Своји на своме

Ми смо дужни да, осим вршења службе Божије, штитимо аутономију Цркве јер нас је народ и препознао као Цркву управо зато што смо штитили њену слободу

Од свог оснивања, далеке 1219. године Епископија будимљанска је током векова мењала своје границе и називе. Свети Архијерејски Сабор СПЦ је на предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија васпоставио бившу Епархију захумско–рашку, изниклу из светосавске будимљанске и потоње будимљанско–полимске Епархије, на чијем челу се од 2002. године налази Епископ Јоаникије. О историјским околностима које прате данашњи духовни живот православног становништва, свештенства и монаштва у Црној Гори и Епархији (под чијом јурисдикцијом се налази десет општина Црне Горе, које чине 52% укупне територије Црне Горе), разговарамо са Епископом Јоаникијем.

— Ја то нисам доживио толико трагично. Држава има право да контролише и захтијева да се људи пријаве и то је нормалан поступак. Немамо ништа против да се сваки вјерски службеник, сваки монах и монахиња пријави да би добио боравак у Црној Гори. Међутим, у појединим градовима свештеници су по више пута покушавали да се пријаве, али их службеници полиције враћају, стално допуњавајући списак тражених докумената, и тако унедоглед, да би људи изгубили стрпљење и дигли руке од свега.

Проблем је у томе што су многи од свештеника, монаха, монахиња дошли много прије референдума, што су овдје оставили добар дио свог живота и још нијесу добили дозволу боравка. Уочи референдума, говорило се да неће бити никаквих проблема, да ће све бити исто, да ће се нормално путовати и пријављивати из једне земље у другу. Они који су тако говорили, сада својим поступцима демантују сами себе.

Ради се о 86 свештеника, монаха и монахиња. Зашто се не решава проблем боравишних дозвола?

— Сигуран сам да ће се ријешити, јер ми немамо проблема са законом и са државним службама, него само са појединим политичарима који прекорачују своја овлашћења. Власт није успјела да фанатизује све људе на терену. Нијесу сви негативно расположени према свештеницима који треба да се пријаве. Често се у институцијама службеници лијепо опходе, предусретљиви су, упркос сугестијама с врха власти да треба да компликују ситуацију и отежавају пријављивање. Људи који знају свој посао неће да се брукају низашто.

Како се тамошње власти односе према српском народу у Црној Гори?

— Негативан однос власти према српском народу у Црној Гори се највише пројавио кроз пројекат „црногорског језика“. Још једно, нико не говори о томе да је Црна Гора од када је постала независна, на десетине хиљада својих држављана лишила држављанства без икаквог редовног поступка. Најчешће су људи који живе у Србији били лишени црногорског држављанства, а да их за то нико није питао. Знам стотине таквих примјера.

Да ли је ово отворено мешање у живот Цркве? Чују се претње да ће држава разбаштинити имовину Митрополије и других епархија у Црној Гори?

— Такве изјаве сматрамо неозбиљним. Људи могу да дају какве год хоће изјаве, да пријете, али сви морају да поштују Закон, а највише они који су на високим државним функцијама. Они су обавезни да се понашају у складу са Законом. Црква и држава су одвојене, што је стандард који важи свуда у Европи и свијету, то је начело савременог секуларног друштва. Право на имовину је једно од темељних права о коме се нарочито води рачуна. Ниједна власт неће моћи да крши та начела, па ни црногорска, гдје има много хајдучије.

Ова дискриминација се не спроводи према римокатоличкој и исламској верској заједници?

— Нисам чуо да су католички свештеници или исламски вјерски службеници имали икаквих проблема у вези са пријавом боравка. То нас искрено радује. Видимо да црногорска власт води активан дијалог са Ватиканом. Ускоро ће потписати Конкордат, чиме ће регулисати положај Римокатоличке цркве у Црној Гори. За свакога ко умије да размисли јасно је о чему се овдје заправо ради.

Црногорски политички врх настоји да формира јединствену цркву у Црној Гори тако што ће политичким притисцима присилити на уједињење Митрополију црногорско-приморску, која припада СПЦ, и непризнату тзв. „Црногорску православну цркву“, која је створена на силу, политичком вољом. Како то изгледа на терену?

— Тако је некако формулисан један од закључака владајуће партије у Црној Гори на њеном недавно одржаном конгресу. Када владајућа партија стане иза таквог закључка, то значи да се власт спрема да се мијеша у унутрашње надлежности Цркве и да спроводи насиље над Црквом. Ми смо дужни да, осим вршења службе Божије, штитимо аутономију Цркве јер нас је народ и препознао као Цркву управо зато што смо штитили њену слободу.

Да ли још увек има притисака на породице свештеника?

— Било је појединачних случајева. Наше свештенство је прихваћено од вјерног народа у Црној Гори и имамо пуну подршку и поштовање народа. Не живимо ни у каквом страху, нити у било каквој нервози. Онај ко показује нервозу су поједини људи из власти – не разумијем због чега?! Имају власт, али им смета што се људи слободно изјашњавају, слободно иду у Цркву... Нервоза због тога што не могу да контролишу Цркву, не могу да владају људском савјешћу и животима.

Преосвећени Владико, очекују се резултати пописа, који је вршен под огромним притиском политичког врха на грађане да се изјасне као Црногорци који говоре црногорским језиком. Очекујете ли да се број од 35% грађана који су се до сада изјашњавали као Срби промени?

— Колико чујемо, број је у порасту. Ја не учествујем у раду пописних комисија, моје је да се изјасним онако какао се осјећам и то право желим да испоштујем и код сваког другог. Људи се у Црној Гори изјашњавају на разне начине – јуче на један, данас на други и то је познат феномен који показује да нешто кључа у јавном животу. Увијек сам заузимао став да људи треба да се изјасне како желе, најважније је нека се изјашњавају слободно и да се одупру сваком притиску.

У науму да кривотвори историјске чињенице, црногорска власт покушава да у парламенту усвоји документ којим се Србија терети да је насилним путем, анексијом 1918. године припојила Црну Гору себи. Како коментаришете ову намеру?

— Мислим да то питање треба препустити историјској науци. Оно је уосталом довољно изучено. Зна се како је дошло до уједињења између Србије и Црне Горе 1918. године – то је било већинско расположење народа у тадашњој Црној Гори. Разговарао сам са једним од најугледнијих историчара у Црној Гори који се бави историјским процесима почетком 20. века. Тврди да је мање од 10% народа у Црној Гори тада било за самосталну Црну Гору. Да ли парламент може да прекраја историју? То би био политички волунтаризам, односно политичко безумље.

Да ли црногорска држава издваја пропорционално одговарајућа средства из буџета за бројно свештенство и монаштво Митрополије и Епархије будимљанско- никшићке и стотине манастира и храмова које Црква одржава?

— Тај буџет је, колико ја знам, врло сужен и ми можемо рачунати само на дјелимичну помоћ око рјешавања социјалног осигурања свештеника. То, уосталом, показује какав је однос државе према црквама и вјерским заједницама.

Колико је угрожен српски језик у Црној Гори?

— Супротно свим начелима савремене науке, од српског језика се у Црној Гори прави један нови језик који не може да послужи ни за шта друго, осим за политичке потребе. Ниједан озбиљан научник није стао иза тог пројекта. Стала је политика и власт. Наравно, ни они који врше власт данас у Црној Гори, не говоре тим језиком који је пројектован. Говоре чистим српским језиком као и њихови преци.

Током последњих девет година много сте чинили на обнови духовног и културног блага у Епархији будимљанско-никшићкој. Да ли медији у Црној Гори прате живот Цркве на том подручју?

— Сјеверно подручје Црне Горе које захвата Епархија будимљанско-никшићка је пуно старих немањићких светиња, са доста манастира који до сада нису довољно изучени, а сада се обнављају и изучавају. То је дуготрајан процес, и треба још много радити на обнови и заштити духовног и културног блага наших светиња. Свуда смо уз помоћ народа почели да обнављамо светиње, али то није лако када немате никакве помоћи од државе.

И на културном плану имамо значајних манифестација у Епархији. Већ 15 година одржавају се Дани Светог Василија Острошког у Никшићу, редовно излази епархијски лист „Свевиђе“, одржали смо неколико научних скупова и штампали више значајних публикација. Имамо предивне литије и свенародне црквене саборе по свим градовима у Епархији, а такође и Светосавске академије уз велико учешће народа. Прорежимски медији у Црној Гори избјегавају да дају вјерну информацију о том догађајима или их потпуно игноришу. Нажалост, ни медији у Србији немају довољно интересовања за тако лијепа догађања у Црној Гори.

Шта узнемирава јавност?

— Мислим да су проблеми које имамо са властима у Црној Гори привремени, да ће проћи и да ће власт схватити да није у њеном интересу да врши притисак на Цркву, и да прави непријатности Цркви. У Европи власти данас желе конструктиван однос сарадње са Црквом. То вријеме долази и за Црну Гору. Људи се још држе старих навика, ово је прелазно вријеме – посткомунистичко. Уосталом, обавеза власти је да рјешава неке друге проблеме, а не да се мијеша у унутрашње ствари Цркве. Нека рјешава суштинске проблеме народа: незапосленост, пад наталитета, сиромаштво, корупцију и криминал о којима се много говори. Чини ми се да провокацијама на рачун Цркве власт скреће пажњу народа са оних проблема који муче и народ и државу. У таквој ситуацији ми морамо имати разумијевања за све и много стрпљења и мудрости.

ПРАВИ ИНТЕРЕСИ ЦРНЕ ГОРЕ

Чуле су се оптужбе с врха да Митрополија црногорско-приморска и друге епархије Српске Цркве „нису у сагласју са државним интересима Црне Горе, већ да бране државне интересе Србије“?

— Памтимо вријеме када се свака критика на рачун КПЈ тумачила као дјеловање унутрашњег непријатеља. Тако се нешто догађа и данас у Црној Гори: ко не прихвати улогу слуге, а нарочито ако је слободан да јавно каже истину, он може бити означен као непријатељ државе. Погледајмо шта је урадило наше свештенство на подручју Црне Горе за посљедњих двадесет година, колико је светиња обновило, колико је подигло свијест о духовним коријенима и културним вриједностима које Црна Гора баштини кроз вјекове. Вријеме ће показати ко је у овом периоду радио за праве интересе Црне Горе. Ми се са вјерним народом боримо за част и будућност Црне Горе, што се не би могло рећи за поједине моћнике на државним функцијама, који, умјесто да раде свој посао на добро народа, доказују своје јунаштво застрашивањем монаха и монахиња у манастирима.