Једном ме је неко упитао: „Да ли су остала сећања на старца Силуана осим оних која је написао архимандрит Софроније (Сахаров)?“ Оклевао сам за тренутак услед неочекиване формулације питања, затим сам збуњено одговорио: „Постоје сећања неколицине људи, на пример, светитеља Николаја Охридског и Жичког.1) Истина, сва ова сећања заједно могу се сместити на неколико страница.“ И шта имамо на крају? Пре свега, архив и сећања архимандрита Софронија – читаву познату књигу „Старац Силуан Атонски“. Сећања на преподобног Силуана и оно што је рекао сам Силуан чине први део ове књиге.
Тешко је оценити по заслузи оно што је учинио архимандрит Софроније. Педесет година после блажене кончине старац Силуан је прибројан збору светих, православна Црква се упознала с монашким подвигом старца Силуана и сматра га испуњеним благодаћу. У његовом подвигу љубави Црква је видела усрдно молитвено заступање пред Богом за људе. Свети Силуан моли Христа за све нас, и ми молимо старца да не престаје. Потребне су нам његове молитве за све народе на земљи, за целог Адама.
Прво је отац Софроније имао намеру да изда дела старца Силуана и то је било све. Донео их је с Атона у Француску и дао их је изванредном богослову-догматисти, нашем Владимиру Николајевичу Лоском да их погледа. Нажалост, Лоски није оценио ова дела онако како то заслужују. Дао је следећи одговор: „Знате, оче Софроније, не видим у овим записима ништа посебно, никакво догматско изузетно виђење које би било достојно богословске пажње.“ 2) Наравно, Лоски се може схватити. Уколико се Силуанова дела пореде, на пример, с боговиђењем отаца-Кападокијаца о којем је Лоски величанствено расуђивао – осећа се велика интелектуална дистанца. Међутим, не постоји „духовна дистанца“, јер и једно и друго је рођено из узвишеног опита општења с Јединим Богом.
На основу реакције Лоског, врло истакнутог богослова и познаваоца светоотачких дела, отац Софроније је схватио да Силуановим делима треба да претходи уводни део. Треба припремити читаоца за схватање Силуанових речи. Дакле, он је написао уводни део и сачинио је, осим тога је дописао и завршни део књиге – размишљања о православном подвижништву. Осим Силуанових рукописа у књигу су ушли излагање и прилично детаљан опис његовог духовног пута. Испоставило се да је све заједно темељно и животно. Тако је изашла својеврсна енциклопедија монашке духовности на конкретном примеру старца Силуана.
* * *
Можда би и Софроније прошао поред Силуана, али се све десило другачије. Силуан га је сам позвао на разговор, постојао је озбиљан повод. Једном брату који се борио с помислима чамотиње и који је пришао Софронију, овај је ненаметљиво посаветовао како се може „стајати на ивици очајања“. Брат се обратио Силуану с молбом да му објасни савет. Тада је старац и дао опаску Софронију да је његов савет у принципу тачан, само премашује меру овог монаха и због тога у датом случају није одговарајући. Тако је духовна потреба довела до отвореног разговора Софронија и Силуана.
После разговора Софроније је почео да схвата какво је чудо Божије Силуан. Седам година је општио са старцем, постао је његов ученик и сатајник. Њему је старац Силуан испричао о откровењу које је добио од Самог Христа: „Држи свој ум у паклу и не очајавај.“ Велико откровење у једноставним, и у суштини неисцрпним речима. Ново откровење о ономе што је увек било познато православним подвижницима: спасење се остварује између страха и наде. Откровење о томе шта је нада у Бога и очајање због тога како се води невидљива борба.
На Светој гори Софроније је срео Силуана. Човек високе културе, интелектуалац, срео је обичног сељака. И открио је да је духовно искуство сељака толико садржајно и узвишено да се целог живота интелектуалац замишљао над њим, живео је у складу с њим и осећао је превасходство овог искуства и његову неземаљску мудрост.
Преподобни Силуан и отац Софроније су по Промислу „имали среће“ један с другим. Изуетно се „посрећило“ Софронију што је видео великог Силуана и преузео је од њега много тога. „Имао је среће“ и Силуан, што је имао тако осетљивог, захвалног ученика усмереног ка циљу. Отац Софроније се врло брижљиво односио према сећању на свог старца. Отац Софроније није заклонио лик старца Силуана, није стављао у његова уста своје сопствене идеје. Није измислио авантуристичку биографију већ почившег атонског старца допуњавајући оскудне податке о њему плодовима бујне уобразиље. Једноставно је поделио с људима стварну радост коју је осећао општећи с преподобним Силуаном. Поделио је осећај једноставности и мудрости старца Силуана – истовремено једноставности и мудрости.
Јако много значи Софронијево сведочанство. Хвала Богу што је издао књигу о Силуану Атонском.
На крају ћу навести још једну опаску о томе шта људима даје познанство са светим Силуаном. Један дубоко уцрквљени човек је рекао: „Читам преподобног Симеона Новог Богослова и моја душа тугује због тога што сам толико далеко од хришћанског живота. Кад читам старца Силуана, моја душа бива утешена у Господу, радује се због Онога Који воли и мене, грешног.“ Наравно, то не значи да је преподобни Симеон по било чему гори од преподобног Силуана. То значи да дела преподобног Силуана души очигледно пружају утеху, делују на њу чак и кад много пише о покајничкој скрушености срца, о тузи за Богом.
Дела старца Силуана су живе речи духовне утехе. Како су нам само потребна!
1 С успоменама светитеља Николаја Охридског и Жичког могуће је упознати се на интернету, в.: http://silouan.narod.ru/svidet11.htm
2 http://www.pravmir.ru/ob-otce-sofronii-saxarove-i-monastyre-v-grafstve-esseks-chast-1/
