Деветорица богослова, професори и свештеник са породицом повећали су број српских становника Призрена за 100 одсто.
 |
Ово су гласови прве генерације ученика у Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену која је почела да „живи” ове јесени. „Занимање” је обавезно време за учење богослова ту на граници између светова – једног пустог и несталог, другог живог и натрпаног. Живот на тој оштрици сукобљених принципа започело је девет дечака са четири професора, обнављајући тако рад једне од најзначајнијих црквенопросветних институција српског народа.
„Гитара је део мене и мог учења”, прича ученик Страхиња Шабић, рођен у Приштини, па онда расељаван и сељен, толико пута да би му позавидео и неки старац. ЈУ рок је његов репертоар, мада зна и за „старе призренске”. За гитару се, дакле, зна мајстор, он почиње и друге да подучава, а у стоном тенису, у овом полугодишту, најбољи је Душко Спалевић.
Са потпуном чистотом, лишени историјског терета дошли су да постану свештеници, испраћени родитељском бригом и осећајем да су, што због опште несигурности, што због разарања и сукоба, децу послали у Божје руке. Како ће све то утицати на ове младе људе, је ли Призрен данас право место да се започне живот, да ли се одавде здраво може кренути у свет и у сусрет његовим захтевима? Хоће ли сагорети у накнадној и често невидљивој борби етничких, верских, културолошких супротности?
„Што се тиче страха, код деце га наравно има, али ме је искуство научило да је безазленост најбољи лек против њега. Основно је да деца никог не мрзе, да немају предрасуде према било коме и тада се неће никога ни бојати”, сматра професор јеромонах Андреј.
Сличног мишљења је и његов колега Дејан Ристић, он је завршио теологију и постдипломске студије на Теолошком факултету Универзитета „Аристотелио” у Солуну. Док говори, осмех му не силази са лица: „Већ првог дана се осетило надахнуће, ентузијазам, радост, разиграност... Стрепња због окружења отисла се потпуно у други план.” За њега је вера и одлучност владике Теодосија пресудила да се Богословија врати своме граду.
Од тренутка када је велики добротвор и задужбинар Сима Андрејевић Игуманов 1871. основао школу за свештенике и учитеље, она вештином њених управитеља, утицајем бивших ђака и „светошћу добрих дела”, како рече један од Призренаца, „чува веру да зло неће рећи своју последњу реч”. Камене коцке калдрмисаног дворишта, са дебелом липом у средини, памте најславније личности нововековне црквене историје.
Са сличним и општим ђачким страховима, као и овим данашњим, прва знања из теологије почели су да стичу још у доба турског ропства патријарси Гаврило Дожић и Варнава Росић; деценије је овде као професор провео патријарх Павле, а зидови ових учионица памте као ђака и садашњег српског патријарха Иринеја. Прва „теолошка слова” срицале су овде десетине владика, неки су се, попут оних у Македонији, одвојили од СПЦ, док је неколико њихових млађих „колега” грчких ђака пришло Српској цркви; стизале су непосредно пред Други светски рат инспекције Светог синода из Београда да испитају има ли комуниста међу ђацима.
Под „новом народном” влашћу живело се деценијама сиротињски и скромно. У хаосу етничког чишћења јуна 1999. ђаци, професори и огромна већина Срба напуштају Призрен. Богословија се сели у Ниш. Од тада је прошло дванаест година, десила се паљевина и потпуно уништење у мартовском погрому Албанаца над Србима 2004. када је страдао Душан Недељковић. Међутим, упорна и стрпљива обнова учинила је да се пре четири месеца овде први пут чуло школско звоно, а тек свршени основци уписали су једну од најнеобичнијих школа у граду са осамнаест својих сународника. Њих деветорица, професори и свештеник Слободан са породицом који станује, недалеко одавде, у саборној Цркви Светог Ђорђа повећали су број српских становника Призрена за 100 одсто.
Савремени, дугачки низ пораза, рушења, сеоба и фатализама разних врста, делом је учинио да обнова рада и повратак призренске богословије буде најзначајнији догађај данашње црквене историје и обнове живота на Косову и Метохији. Тај догађај најширој јавности и појединцима баца у лице питање: како можете помоћи својој Богословији?
----------------------------------------------
Круна Петра Првог и кревет краља Александра
Добежао је, према сведочењу Призренаца, међу ове зидове и сам српски краљ Петар Први када је одлучио да се, у Првом светском рату, са војском и повуче преко Албаније. Затим је при поласку у темеље Богословије закопао своју круну и знаке краљевског достојанства. Био је то залог повратку и вери у победу. Одморио се под овим кровом и његов уморни син престолонаследник Александар, а прости гвоздени краљевски кревет сачуван је заједно са успоменом на његовог најславнијег спавача. Петар је круну ископао и ставио на главу, а Александар је кревет оставио Богословији. Његово црно ковано гвожђе истопило се и нестало у ватри погрома 17. марта 2004. године.
