У току званичне посете Кипарској Православној Цркви Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил дао је интервју за новине „Филелефтерос типос“ (објављен 10. јуна 2012. године).
 |
— Постоји вишевековна дивна традиција посета у миру у које поглавар сваке Помесне Цркве после свог избрања долази код своје сабраће – поглавара осталих Цркава. Главни циљеви таквих посета су: заједничка молитва, сведочанство заједничке вере, заједничко служење Свете литургије и братско општење с поглаварима, сусрети с јерарсима, пастирима и верујућим народом. Наравно, све то доприноси развоју односа између Цркава и јачању црквеног јединства. Посете такође омогућавају да се размотре питања билатералних односа, да се размене мишљења о општеправославним темама.
— Да ли Вас жалости чињеница да због турске окупације није могуће служити Литургију у манастиру светог оснивача Кипарске Цркве, где се налази његова гробница?
— Боли ме свест о томе да је Кипарска Црква данас лишена могућности да обавља богослужења у светим и срцу сваког православног Кипранина драгим местима у северном делу острва. Руска Црква се и сама у недавној прошлости налазила у сличној ситуацији. Многе наше светиње су биле одузете и срушене. Туга наше кипарске браће нам је врло блиска и разумљива. У потпуности делимо забринутост због судбине храмова и манастира на северу Кипра залажући се за што бржи повратак ових светиња Цркви и обнову црквеног живота у њима.
— Недавно су многе новине објавиле вест о томе да је могућ Ваш сусрет с папом Бенедиктом XVI. Да ли и даље инсистирате да сусрету мора претходити решавање свих спорних питања (каква су она – у општим цртама), иначе ће у противном случају он бити бесмислен?
— Да, и даље сматрам да је за успех овог сусрета потребно ако не решити у потпуности, у сваком случају почети с решавањем спорних питања.
Не бих волео да се ефекат сусрета састоји само у сензационалности. Да би он био заиста користан за даљи развој односа између Руске Православне Цркве и Римокатоличке цркве треба обавити озбиљан припремни рад, укључујући и регулисање постојећих проблема.
У њих пре свега спада још увек нерешена ситуација на западу Украјине, где се 1990-их година одвијало масовно насилно запоседање храмова.
— Какви су данас односи Москве и Фанара? Да ли има трвења и сукоба?
—Данас су контакти између Константинопољске и Руске Цркве врло интензивни. Активно сарађујемо у најразличитијим правцима, од припреме за Свеправославни Сабор до организације ходочасничких путовања ради обиласка светиња древне Византије и пастирског руковођења верника који говоре руски у Турској. Редовно размењујемо делегације, укључујући свечаности поводом имендана поглавара. Да, наше Помесне Цркве имају различите тачке гледишта на нека питања. Али ова питања се не тичу суштине наше вере, различита мишљења не спречавају развој наших братских односа.
— Сазивање Светог и Великог Сабора је окарактерисано као „ствар која се налази у безваздушном простору“. Који проблеми треба да буду решени и кад ће он бити сазван?
— За протеклих 50 година учињено је много: усаглашено је осам од десет тачака дневног реда Сабора. Разилажење у односу на остале две, по мом дубоком убеђењу, требало би или усагласити или одложити ово усаглашавање за време после сабора.
Ако се сви поглавари изјасне за одржавање Сабора по већ размотрених осам тема, он може бити сазван у ближој будућности. Пре тога треба да утврдимо правилник његовог рада тако да се приликом усвајања саборних одлука у потпуности чује и узме у обзир глас сваке Помесне Цркве. Такође има смисла још једном прецизирати неке формулације из раније усвојених докумената имајући у виду промењене спољне услове. Сигуран сам да ћемо тај рад заједнички успешно обавити.
— Да ли сматрате да ће у савременој ситуацији у Православљу Црква постати отворенија према друштву?
— Црква и друштво су тесно међусобно повезани, јер су људи који чине Цркву саставни дао друштва. Међутим, уз потпуну отвореност Цркве према друштву она увек остаје у извесној мери несхватљива за спољне силе које се равнодушно или чак непријатељски односе према вечним питањима односа Бога и човека, слободи и одговорности, моралним основама живота итд. С овим су повезани напади на Цркву којих је било у последње време, између осталог, и у Русији.
— Какви у савременом свету треба да буду односи: нација – религија – Црква? Да ли се ове ствари подударају?
— Веза између појмова које сте поменули у многоме зависи од историјског контекста у овој или оној земљи. Ако је реч, на пример, о грчком народу, за њега је самоидентификација по религиозном критеријуму једна од основа националне свести. И то је јака страна грчког народа, а не слаба, као што покаткад неки то желе да прикажу.
У Русији, Украјини, Белорусији, Молдавији и другим земљама о којима Руска Православна Црква води духовну бригу знатан део становништва се такође асоцира с Православљем, сматрајући га делом свог националног идентитета. Проблем је у томе што нису сви они који себе називају православцима такви по свом начину живота. Уцрквљивање ових људи представља озбиљан пастирски задатак. Такође треба имати у виду да у поменутим земљама заједно с Православљем има и других традиционалних религија.
— Какво је Ваше мишљење о обнављају Богословске школе на Халкију?
— Богословска школа на острву Халки је једна од најстаријих и најпознатијих школских установа кроз које су прошле читаве генерације јерарха, клирика, монаха и мирјана Констатинопољске Цркве. Свом душом желимо да проблеми који отежавају отварање ове школе буду превазиђени у најскорије време и да она настави своју делатност.
— Какав је Ваш поглед на лепоту у Православној Цркви?
— Лепота у Цркви игра велику васпитну улогу: показује лепоту вишњег света, привлачи људске душе за њу, пружа одмор од светске таштине. С моралне тачке гледишта лепота је у Цркви резултат људских напора принетих на жртву Богу: ктитора храмова и манастира, приложника, мајстора хришћанских уметности који су своја дела посветили Творцу света. Напокон, лепота у Цркви има и богословску димензију: у Богу се просвећење и освећење не налази само унутрашње, већ и спољашње. У Њему се лепота и добро подударају.
— Да ли осећате да Руска Црква још увек трпи прогоне и од кога?
— Многобројни народи којима духовно руководи Руска Православна Црква су се после пада атеистичког режима нашли у ситуацији која није нимало једноставна: с једне стране, људи су добили могућност да отворено одлазе у храмове, да исповедају своју веру, а с друге – на њих се обрушила моћна бујица информација која често доноси лажне идеале, који садрже отворену пропаганду греха, патос лажног тумачења слободе, схваћене као сведозвољеност, као инструмент за задовољење људске похоте. Одређени део друштва, одушевљен горе наведеним „идеалима“ преко медија, преко система образовања и на све друге могуће начине, покушава да дискредитује хришћански начин живота и размишљања, идеале смирења и љубави према сиромаштву, појам пожртвоване љубави – све оно што је карактеристично за Цркву. У овом смислу напади на Цркву не само да трају, већ стичу све тананији карактер пошто су пре свега усмерени на омладину.
— Ваш поглед на екологију? На ситуацију на Косову и на Блиском истоку?
— Брижљивом односу према природи која нас окружује, као према дивној Божијој творевини учи нас сама хришћанска вера. Нажалост, морално осмишљавање научно-техничког напретка каска за његовим темпом и у техногеном свету ХХ-XXI века проблем заштите природне средине постаје један од најактуелнијих.
Што се тиче Косова то је врло болно питање за истоверну браћу Србе: на Косову се налазе древне хришћанске светиње, али је већина православног живља била принуђена да побегне оданде. Испади екстремиста против православног становништва које је остало верно свом завичају и против хришћанских светиња у покрајини још увек трају.
Руска Православна Црква колико може помаже косовским Србима. Између осталог, у току је програм за прикупљање средстава за издржавање Призренске богословије и за подршку пројеката „народних кухиња“ на Косову.
У блискоисточном региону нас веома забрињава распиривање антихришћанских расположења која представља резултат такозваног „арапског пролећа“. Стиче се утисак да некоме иде у прилог то да крхки мир у овом региону замени непрекидна напетост и крвопролиће. Ми улажемо и улагаћемо све напоре за заштиту хришћанског становништва на Блиском истоку, за спречавање крвопролића и ескалације сукоба на религиозној основи.
