привлачност, и то не само за децу, него и за одрасле?

Игра може бити, како начин "симболичног освајања реалности" за дете, тако и начин одвајања од те реалности за одрасле.

Савремене компјутерске игре су углавном замке за оне који желе да побегну од животних тешкоћа. Ствараоци компјутерских игара, фактички у њих уграђују механизме формирања зависности, и тешко је томе се одупрети.

Игрице су постале фактор глобалне социјализације. Њихов утицај је више негативан, него позитиван. Држава, бар наша, тај проблем не види. На западу се о том проблему говори и он се решава, али не баш детаљно. На пример: постоји списак игара које се не препоручују за децу и омладину; постоје закони, који обавезују дечије установе и библиотеке да штите децу и омладину од негативног садржаја.

– Вероватно ћу се поновити, али да кажем још једном. Деци треба ограничавати коришћење компјутера, а понекад и забранити. Наравно, то не треба радити грубо, већ правилно, педагошки.

Кида се тамо где је најтање. То је стара истина. Тако да је најбољи "лек" за децу и омладину, који може да их сачува од негативног утицаја виртуелних средина и сервиса - нормално, срећно детињство, нормална (потпуна) породица, нормална комуникација са друговима, нормална школа.

Са Михаилом Воропајевим
разговарала Татјана Пештич