Чудо о Тајдули

Гледање уметничких филмова који се на овај или онај начин дотичу православне тематике није једноставна ствар, а делимично чак може и да изнеривара човека – довољно је сетити се, рецимо, «Адмирала» који је одиграла иста глумачка екипа као и «Иронију судбине-2», која се појавила годину дана пре тога.

Невесело расположење не чуди – и то је због неколико разлога.

Као прво, филм се на пољу, које је за њега још увек ново, осећа као слон у стакларској радњи. Као друго, делимично су покушаји да се сними нешто «православно» изазвани конјунктуром и чак и ако нису шећерлеме ипак остављају утисак отужне сладуњавости. А као треће, како је рекао један паметан човек, не треба покушавати са снимањем «православних филмова» - довољно је да на филм дођу православни режисери.

У принципу, иза овог једноставног рецепта успеха налазе се таква простанства да за сада нећемо тежити ка њима, већ ћемо вас само позвати на размшљање.

На размишљање о томе шта може и треба да представља филм, којем није туђа духовност, - али не у оном смислу у којем је схватана у позном СССР и у којем се данас поима у Европи, - већ у истинском: односно онај који с људима говори, ако не директно о Богу, онда о тежњи људског духа према Њему, горе.

Тим пре што је каталог филмова који нас занимају и који је доскора био врло кратак, допуњен новим значајним филмом.

Сценариста Јуриј Арабов и режисер Александар Прошкин, око чијег се «Чуда» пре две године подигла прашина, спремају се да пусте на екране «Хорду» - филм у којем се говори о томе како је у XIV веку светитељ Алексије, митрополит Московски, ишао у Орду да би исцелио канову жену. Одлучили смо да поразговарамо с Јуријем Арабовом о томе због чега су „житијски“ филмови компликовани, шта је заправо представљала Хорда и зашто нико не зна како су људи разговарали чак и у недавној прошлости.

Дакле, реците нам, како се уопште појавио овај подухват – снимање филма о светитељу Алексију?

Материјал је предложио студио «Православна енциклопедија», продуцент Сергеј Леонидович Кравец. У први мах сам одбио, јер сматрам да није могуће направити уметнички филм о свецима. Уметност је саткана од противречености, а у ликовима које је Црква канонизовала нема противречности, оне су избрисане из житијне литературе. Канонизовани светац или светост представљају крајњу тачку човека према којој треба тежити. И сви покушаји да се прикажу свеци, који су се предузимали на филму, или су неуспешни или показују светост од супротног. Међутим, ови филмови одмах изазивају критику људи који на екрану желе да виде икону, а иконописање није баш у потпуности уметност, то је, као што знамо од оца Павла Флоренског, прозор у други свет...

Сцена из филма «Хорда». Фотографија: Михаил Фомичов

Ево због чега сам прво одбио овај посао, али сам онда рекао продуценту: «Не могу да направим филм о свецу који иде по екрану и зрачи светошћу. Могу да направим филм о жртви; о човеку који жртвује све и после ове жртве се у свету нешто мења.» И Сергеј Леонидович је рекао: «Да, то нам одговара.» И тада сам покушао да напишем сценарио о томе како митрополит Алексије – с висине свог звања и с висине свог служења, - урања у дубину народа који је поробљен под Хордом. Да напишем причу о томе како се чудо не дешава. За фабулу смо узели казивање о томе како је светитељ Алексије ишао у Хорду и исцелио канову жену Тајдулу од слепила. Овај сиже постоји у светитељевом житију.

Дакле, по сценарију, митрополиту Алексију чудо не полази за руком, епископ бива кажњен, скидају му одежде, поливају га водом и он постаје бескућник, послат међу руске сужње.

Код нас се, делимично после Лава Гумиљова, - појавила традиција да се Хорда замишља као да су то неки толерантни источњачки људи. То се апсолутно не поклапа с историјским изворима. Припадници Хорде су били прилично сурови, уништавали су цркве – и то је описано у летописима (летописи су једини историјски извор и ако се они доведу у сумњу, уопште нам неће преостати документарни извори). Чланови Хорде су у својој позној етапи заиста давали такозване «пајзе» - заштитне повеље за Цркву, ослобађали су је пореза. Међутим, не треба заборавити због чега су то радили: да се Источна Црква не би сјединила са Западном и да не би могла да пружи отпор Хорди. Све је то прилично подла политика. Не можемо да замишљамо припаднике Хорде као верски толерантне људе – то се апсолутно коси с нашом историјом.

Дакле, по сценарију, светитељ Алексије бива кажњен, он је међу сужињма, постаје ложач, ложи парна купатила у којима се купају канови и њихови ближњи. Међу ложачима људи не живе дуже од месец дана зато што умиру од недостатка воде. И управо кад светитељ Алексије приноси ову жртву – не враћа се у Москву, већ добровољно постаје заробљеник, на филму се дешава чудо исцелења.

После тога Хорда не предузима нове најезде на Москву и московски кнезови могу мало да се опораве и да прикупе снагу за Куликовску битку. Заиста, руска московска Црква добија заштитну повељу. И историја почиње да се одвија у другом правцу. Ропство ће се после извесног времена завршити, Русија ће се лагано формирати као самостална држава и самостални етнос.

Које изворе сте користили? Има икона светитеља с житијем. Да ли се приликом стварања филма ове иконе могу користити за својеврсно дешифровање?

Извори су сва житијска литература. Осим тога, имао сам консултанте, и то врло различите консултанте. Иконе са житијем нисмо могли да користимо, зато што иконописање није уметност, то је нешто више. Чини ми се да уметност не треба да се такмичи с иконописом. Покушао сам да напишем причу, а режисер и продуцент су покушали да пренесу ову причу на екран. Причу, заодевену у «одежду» позног средњовековља, тачније – блиског Препорода.

Да ли можете да наведете идеалне историјске филмове? Или је филм увек апокриф?

Идеалан не могу, али могу да кажем да је «Андреј Рубљов» врло успешан филм. Могу да кажем да наша замисао у извесној мери наставља замисао Тарковског. Андреј Рубљов слика «Божанску тишину» своје Тројице тек након што је искусио муку, несрећу, страдање, убиство и крв – све оно што раздире руску земљу. У филму Тарковског је то одлично приказано. «Андреј Рубљов» је врло достојан пример такозваног историјског филма. Међутим, не знам колико он одговара историјским реалијама. У принципу, немамо критеријуме како бисмо се разабрали где је апокриф, а где није апокриф. У раној Цркви су четири Јеванђеља била издвојена од осталих. Али да ли то значи да су сви остали одбачени текстови били лажни? Вероватно је у многим апокрифним јеванђељима било неких озбиљних ствари. Ипак, ми сматрамо за канон оно што је освештала Црква, ауторитет највиших духовних лица, њихово служење, њихово морално и социјално-политичко рпаво, а све остало су за нас апокрифи.

Схватате, на пример, ми не знамо усмени језик с почетка XIX века. Из овог времена је остао књижевни језик, али то уопште није исто што и усмени. У наше време усмени говор упада у књижевни, тачније, књижевни говор се спустио на ниво усменог, а тада је очигледно постојао известан јаз. Тајна је како је говорио прост народ у деветнаестом веку. Остала нам је само књижевност.

Већина историјских филмова не оставља утисак веродостојности без обзира на обиље историјске одеће и ефектне масовне сцене. А Бергманов «Седми печат» је напротив театралан и у њему су коришћени позоришни реквизити, а изгледа истинито. Како то можете да објасните?

Само тиме што је «Седми печат» дело истакнутог режисера Бергмана. И «Андреј Рубљов» не оставља утисак неистинитости. То је ниво режисуре. Вероватно и у «Седмом печату» и у «Андреју Рубљову» много тога не одговара историјским реалијама, али таленат режисера и мисао која га покреће све искупљују.

А оно о чему ви говорите јесте бесмислено трошење новца на костимиране филмове у којима једноставно нема озбиљних смисаоних значења. Зна се због чега се праве ови филмови – да би се развеселио гледалац и зарадили милиони.

Где сте узели реалије за приказивање живота Татара, Хорде?

На снимању филма. Астраханска област, децембар 2010.

Имали смо консултанте. Јер, од Хорде је остао врло богат археолошки слој. Он се налази у близини савременог Астрахана. Хорда је прилично касно примила ислам. То је била мешавина паганства, муслиманске религије и култура различитих народа које су Монголи освајали. И намерно смо приморали припаднике Хорде да на филму говоре на старом монголском језику. У ствари, ни то није баш њихов језик, али смо покушали да постигнемо извесну језичку веродостојност, да направимо нешто попут Месеца на екрану. Као да наш јунак доспева у други свет, у њему постоје елементи које он зна, а постоји и оно што он апослутно не познаје. И још се радило о томе да се на филму прикаже такозвана «рускост»: шта је она, како се деформише и како се мења у додиру с другом културом, која у многоме изгледа као варварска.

У неким изворима се саопштава да је светитељ Алексије, док је био у Хорди водио спор с иноверцима. У вашем филму овај моменат не постоји?

Не, код нас тог момента нема. На филму он веру доказује одрицањем од свог тела. Јер главни доказ вере је чудо. Христос не би васкрсао и не би било Христа. Парафразирајући апостола Павла, шта бисмо ми хришћани били да Христос није васкрсао? Видимо чудо и светац престаје да буде светац и Бог престаје да буде Бог. Бог и светост се не могу угурати у наше хуманитарне конструкције. Ако нема чуда, нема ничега. Међутим, ми смо направили филм о томе да се чудо дешава само онда кад се човек одриче живота у име другог човека, како он може да превазиђе самог себе...

Андреj Кулба

2 декабря 2011 г.

...
Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту