«Турци се враћају на Балкан»

Овим речима се пре три године у Сарајеву присутнима обратио Ахмет Давутоглу, министар спољних послова Турске. Поздрављен великим аплаузом и од стране тамошње а богами и наше владе он је најавио епохални повратак Турске на Балкан.

Ова Давутоглуова здравица је тада узбуркала нашу поатриотску јавност отвореним претензијама на целовиту Босну али и просторе Србије, пре свега Рашку, на коју по његовим речима Турска има историјско право. Она кореспондира са давно започетим америчким планом подржавања екстремног исламског фактора на Балакану, који се спроводи још од деловања Алије Изетбеговића, прво дисидентског а потом политичког. Османлије нису без разлога драгоцени партнер нашим западним, вечитим индиректним, окупаторима. Док су у америчким геостратешким плановима Албанци савршени пиуни, Турци си стара империјална сила те су у америчком глобалном систему значајан фактор његове изградње. Ово је јако битно знати ако хоћемо да правилно проценимо значај Давутоглуових речи и опасност турске, све агресивније политике на Балкану.

Као већ вечити кандидат за улазак у Еврпску унију, где остатак хришћанске Европе им јасно даје до знања да упркос испуњеним условима и завидно добром економском ситуацијом, ипак као исламска земља нису добродошли, Турци имају сопствену разрађену стратегију за Балакан која је део целовите НАТО-Америчке балканске и европске стратегије. Турци одавно не гаје велике илузије према Европи те је њихова политике данас, што је наговештавано током последњих двадесет година, прилично самостална са аутентичним, и од Европе независним, виђењем балканског простора. Да је Турска водила (наравно у сарадњи са САД) сопствену политику са циљем повратка неоосманског духа на Балкан, са крајњим циљем све чвршће контроле овог простора, сведоче и објективне историјске анализе. Данас након двадесет година од почетка рата у Босни, на основу релевантних чињеница непоткупљивих историчара и истраживања шта се заиста десило, имамо колико толико стваран увид у догађаје који су се збили деведесетих година на просторима бивше Југославије.

"Тада јавно саопштена намера и жеља да исламизује Босну и Херцеговину и створи чисто муслиманску државу у тој југословенској републици, постала је током рата у исламским државама јавна, а на западу скривена, идеја у свим његовим потоњим политичким и војним подухватима. Али да би направио државу по свом виђењу, требало је по сваку цену и пре свега створити реалне услове за излазак Босне и Херцеговине из југословенске заједнице и обезбедити њену самосталност и међународно признање...Следећи проблем био је велики број немуслимана, Срба и Хрвата, два хришћанска , истина често сукобљена народа, који би ако остане затечено стање, чинили више од половине укупног становништва нове државе." Наводи се у књизи Миливоја Иванишевића.

Данас захваљујући оствареним идејама Алије Изетбеговића и помоћи америчких пријатеља Босна и Херцеговина је одлична полазна тачка даљег пута исламизације Балкана. Због тога Давутоглу и може отворено да прича о истоветности интереса Босне и Турске, као да је Босна интегрални део турске државе. Но, оно што је још горе, капитулантски став наше актуелне власти подразумева улагивање Турцима чак и када они, сем што на Босну гледају као на свој пашалук, подржавају Косово као државу и истичу право на контролисање исламске заједнице у Србији са највероватнијим крајњи циљем потпуне контроле Рашке области.

Током целе протекле деценије је све рађено да се нама онемогући било какав ваљан одговор и стратегија на покушаје од стране Турске, запада и његових савезника (којих у окружењу имамо колико хоћемо) да миц по миц распарчају нашу земљу и идејно и културолошки развале наш народ. Негативна перцепција западног јавног мњења, која западним државама даје легитимитет за вођење антисрпске политике, је створена управо због саучествовања ове владе у пројекту који је свету Србе представио као геноцидну нацију. Кампања која се протеклих десет година водила под великим утицајем "Жена у црном" и других НВО финансираних управо из џепа наших западних „пријатеља“, а чији је једини циљ био обрнути реалну ситуацију и Муслимане представити жртвама незајажљивог српског народа, крунисана је изгласавањем резолуције о Сребреници чиме је званична Србија озваничила све негативне стереотипе о Србима као балканским разбојницима.Слика о нама као кољачима са Балкана је потврђена а они који потраживају од нас, између осталог и државне територије, су добили још један основ за такве претензије. Међу њима свакако и Турска чија делатност је у последње време усмерена у том правцу.

Колика је могућност за случајност да се баш у овом моменту када нас притискају Албанија и Америка да се одрекнемо Косова у корист још једне исламске нације, снима филм у ком ми отимамо сопствену земљу једној другој исламској нацији? Познајући досадашње поступке западних „пријатеља“ слободно смемо рећи - равне нули. Односно све је синхронизовано. Делатност Америке и Турске је и створила на Балкану ситуацију у којој Србија не може да оствари ниједан национални интерес. Али највећи кривац је ова власт која је прихватила овакву композицију Балкана само зарад опстанка на власти. Биће они и јањичари нове неоосманске творевине, ако треба, само да би сачували своје бенефите и привилегије.

Савршено одабрана политичка гарнитура ДОСманлија, постављена управо од западних савезника на сваки миг Турске је врло суптилно давала зелено светло. Па је тако за само пар година република Српска обелела од хромираних џамија ојачаних као утврђења и постављених и тамо где и нема верника који би их посећивали. Да они знају нешто што ми не знамо још увек али са зебњом наслућујемо сасвим је сигурно , што потврђује још једна од многобројних упозоравајућих изјава контраверзног турског дипломате : "Ми желимо нови балкански регион, утемељен на политичким вриједностима, економској међуовисности и сарадњи и културној хармонији. То је био отомански Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан. Људи то зову неоотоманским. Зато ја не упућујем на Отоманску државу као на вањскополитичко питање. Оно што ја наглашавам у наслову је отоманско наслијеђе. Отоманска стољећа Балкана су успјешна прича. Сада је треба обновити".

Шта рећи после овога. Намере и стратегија Турске свима је јасна. И актуелној власти. Но, највише због њене поткупљивости и корумпираности, оној народној "Друмови ће пожељет Турака ал` Турака неће бити", изгледа још није дошло време. Како ствари стоје Турци се на велика врата и без трунке отпора враћају, на како кажу своја огњишта, образлажући право за такву балканску стратегију својим историјским наслеђем. На нама је да се у будућности, верујемо са новом влашћу, тој стратегији одупремо или да поново постанемо турска раја на Балкану.