И после 13 година судбине великог броја киднапованих Срба из ораховачког краја су нерасветљене, а незапосленост и неизвесност свакодневица преосталих Срба у овом делу Метохије
Ових дана се навршава 13 година од
потписивања војнотехничког споразума у Куманову.
Југословенска војска и полиција су напустиле
територију Косова и Метохије. Уместо очекиване
слободе за српски народ на Косову и Метохији
наступили су дани прогона и страдања. Један део
српског становништва је кренуо за војском, а други
остао надајући се да ће бити боље.
Ораховац и Велика Хоча се нису покренули, сем неких стотинак Срба који су радили при војсци и полицији. Долазак НАТО снага и тзв. ОВК охрабрило је шиптарске терористе да чине злочине на сваком кораку. Ораховац је за само неколико дана постао подељени град . Повлачећи се испред разуларене масе наоружаних терориста које је шиптарско становништво дочекало са музиком, цвећем и покличима, Срби су се повукли у горњи део града око цркве Успења Пресвете Богородице. Они који нису напустили доњи део града су привођени, малтретирани, и киднаповани. Из једне улице у доњем блоку из својих кућа су на очиглед својих супруга и комшиница 16. и 17. јуна одведени пензионери Марко Витошевић (1938), Света Грковић (1933), Тика Миљковић, Панта Грковић (1939) и Пека Пелевић (1935) . 18. јуна на путу до свог стана пред очима мајке Снежане група шиптарских терориста одводи Бобана Дедића (1962). Будимир Булић (1950) је истог дана пошао у стан у доњем делу града по документа и губи му се сваки траг. 20. јуна је из свог стана киднапован Марко Јелић (1968). Градимир Мајмаревић (1945) и Синиша Витошевић (1959) су отети 22. јуна, када су пошли да нахране кокошке и зечеве на имању удаљеном само двеста метара од српског дела Ораховца. Без трага нестају тих дана Никола Беговић (1950) и Михајло Велимировић избеглице из Хрватске, супружници Трајко (1930) и Мара (1939) Поповић и пензионер Симић Арсеније ( 1923). 1. јула се губи сваки траг глувонемом Синиши Казићу (1962.), а 4. јула су киднаповани Љубиша Грковић (1955) и старица Милица Јефтић (1933). На путу Ораховац - Велика Хоча 12. октобра се губи траг Млађану Маврићу (1964).
29. октобра су киднаповани Станиша Миленковић (1953), Будимир Баљошевић (1944), Горан Столић (1974), Негован Дедић (1967) и Звездан Мојсић (1973). Лукић Радивоје (1969), је отет 27. децембра, на путу до куће. Милорад Рашић (1957) је отет 19. фебруара 2000.год. у својој улици , а Трифун Великић (1926) исте године 28. јула у свом винограду.
За само годину дана( од доласка КФОР-а до јула 2000. Године) у Ораховцу и Великој Хочи је киднаповано и отето 27-оро Срба од којих је идентификовано и сахрањено само шесторо. За осталима се још увек трага, упркос бројним очевицима и доказима о киднаперима.
По доласку Међународних снага на Косово и Метохију у 1999-ој години, су од стране шиптарских терориста у Ораховцу убијени Драгољуб Симић (1934) и Зоран Вукићевић (1961), а у Великој Хочи Млађан Маниташевић (1963) и Небојша Павловић (1970). Рањени су Станој Филијовић, Предраг Дедић, Новица Радић, Милош Мицић, Јовица Васиљевић, Љубиша Ђорђевић, Драган Симић, Срећко Уламовић, Јован Кујунџић....
Спаљене су све српске куће у доњем делу града и још педесетак на ободима српског дела Ораховца, станови и српска имања узурпирани. Српско Православно гробље је оскрнављено, 99% надгробних споменика поломљено, а упокојени Срби се сахрањују у црквеној порти.
Од 5000 Срба, колико их је било пре рата у општини Ораховац, данас опстаје једва 1000 у Ораховцу и Великој Хочи. Околна села: Зочиште, Оптеруша, Ретимље, Братотин, Зрзе, Ратковац и Мала Круша су обесрбљена. И после 13 година напретка нема. Слобода кретања је само привидна и то само уз документа тзв. ,, Републике Косово“, незапосленост и неизвесност су свакодневица. У школама је све мање ђака, а све више кућа у српском делу града је у последње две године добило нове, друговере власнике. Док се у документима Међународних организација говори о напретку и развоју демократије на Косову, српски народ се и даље пита: ,, Да ли ће дочекати сутра?“
