Борба за српско село

Скоро као поклич, којег овако искрено до сада нисам чуо, потпуно ме заокупи, па размишљајући шта бих ја у овом могао припомоћи, кретох у акцију. Пажљиво сам, више пута, прочитао објављен чланак у „Политици“ 21. новемра па сам прво хтео дознати који су то, сем Академика проф.др Драгана Шкорића. као председника Одбора за село САНУ, а наведено је да су се окупили академици, професори универзитета, чланови Привредне коморе Србије, аграрни економисти, правници, социјолози, један глумац (Радош Бајић) и један владика (епископ шабачи Лаврентије). Њих 21 свако из свог домена. Сем глумца и црквеног преставника друга се имена не знају.

Како се, већ доста дуго, бавим, управо, ревитализацијом села и пољопривреде и веома ми је добро познато садашње стање на сеоском подручју, тако и стање и однос општинских власти тих подручја према пољопривреди и селу, био сам разочаран па не могу остати равнодушан на овај позив. Моја је препорука поменутом одбору, да се не троши снага и време на утврђивању садашњег стања нашег села, то да чине у ходу, али да се одмах предузму прави кораци у „борби за српско село“, ослушкујући шта се о томе предлаже и шта је други о томе објавио. Од 1985. године обилазио сам све сајмове књига да бих утврдио шта се пише у вези са развојем српског села, и шта се предлаже. У исто време вратио сам се на дедовину, да би од остарелог оца преузео обраду те дедовине и у пракси проверио стање и дознао шта нас чека.

Мој први контакт на почетку 1999. године са покојним Костом Михаиловоћем, везан за овај проблем, када сам му поклонио своју малу књижицу „Село у 21. веку – нов прилаз развоју села Србије“, убрзо сам био позват код њега и дуго смо о томе разговарали. Саслушао сам га и његове сугестије почео уграђивати у нешто обимнију књигу „У се и у своје кљусе – пољопривреда и село на почетку 21. века“, коју сам издао нешто касније 2008. године. У неколико личних Предговора покушао сам да проблем властитог размишљања проширим и обликујем да би ме читаоци разумели. Те године сам се појавио у Градској библиотеци и на понуђени Конкурс за откуп кљига за београдске библиотеке једноставно сам био одбијен - значи да моја књига није вредна, али када сам видео лице човека који је упознат са књигом у Градској библиотеци и који ме обавештава да откуп није прихваћен, схватио сам да у структурама које одлучују и не морају бити стручни људи, само да је по некој линији нашао ухлебљење и да је одрадио домаћи задатак.

За сада, Одбор, о коме је реч, не би требао да се ангажује око измишљања шта село да производи и како то да производи, јер би се губила снага на томе. У овој беспарици и сиромаштву, посебно активног сеоског газдинства, они раде и примењују оно што им тренутно стоји на расположењу, стално смањујући улагања, тако да се и квалитет производа погоршава.

Ако би Одбор ишао на то да сељаку указује на проблеме, не мењајући стање, унапред је битка изгубљена, или ће се догодити да буде одгођена, док се не појаве нове, одлучније и мање зависне снаге – које ће брже мењати стање. Основно је да се становништво са села доведе у ситуацију да му се вреднује њихов труд, да им стандар буде што ближи градском, да има институције које му служе што ближе месту становања, да може додатно да се он, а и чланови његовог домаћинства, запосле у време када нису ангажовани на свом имању, да имају заједничког посредника између произвођача и тржишта, са којим они колективно управљају, да му тај посредник обезбеди сигурног купца пре заснивања проиводње, да га правно заштити од превараната, којих у садашњем времену није мало.

Развој и реформе у пољопривреди су искључиво наша ствар. Зар не можемо схватити, да капиталистички запад би хтео да се ми не развијамо или да се развијамо као полуколонија. То су нам показале њихове блокаде, санкције, бомбардовање. Лако ће смислити афере, да би нас казнили. Вишегодишња рецесија, посебно у сектору пољопривреде, довела нас је у веома тежак положај, у односу на претходни период. Крајње је време да сви чиниоци, у овој грани привреде, схвате да сами нешто морамо учинити, ради нас и нашег потомства, не чекајући да нас други на то гура.

Програми, који се реализују, јесу прави, све друго су идеје. Због тога нам је потребан договор, потребна нам је акција, осмишљена, која даје резултате.

Посредник треба, да буде оспособљен, да стимулативно делује на произвођача и производњу. Он треба да учествује у производњи у оном делу, које мали произвођач не може сам да обезбеди. То су многе међусобне услуге, које појединац не може обезбедити, јер му се неби исплатило (ветеринарско збрињавање, контрола квалитета, агро–технички савети, савремени производни агрегати, који се не би исплатили на малом поседу, књиговоство и рачуноводство, и многи други).

УЛОГА СТРУЧНИХ И НАУЧНИХ ИНСТИТУЦИЈА

Ове институције могу бити, али понекада и нису, велики ослонац аграрној привреди. Тај проблем морају да разреше саме институције и то што пре. Уколико се са овим буде одгађало, трпе сви, а највише институције. Како то да одједном, многе изгубе свој примат, у процесу развоја и производње. Коме то паде напамет, и зашто то раде. Нове правне форме организовања предузећа и Друштава у аграру намећу другачији прилаз научних и стручних институција у овој привредној грани.

Како ће се организацијски и структурно организовати стручне и научне институције опредељује се и место пољопривреде, као привредне гране, у привреди државе. На овим установама је да се докажу у пракси. Није довољно говорити о пољопривреди, ако иза тих речи нема акције у пракси. Те акције су потребне због будућности оних који долазе. Сељак каже да деда сади орах због унука, а не због себе, а то се може применити и на развој пољопривреде.

Држава, која не посвети довољно стручном и научном развоју пољопривреде, на крају ће највише изгубити и постаће зависна. У неком претходном периоду на северу државе била је развијена производња хмеља за нашу прераду, а извоз је, претежно у Француску, био развијен. Данас се код нас не производи довољно хмеља за нашу прераду, па се увози из Француске. Поред хмеља, има много других производа који су доживели судбину хмеља.

Могло би се и више говорити о овом проблему, али оставимо институцијама да саме оне о себи говоре и да се потврђују. Само тако се могу изградити здрави односи у овој грани привреде.

„УМ ЦАРУЈЕ СНАГА КЛАДЕ ВАЉА“
(ПОЗНАТА НАРОДНА ИЗРЕКА)

Зашто нас једном не научи ова народна изрека? Ми све радимо на снагу. Правимо кобне грешке и тапкамо у месту. Сујетни смо, пуни себе и када нисмо у праву. Другоме не признајемо да је паметнији од нас. Напред је изречена мисао, која говори о руководиоцу, па каже: ''Не слушај га шта говори, већ будно прати шта он ради и какви су му резултати''. Добра је само она идеја, која се доказује у пракси. Најбрже се доказују идеје створене у средини, добро оријентисаних и добронамерних људи. Сам човек може бити паметан, али су паметнији скупови паметних људи.

У пракси имамо људске заједнице, које су од других брже напредовале само зато што су удруживали памет и уложили га у паметне ствари. Без ових начелних поука ни пољопривреда не могу напред. Други су нас претицали у развоју. Ако је тако, ми не смемо ићи њиховим стазама да би их стигли. Морамо изналазити преке путеве, да се нађемо барабар са њима, како би наставили трку и спречили заостајање.

СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА НА СЕЛУ

На једној пијаци жена са села, средњих година, скоро вапијући изјављује: ''Нећу дозволити, никако, да моја деца остану да раде у селу, као што сам ја и мој муж остали, па се вечито мучимо, а изложени смо бесомучној експлоатацији, коју над нама врши држава и други. Хоће да нам кожу скину. Шта ја имам од онога што сам запослена, од раног јутра до поноћи, када ми и оно мало што зарадим други узме. Е, па нећу дозволити да се и моја деца тако муче. Док други уживају у комфору и луксузу, мени то није омогућено. Не видим, да ће то питање, за моју децу бити решено. Не смем чекати да им други кроји будућност. Морам дати све од себе, да она не остану тамо где сам ја остала''. Тако говори огорчена жена са села.

Зашто је то тако? Треба сви да се запитамо. Где је излаз из овога? Излаз постоји, али су дуги и трновити путеви, да се из овог пакла изађе. Држава мора имати слуха, за све оно што се на овим подручјима догађа, и да подржи позитивне иницијативе у развоју села, а посебно у решавању проблема који се намећу.

Наше је мишљење да ревитализациа села треба да се разреши, заједно са институцијама државе као важан проблем.

Тако у једном свом казивању Рејмон Гевелу, експерт француске фирме ''Виталик'' из Бретање, саветује српске одгајиваче свиња (може се пренети на било које одгајиваче), он износи свој став:

''Француска пољопривреда је најбоља у Европи, али њена снага почива на високој удружености фармера, доброј организованости и потпуној окренутости захтевима тржишта,. Одгајивачи свиња, на пример, производе за унапред познатог купца с којим имају склопљене уговоре и знају да ће им за робу бити плаћено већ другог дана након испоруке. То је пракса коју треба следити јер даје изврсне резултате. Фирма је у Француској позната по иновативним решењима у одгоју стоке, посебно свиња и живине. ''Виталак'' нуди сточну храну фармерима или примесе и адитиве за индустрију сточне хране.

Најбољи пример је удружење Kooperl iz Lambalea, оно има 2.300 чланова од којих 1.206 одгајивача свиња. Производи више од три милијона свиња годишње. Бретања из које потиче Виталак је, иначе, је најразвијенији пољопривредни регион Француске. У њој се узгоји 66% целокупног одгоја свиња у Француској. Чек је 97% узгајивача удружено, односно само 3% узгајивача је ван регионалног удружења. што објашњава високу успешност у производњи.

Проблеми са којима се срећу фармери у Србији не разликују се много од оних с којима се сусрећу, или су се сусретали други у вашем региону. И Потугал и Шпанија су прошли сличан пут. Моје искуство из протеклих година је да се фармерство у Србији развија, али да највише овдашњих проблема настаје у области финансирања. На пример, већина фарми код вас је у оронулом стању. Потребна је реконструкција, при чему се морају поштовати стандарди у погледу начина градње, екологије и другог. Генетски састав је углавном добар, али шта вреди када је у лошим условима. Зато треба обновити фарме, потом унапредити генетски састав и променити начин исхране''

На питање новинара:: да су наши одгајивачи под притиском тржишних неизвесности, посебно несигуности цена. Како превазићи последице цикличког удара?.

''Имали смо и ми у Француској до пре 10 – 15 година, сада их више немамо, јер је производња под уговорима и тржишни вишкови су сведени негде на 5% националне потрошње. Додуше нису све земље у ЕУ у истој ситуацији. Европа још увек има велике вишкове свињског меса...''
Како изнутра изгледа једно удружење одгајивача свиња, попут већ поменутог:

''Нису сва удружења исте величине: Kooperl има 2.300 чланова, али постоје и мања од свега 300 чланова. Битно је да удружење има свој стручни савет, председника и директора са пратећом стручном службом који обаве највећи део послова за чланство. Већа удружења имају своје кланице, неке имају фабрике сточне хране, погоне за прераду меса и производњу прерађевина....''

Каква је улога државе у свему томе?

- Никаква. Пре само деценију и по могло се рећи да је она имала значајну улогу у подстицању удруживања у пољопривреди. Данас то више није случај. Све је препуштено на удруживање узгајивача, који се организују по регионима. Убеђен сам да искуства француски одгајивача свиња могу да користе фармерима у Србији и лично сам оптимиста што се тиче промена у том погледу - завршио је своје излагање Рејмон Гевелу.

Анализирајући предње излагање, повезано и са другим искуствима долазимо до закључка: Да особа, која може да руководи великим пословима, јесте особа која ће донети профит купцу. Отуда се треба држати испробаних и проверених поука као што је: ''Повећање прихода смањењем трошкова'' као основни концепт сваког успешног посла. Профит се не јури. Стално и перманентно повећавање прихода, а смањење расхода, до зараде се стиже природно следећи своје напоре. Другим речима, профит је резултат сопственог непрекидног залагања.

Предњи савет може звучати једноставно, али, он никако није једноставан Бизнис преставља особу која је води. Посао се развија онако како руководилац то намеће и жели. Радници на њиви нису криви што имају мали учинак у току дана, већ онај ко са њима руководи и контролише.

У процесу удруживања и пословања важан елеменат преставља ИСКРЕНОСТ. Морају постојати бар две стране да се обави пословна трансакција: купац – продавац. Успешан је посао онај у којој су обе стране задовољне. Треба учинити свог партнера задовољним, јер не постоји дугорочан пословни успех где једна страна добија, а друга губи. Успешан је само онај ко савлада сопствену себичност и развија искреност с дубоким осећањем правичности. У сваком послу, као и у спорту mора се развијати такмичарски дух и умеће.развијати код себе љубазност, саосећање и искреност.

Наша жеља је стање у коме размишљамо 24 сата на дан, чак и када спавамо. У реалности је то немогуће, али је важно да ту намеру одржимо и да се приближимо жељи нашег подсвесног нивоа, а кључ успеха је наша страст да успемо.

Најмање што би требало да урадимо је да објективно раздвојимо оно што радимо само за себе, од онога што желимо да урадимо за удружење. Усмеравање наших жеља и циљева да радимо за удружење, чистота се наших жеља повећава, па ће тако превладати најснажнија жеља чистог разума, за све оно што будемо радили.

Да би покренули цео пројекат потребни су нам људи који ће са нама поделити страст за напредовањем и успехом, не за нас, него за оне који долазе иза нас. Ми верујемо својим сновима, па смо одлучни да истрајемо. Није грех полетети високо у својим сновима, ако је то добробит за цео систем који се гради у удружењу.

Када једном почнемо да радимо свој посао, постајемо одређенији и издржљивији, да би могли да истрајемо у том послу. Не смемо попуштати све дотле док не успемо у својој замисли, а то свакако није кукавичлук.

''Никада не одустајте – ако имате жарку жељу и истински верујете да ће она једног дана бити реализована, моћи ћете да превазиђете немогуће ситуације и достићи ћете свој циљ'' Kazuo Inamori.

На крају овог дела да се послужимо једном причом др Јуничиро Итани, професора у пензији и ауторитета на пољу изучавања примата, био је чест посетилац Конга у Африци. Једном је посматрао природну обуку у лову у једном малом селу, оно чега је тамо био сведок врло је значајно.

Људи из овог села су ловили антилопе и зебре као група. То је био метод који свакоме омогућава више од дневног преживљавања и довољне потребе хране. Сваки пут, пошто би усмртили само једну животињу, прекинули би даљи лов и следили успешног ловца при повратку у село. Игра се настваља по следећем правили: након што би узео најбоље и највеће парче, најбољи ловац је остатак делио са најближим рођацима и пријатељима, Свако би добио понешто и свака порција је ефективно била димензионирана у зависности од тога колико је прималац био близак ловцу.

Итани је упитао једног младића зашто, једноставно, не настави да лови док не улови своју антилопу. Човек је одговорио:''Зашто бих? Моја порција је била мала, а добио сам довољно да се нахраним.'' Био је задовољан да живи према законима шуме.

''Да би коегзистирали у хармонији, нико не би требао бити алав.''

З А К Љ У Ч А К

Овим се отварају путеви развоја сеоских подручја, развојем инфраструктуре, стандарда, културе, спорта и живот на селу приближити условима живота у градовима.

Једном започет процес у реализацији оваквих пројеката, а који би давали сигурне резултате, неће зауставити ни природне непогоде, људски немар, ни неразумни потези државе. Створили би се нови односи у продукцији, добро запослило становништво, а резултат иза тога неће изостати. Једина и највећа опасност је да ништа не предузимамо у овом смеру и чекамо да нам други за нашу децу осмисли како ће (или неће) себи обезбедити бољи живот. Други нас желе неорганизоване, сиромашне (материјално и духом), са погнутом главом и кичмом, јер нас само такве могу израбљивати, а себи обезбедити незаслужен профит.

Сељак није у стању да сам промени свој живот. Он то може само уз помоћ целог друштва. Најважније је да му друштво одреди достојно место, вреднује његов труд и рад, а не да им име служи као погрда (сељачина, геџа, и др.) да би приказао човека ниже друштвене вредности. Добро се замислите ви академици, стручњаци, политичари, на власти и који нисте, ви грађани градова, који једете хлеб, кромпир, пасуљ, поврће, воће, месо свих врста, пијете разна пића (алкохолна и безалкохолна), да ли знате чије су жуљевите руке и знање произвеле све то, а сами живе на нижој лествици људског живота, често вашом кривицом. Нисте ли себи узели превише права која вам не припадају, Па онога који је лишен тих права, спречавате да их оствари. Ко је тај ко ће ову неправду да отклони и да свако буде вреднован онолико колико вреди. Неорганизован, разједињен, међусобно супростављен сељак је предодређен да буде експлоатисан, присиљен да ради код газда, и никада неће моћи својој деци обезбедити оно што ће ''Газда'' омогућити својој. Купиће ти снагу и душу. Зато ти не дозвољавају да се организујеш, јер се веома мало ради на том плану.