Наши грађани углавном имају површну представу о кадетском образовању. Мисле, «пензионисани официри су деци обукли војну униформу и усађују им љубав према армији». А све је много озбиљније. Међу васпитаницима кадетских корпуса одувек је било много изванредних људи: државних службеника, високих војних лица, представника науке и уметности. И не може сама војна форма (чак и ако је то љубав ка армији), од дечака да направи такве личности.
Препород кадетских образовних установа почео је у Русији пре скоро 20 година – 1992 године. То је највећим делом заслуга великих ентузијаста међу појединим грађанима, који су били забринути за судбину поколења која стасавају; често у новооснованим корпусима није било ни најнеопходнијег. Истовремено, укључиле су се и многе друштвене организације, и почеле да помажу кадетским образовним установама.
Једна од таквих организација је и Фонд за помоћ кадетским организацијама Алексеја Јордана. Данас он активно помаже развој система кадетског васпитања и образовања у нашој земљи, развија неопходне програме и пројекте, редовно издајући часопис «Руски кадетски збор». Већ неколико година фонд успешно ради у братској Србији; недавно је, уз помоћ полазника кадетских корпуса, средио меморијално руско гробље у Белој Цркви.
О раду фонда, о кадетском образовању, његовим перспективама и предностима прича генерални директор Фонда за помоћ кадетским корпусима Алексеја Јордана, г-ђа Олга Барковец.
***
– Олга, за почетак – нешто о раду фонда. У чему се огледа подршка кадетских корпуса?
|
Почетком 1990-их дошло је до уједињења «белих» и «црвених». Они који су отишли 1920-их, делили су идеологију белог официрства, а њихови потомци (многи су се родили у емиграцији) дошли су у своју историјску домовину и срели у њој људе, који су завршили совјетске суворовске и нахимовске школе. То је један од задивљујућих феномена тог времена: људи нису почели да разјашњавају идеолошке несугласице и да испољавају некакве политичке амбиције. Они су се сложили у једном: треба мислити како спасити младо поколење. Први корпуси су се појавили 1992 године у Новосибирску, а 1994 године у Новочеркаски и у Москви. То је била иницијатива «одоздо», иницијатива ентузијаста, који су се руководили идејом о препороду кадетских корпуса. Мислим да у новој Русији још нема такве социјалне појаве, тако успешно реализоване «социјалне наруџбине», као што су то кадетске установе. Нема такве организације грађанског друштва.
Одавно је познато да се социуму не може наметнути ништа вештачко, «мртворођено». Стварни живот ће то свакако одбацити. Повремено представници власти смишљају неку иновацију и почињу на силу да је намећу. По правилу, то је узалуд. Памти се како су смислили паролу: «Покупићемо сву децу са улице и послати их у кадетске корпусе». Ништа од тога није било, зато што је идеја у старту била погрешна, неосмишљена. А оно што је успело да се појави захваљујући иницијативи «одоздо», захваљујући напору грађана – то је оно право, чврсто, потребно.
Препород кадетског модела очигледно сведочи, да се о развоју система васпитања деце и омладине мора старати свакодневно и у сваком тренутку. А не од случаја до случаја или о великим празницима, на пример, јубилеју Дана Победе или драматичним дешавањима, на пример, као на Мањежном тргу. У таквим ситуацијама се изнова подсетимо да се деца морају васпитавати. И не само у породици, него и у школи.
Данас у нашој земљи има више од 150 кадетских образовних установа само у систему образовања и науке. Замислите динамику: 1992 године се појавио први кадетски корпус, прошло је 18 година – а њих је већ више од 150! Значи да је то жив пројекат, да је животно потребан! Да напоменем, да је 1917 године у царској Русији био 31 кадетски корпус. У њима је васпитавана елита Руске империје: војни команданти, војници, учитељи, уметници, писци.
А сада о нашем фонду. Један од старијих кадета, који је дошао у Русију почетком 1990-их, био је Алексеј Борисович Јордан, отац оснивача нашег Фонда за помоћ кадетским корпусима. Он је, као и његови вршњаци, завршио у Србији Руски кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича. Алексеј Борисович је био једна од најактивнијих личности, које су желеле препород кадетских корпуса.
Од намере се брзо прешло на акцију: заједно са својим новим пријатељима-суворовцима, старији кадети су путовали по Русији, помагали стварање кадетских корпуса, давали новац за куповину еполета, мундира, чизама. Једном је Алексеј Борисович дошао у један од старијих кадетских корпуса, Вороњежки Михајловски кадетски корпус, и видео да деца иду из кабинета у кабинет, носећи своје столице. Питао је: «Зашто деца вуку са собом своје столице?» Одговорили су му да је мало столица, а да корпус нема новца за нове. Алексеј Борисович је одмах нашао новац за столице.
Препород корпуса је почео са неким, помало младалачким жаром, и тада вероватно нико није могао ни да замисли, да ће модел кадетског васпитања ускоро постати скоро понос руског образовања. Наравно, Алексеј Борисович је идејом привукао свог сина, који је у то време већ био познати и успешни бизнисмен. Борис Алексејевич је почео да даје новац, да би помогао оцу да реализује лепу идеју, за коју је његов отац живео.
Онда је Борис Алексејевич схватио да треба радити систематично: треба створити добротворни фонд, који функционише по европским стандардима, јавног деловања, који неће радити само за задовољење тренутних потреба, већ и на решавњу главног задатка – стварању система васпитања на основу кадетских образовних установа.
Почели смо са радом 1999 године. Регистровали смо приватни добротворни фонд и од тада дајемо стипендије кадетским образовним установама за реализацију различитих програма, који су повезани са васпитавањем деце; развијамо своје пројекте, који су усмерени на очување традиције у кадетским корпусима, да би наша деца расла, не као потрошачи, већ да би се бавили добротворном делатношћу, волонтерством.
Подржавамо систем духовно-моралног васпитавања деце. У том циљу смо припремили програм «Добро стварамо заједно». Тај програм је, у првом реду, усмерен на развој милосрђа и саосећања код васпитаника кадетских корпуса.
Помажемо изградњу или препород корпусних храмова; могу са поносом да кажем, да смо обновили, заједно са командантом корпуса пуковником Јевгенијем Јермоловим, један од најлепших корпусних храмова, који се налази у Петербургу, у кадетском ракетно-артиљеријском корпусу. Ове године је тај храм напунио 200 година. И поново у њега иду кадети, у њему се одржавају часови православне културе, полазници имају духовника.
О фонду се може дуго причати. Имамо програм, који је везан са очувањем руских реликвија у Србији; ми правимо дизајн-пројекте за музеје кадетских корпуса.
О томе и много другог, може се сазнати на нашем сајту. Помогли смо препород система кадетског образовања, а сада тежимо да га доведемо до савршенства.
- Ваш фонд је провео много скупова у Србији. Реците, молим Вас, подробније о томе. У чему се разликује рад у Србији од рада у Русији?
- Чини ми се да не постоји ниједан Рус, који се неће заљубити у Србију, кад у њу дође. У Србији осећаш неку посебну повезаност са нашом историјом и културом, духовну везу.
 |
А онда се родила нова идеја.
Када смо се упознали са атракцијама града, са местима која су повезана са руском дијаспором, погодило нас је стање руског гробља, где су сахрањени предавачи и полазници кадетских корпуса, официри руске армије. Заборављени гробови, зарђали крстови, коров... То нимало није било у складу са великим догађајем, који се десио два сата пре тога, и то нам је наметнуло мисао да треба ту довести младе кадете из Русије, да би заједно обновили ту некрополу.
Кроз годину дана, вратили смо се у Белу Цркву заједно са 40 кадета и гимназијалаца из Краснојарског краја и Нижеградске области. Наш долазак је изазвао огроман одјек. Многи становници чак нису ни знали да су у њиховом граду некада били кадетски корпуси, и дословно су открили нову страницу у историји Беле Цркве. Дочекивали су нас изненађено, просто не верујући, да су деца из далеког Сибира дошла да уреде руско гробље.
То је била добра лекција и за нашу децу. Видели смо како су се веома заинтересовали за баравак руских кадета у Србији од 1920-1940 године прошлог века, видели смо како се њихова лица мењају, како се мења њихов однос ка томе, што носе кадетске еполете. Можда су управо тада почели да се осећају као чланови велике кадетске породице.
Изненадили смо се, што су Срби долазили на гробље, где су радили дечаци и девојчице, и доносили воду и јабуке, јер је било лето и било је веома топло. Онда нам је градоначелник рекао: «Ми своју децу васпитамо европски: они знају своја права, али често не знају своје обавезе. А Ваша деца прво мисле о својим обавезама, па тек онда о својим правима».
Млади кадети су одушевили и Србе и нас. Схватили смо да тај пројекат треба наставити. Кроз годину дана, довели смо у Белу Цркву нове полазнике кадетских корпуса.
 |
Дошли смо у Белу Цркву и треће године. Чекали су нас и прихватали, просто су нас заволели. И, Русију на српској земљи нису представљале неке званичне делегације, већ обична деца, која су пре подне радила, затим се дружила са својим вршњацима, давала концерте за грађане, на којима су се разлезали аплаузи под тактом добро познате «Каћуше».
 |
- Сигурно да није било све тако глатко у раду фонда?
- Наравно, било је и тешкоћа. Али, тешкоћу су ту да нам помогну да очврснемо. Као прво, постојеће законодавство нам не дозвољава да радимо на оном нивоу поверења према добротворним фондовима, који је неопходан. То је заједнички проблем свих добротворних фондова са државом. Били смо у ситуацији да доказујемо да имамо чисте намере. И да понекад добротворни фонд може ефикасније да уради нешто што држава није могла. На пример, од 2004 године организујемо семинаре руководилаца кадетских образовних установа за специјалну обуку и повећање квалификације. Важно је да се директори могу састати, размотрити проблеме, нормативна акта, поделити најбоља искуства. Сваке године, заједно са регионалним департаментом образовања, организујемо такве семинаре. Ове године ће се он одржати у Вологди, у Вологдској кадетској школи-интернату. Тамо ће се скупити руководиоци кадетских образовних установа из целе земље. Наравно, систем обуке кадрова треба да буде организован од стране Министарства образовања, али, на жалост, то није тако. Честе реформе нису дозволиле формирање структуре, која би се системски бавила кадетским установама.
- У чему су предности кадетског образовања над обичним школама? Да ли се ученици кадетских корпуса на неки начин разликују од већине омладине?
- Добро питање. Једном ме је новинарка, из западне новинске агенције, оштро питала: «Зашто је потребно војенизирати образовање?» Објаснила сам јој, а она је рекла да жели да отпутује и сама види. После неколико дана, позвала ме је са питањем: да ли постоји могућност да се њен син упише у кадетски корпус?
Причам то, зато што је боље једном видети, него сто пута чути.
Данашње кадетске установе се одликују складним системом васпитања. Његова реализација траје од дана поласка детета у кадетску школу-интернат до завршетка школе. Важно је што у кадетским школама (школама-интернатима) уче дечаци (а сада су ту и девојчице) од 10 године. У 10 година још се може обликовати дечији поглед на свет, могу се усадити у дете неке неке базне вредности. Главна одлика тог система васпитања је, што је он постављен на најбољим војно-патриотским и духовно-моралним традицијама.
- А како на најбољи начин усадити омладини љубав ка православној култури и ка руској култури уопште?
- По мом мишљењу, да би заволели нешто, морате то добро познавати. Ако се детету, нпр. предаје историја уметности или ОПК, веома много зависи од педагога, од тога колико је он у стању да заинтересује ученика. Колико је у стању да дете научи, не само да постоји композитор Рахмањинов, већ и да слуша и чује његову музику. Рецимо да одведе кадетски разред у Ивановку, што је у Тамбовској области, да би кадет чуо музику Рахмањинова на помен његовог имена. Прошле године смо, заједно са општином града Уварова, одржали диван фестивал «Кадетска симфонија», у ком је учествовало више од 300 кадета из Москве, Вороњежа, Нижњег Новгорода, Беле Калитве, Шахте, Старог Оскола, Тамбова и Тамбовске области.
Може се много говорити о сликару Рјепину, али боље је једном отпутовати у Нижњиј Новгород, видети Волгу, чути о јединствености волжске културе, која је надахнула многе сликаре, песнике, писце. Наш фонд ће ове године наставити програм «Кадетска симфонија» у Нижегородском кадетском корпусу, генерала В.Ф. Маргелова.
Преносећи културу и знања, важно је не користити двојне стандарде. Како дете може да израсте у личност, ако му у школи говоре једно, а у животу види друго?
Како васпитати дете, да би оно, када изађе из корпуса, постало лидер, у том смислу и духовни, за своје пријатеље и рођаке? То су питања на која покушава да одговори кадетско образовање. Као мајка дечака, који је завршио кадетски корпус, могу да кажем да су то сасвим другачија деца, да она имају јако упориште, које им помаже да постану достојне личности.
Прво, томе доприноси кадетско братство. Дечаци, изашавши из познате-академије, остају пријатељи цео живот и помажу један другом. Друго, та деца су мотивисана, знају шта желе у животу и њихови циљеви нису прозаични. Сваки човек треба пред себе да постави висок циљ и да га достигне. Они су спремни да служе у армији. До сада је 50% полазника настављало школу на цивилним факултетима, а остали на војним. На факултет је одлазило 96-97% полазника. Чини ми се да је то показатељ који говори о високом квалитету кадетског образовања.
- Какве су перспективе кадетског образовања?
- Мислим да ће се раст кадетских корпуса продужити. Сада се активно развијају козачки кадетски корпуси. Перспективе су велике, али за нас је алармантан број већ отворених корпуса. Битно је са количине прећи на квалитет, јер није суштина кадетске школе оденути децу у војну униформу и натерати их да ходају у строју, већ створити систем васпитања, који ће одговарати тим високим идеалима, који су увек постојали у кадетским корпусима у земљи. Рекла бих то овако: «Сада се бавимо чистоћом жанра». Ако носите име кадетског корпуса – онда томе одговарајте. Ако не буде озбиљног система васпитања, неће бити ни корпуса, без обзира како лепу униформу деца имају.
Разговарала Ирина Обухова 28 априла 2011 године
