«Бол за отачаством» / Православие.Ru

Вери у народну изабраност у Србе као “народ Божији” се природно прикључује и специфично за српски средњи век изражено родољубље и верски доживљен патриотизам. Идеја "отачаства" је честа и значајна код св. Саве и осталих Немањића. Национална држава и национална црква су два стуба светосавске идеологије која има за циљ спасење свог народа. Родољубље је једна од врлина које красе св. Саву и које он наводи као темељ његове политичке филозофије. Он Симеона доживљава као истинског оца народа, као пастира који даје живот за своје стадо. Родољубље св. Сава назива "бол за отачаство". Та особину св. Сави приписују његови биографи Доментијан и Теодосије . Он је по њима изразио своју искрену и јаку љубав према свом народу Мојсијевим речима којима духовни поглавар пред Богом изједначава своју судбину са судбином народном, и када каже смело Богу да ако спасава, нека спасава народ његов, а ако не спасава ни он не жели спасења. У немањићким повељама су се спојили ликови св. Саве и Немање, духовног вође и световног господара у светитељски пар који својим моћним молитвама чува отачаство. Сава је "богоносни вожд" који "болује" за својим народом, и за време живота и после смрти.

Доментијан је написао Житије светог Саве и Житије светог Симеона, оснивача српске културе, државе и светосавске идеологије. Циљ је да се на тој двојици гради идентитет средњевековне Србије и српског народа, његово јединство и унутрашњи склад световне и духовне сфере живота. "Мада несумњиво монашка и светогорска по тону и погледу на свет, Доментијанова житија су намењена двору и носе сасвим одређен поруку, изражавају програм преображења српског 'отачаства' у идеалну средњевековну државу". Св. Сава и Немања су очеви српског рода, његови духовни вође и небески заштитници.

Српска књижевна дела а нарочито житија су натопљена једним осећањем родољубља као ретко која друга у средњем веку. "Са становишта поетике, све су ове варијанте или редакције грађене строго по византијским књижевним канонима, али кроз њих провејава и веома живо осећање не само непосредног односа према светом као 'своме', као 'изданку благочастивог корена', него и свест о своме 'отачаству' у сувереној заштити коју сав српски народ стиче Савиним посвећењем и чудотворним моштима. Већ се у овим химнографским текстовима може наслутити и помоћу њих објаснити оно свенародно поштовање св. Саве и његових моштију због којег је крајем XVI века, дошло и до сурове османлијске репресалије спаљивањем моштију светог Саве (1594)". "Главни ток литературе, обележен 'отачаственом' тематиком, потекао је први пут сопственим путем на српском тлу. Специфичност српске књижевности овог доба нису у неком њеном профаном карактеру; макар и настајала као висока литература једне династије, ова књижевност је, зато не мање црквена, духовна и монашка, цела у литургијској функцији". То је оно што тај светосавски национализам толико издваја од модерног заснованог на тлу језику и култури, у принципу профаног и склоног предрасудама.

Старо народно патријархално схватање друштва и државе је код св. Саве и Немање доживело преображење и продуховљење хришћанском вером. Држава се схвата као породица у којој је владар отац, а црква мајка целом народу. Немања сву српску земљу назива својом "дједином" или "отачаством". А и црква и владар су ништа друго до деца небеског Оца. Владар посматра државу као на породично имање, а хришћанство му даје морални програм и праксу како да постане савршен отац или "добри пастир" који је спреман да за своју децу или "стадо" пострада. "Према тадашњим схватањима, владар ('владика') био је свој српској властели господар - 'господин', а ова је свом 'господину' била 'покорна' и 'послушљива', тј. потчињена и извршавала његова наређења". Владар властелу назива "драгим друговима" ("љубими друзи"), "вољеном браћом" ("вазљубљена братија") и "рођеном децом" ("чеда"), док је "мала властела" и "војници" називана само "децом". Често се називају и "деца отачаства". Народ је у положају деце којима владају владар - отац и његова "браћа" - властела. Свештеник је био отац својој пастви, игуман и духовник монасима, а архиепископ у цркви. Патријархални принцип је одуховљен и трансформисан у хришћанству.

Идеални односи међу људима којима теже Сава и Немања су формирали идеал савршене породице. Сави је као узор могла послужити његова породица, а као модел и канон манастирска породица ("света обитељ") која је својим устројством савршени хришћански пут спасења и преображења човекове личности. Главно у односима између људи и у држави је врлина. Односи у држави су били учвршћени верношћу ("вером") оног који је нижи у хијерархији према оном који је на вишем положају. Верност је главна врлина жене према мужу, народа према цркви и властели и властеле према владару. А владар и сви заједно су верни цркви, "божанским законима" и према самом Богу. Верност се цени и награђује, Бог је награђује, владар је награђује и црквена и световна власт је награђује. Владари, и они на положају, подржавајући Христа, чине "милост" онима који верни и послушни. Непослушност и "невера" се осуђују и кажњавају одбацивањем од породице, одузимањем положаја, избацивањем из манастира, или рашчињавањем, па и тежим казнама.

Отац нације, онај који је води правим и спасоносним путем, који је “добри пастир поверног му стада” је исто што и вожд. Титула вожда је први носио Свети Сава, и његови наследници архиепископи. У четрнаестом веку се вождом називају и краљеви Дечански и Душан . Тако је Дечански, по Данилу, одгајио Душана да уместо њега буде "вожд и чувар отачаству своме". “Речита је при том околност што термином 'вожд' још Доментијан назива, поред српског архиепископа, и анђеле, посебно архистратига Михајла. Занимљиво је међутим, да исти термин ('други вожд скупа Израиљева') Доментијан користи и када говори о Исусу Навину”. Интересантно је да су Срби у новом веку само Карађорђа звали “вождом”. Ово нам говори да вожд није само војни вођа, већ и отац нације и духовни вођа целог народа.

Доментијан, биограф св. Саве и Симеона, каже како их је неки богобојажљиви Светогорац упозорио да они нису ту само ради сопственог спасења, већ и да би били предводници у спасењу свога отачаства. Стога их саветује да "створе манастир на Светој Гори да буде прибежиште вашег отачаства". То су централни циљеви идеологије св. Саве. Он је прво жудео за својим спасењем, па онда за спасењем својих ближњих, па читавог народа, па на крају и човечанства. Све што је у свом животу чинио било је подређено овим циљевима или да кажемо овом циљу.