Преподобни Макарије Каљазински, чудотворац / Православие.Ru

Слави се 17/30 марта

***

„Сувишно сам се трудио и безуспешно сам предузео тако далек пут на Свету гору кад постоји Каљазински манастир. Јер, спасење је могуће и за оне који у њему живе: овде се све чини као и у киновијама које се налазе на Светој гори,“ – такву оцену ове знамените руске обитељи, која се налази на Волги у Тверском крају, дао је старац Митрофан (Биваљцев), који се девет година подвизавао на Атону. Велелепност манастира и поредак у њему истицао је и пеподобни Јосиф Волоцки, познати проповедник и строги игуман знамените обитељи на Волоку Ламском, чувени борац против јереси „жидовствујушчих“. На хиљаде богомолника из целе Русије је ишло у Каљазин како би својим очима видело подвиге братије и поклонило се часним моштима оснивача ове обитељи – преподобног Макарија Каљазинског, како би добило олакшање и исцелење од тешких душевних и телесних болести. И овде, код кивота са светим моштима, по вери оних који су долазили, дешавало се мноштво чуда.

Преподобни Макарије, игуман Каљазинског манастира Свете Тројице рођен је 1402. године у селу Гритцину (Грипкову, данашњем Кожину), у близини Кашина, у богољубивој породици, која је строго поштовала заповести Господње. Родитељи, бољарин Василије Ананијевич Кожа, који се прославио својим ратним подвизима у време великог кнеза Василија Васиљевича II Тјомног и његова супруга (спомен на њих се поштује локално) од детињства су Матеја васпитавали у вери и поштовању Бога. Младић је волео да проводи време у читању духовних књига и све што би прочитао дубоко се урезивало у његово срце. Он се није бавио играма и у својој души је непрестано узносио срцу драге молитве, псалме и духовне песме, размишљајући притом како да послужи Богу.

Кад је стасао у зрео узраст Матеј је почео да размишља о повлачењу од испразног световног живота; ипак, родитељи који нису желели да се он замонаши, наводили су му библијске примере и житија новозаветних светаца који су се спасили у свету. Послушни син је, не желећи да растужи најрођеније и повинујући се, пристао на брак и ускоро се оженио девојком Јеленом Јахонтовом. Млади супружници су обећали једно другом да ће у случају да једно од њих умре, онај ко остане удовац или удовица, примити монаштво. Годину дана после свадбе Матеј је изгубио оца и мајку, а још две године касније – упокојила се Јелена и двадесетпетогодишњи Матеј је оставио пролазно трагајући за вечним и ступио је у Николајевски Клобуков манастир који се налазио недалеко, где је примио постриг с именом Макарије.

Ревносно је обављао сва манастирска послушања, превазилазећи све смирењем и кротошћу, и подвизи младог калуђера су изазивали дивљење братије. После извесног времена, пошто му је тешко падало мноштво људи у обитељи, преподобни се по благослову игумана повукао у пустињу. Изабрао је место у шуми на 18 врста од Кашина, недалеко од Волге, између два мала језера. Овде је подигао себи дрвену келију и нико није ометао његов подвиг осамљене молитве, само су дивље звери долазиле и умиљавале су му се, а он је с њима делио храну. Кад су калуђери сазнали за отшелника почели су да се окупљају око преподобног Макарија желећи да се моле заједно с преподобним у његовој келији. Он их је смерно примао и поучавао правилима монашког живота. Тако се осамљени шумски честар претворио у манастир у којем је преподобни Макарије био изабран за игумана.

Земља на којој су браћа живела припадала је бољарину Ивану Кољаги који је на преподобног Макарија гледао непријатељски откако се преподобни ту настанио. А кад је била уређена црква и кад се број пустињака повећао Кољага се уплашио да део његове земље може припасти обитељи; и то га је толико тиштило да је чак намислио да убије преподобног... Међутим, одмах је уследила Божија казна: смрт је задесила Кољагину породицу, а сам он се тешко разболео. Пошто га је задесила несрећа, бољарин који је ковао рђаве планове покајао се за свој грех и кад га је исповедио Макарију добио је опроштај.

Кољага је ускоро под утицајем проповеди преподобног ступио у Макаријев манастир поклонивши му сву своју земљу. Од тада је ради смирења сам Макарије обитељ називао Каљазинском. Она се прилично брзо прочула, јер су се ученици преподобног Макарија, угледајући се на пример свог духовног оца и наставника, усавршавали у монашком подвигу и држали су се строге аскезе. Мноштво људи – и угледних и обичних, - молило је преподобног да их прими у братију. Још за живота преподобног Макарија из Каљазинске обитељи су изашли преподобни Јефрем Перекомски (спомен се слави 16. маја) и преподобни Пајсије Углички (спомен се слави 6. јуна).

Чудотворна је била молитва преподобног Макарија, који је за свог живота од Бога добио дар да исцељује болесне и страдалнике. Тако је од болести ослободио извесног одузетог Захарију из села Кесова Гора, поучивши га с љубављу: „Чедо! Преблаги Бог не жели смрт грешника, већ живот и обраћење на спасење и на који год зна начин води га ка спасењу кроз покајање. Тебе је Бог посетио и ако се покајеш и оставиш раније обичаје, Бог ће ти послати исцелење; а ако не, настрадаћеш и више од овога.“ Грешник који је принео покајање исцелио се, а после тога је постао свештеник у свом селу и целог живота се сећао поука преподобног Макарија.

Други пут је преподобни излачио ђавоиманог бољарина Василија Рјасина. После молитве преподобни Макарије га је закрстио и овај се очистио. Обрадован милошћу Божијом која му је била послата, он је изабрао монашки пут.

Господ је духоносног старца наградио и даром прозорљивости. Једном су били украдени манастирски волови. Лопове је изненада задесило слепило и дуго лутајући у околини, опет су се нашли на капији обитељи. Преподобни Макарије је у то време обилазио газдинство и правећи се да не зна о чему се ради, кад их је угледао, упитао их је откуд они ту, па још с воловима. Грабљивци су све признали и покајали су се. Преподобни им је отпустио грех и исцеливши их, поучио их је да у будуће не посезају за туђим.

Недуго пред своју смрт преподобни Макарије се разболео. Неко време је тиховао, а кад је осетио да ће се упокојити, позвао је братију, благословио је и целивао сваког и опростио се: „Предајем вас Господу Богу! Увек пребивајте у раду, посту, бдењу и непрестаној молитви; чувајте душевну и телесну чистоту, немојте узвраћати злом на зло или увредом на увреду. Схватите, браћо: ако имам смелост ка Богу после мог одласка ова обитељ неће оскудевати, већ ће се проширити.“

Споменик прп.Макариjу у Тверу

Каљазински игуман се преставио 17. марта 1483. године, као старац у позним годинама, у 82. години живота, и погребен је у близини дрвене цркве коју је саградио. Изнад његовог гроба је подигнута и иконама крашена дрвена капела. Кад је храм оронуо приложници су одлучили да га обнове саградивши на том месту камену цркву. За време копања јаме за темељ обретен је ковчег преподобног. Од његових нетрулежних моштију ширио се миомирис, седа коса старца је била чиста и чак се одећа није променила. То се догодило 26. маја 1521. године.

Мноштво исцелења одузетих, ђавоиманих, људи који пате од болести костију, слепила и од болести ногу, дешавало се код моштију свеца. Ово је у обитељ привлачило мноштво ходочасника. До 1547. године преподобни Макарије је био локално поштован. Чуда и народна љубав су подстакли на то да на Московском Сабору 1547. године буде прибројан збору светих Божјих угодника и одлучено је да се сећање на њега слави у целој Русији. У Каљазин су код преподобног пешке долазили обични људи, путовали су цареви: 1553. године обитељ је посетио цар Иван Васиљевич Грозни, 1599. је Борис Годунов са супругом и децом дошао да замоли преподобног Макарија за благослов за удају кћерке Ксеније. Тада су царски богомолници дали да се направи сребрни кивот у који су премештене часне мошти свеца.

Пољаци су 1610. године похарали свету обитељ, многа браћа су убијена. После Смуте цареви нове владајуће куће Романов, такође су се више пута молили у њој: 1619. године цар Михаил Фјодорович, 1635. – његов отац, патријарх Филарет. Године 1654., док је харала куга, царица Марија Иљинична и патријарх Никон су боравили у Каљазинској обитељи. Побожни приложници су 1700. године за мошти направили нови сребрни кивот у којем је угодник Божји почивао све док совјетска власт није затворила манастир. Кад је опљачкан 1930-их година мошти су пренете у Твер, где и данас почивају у саборној цркви Бела Тројица у десном олтарском делу.

Сећање на преподобног Макарија, Каљазинског чудотворца, слави се 17/30. марта, на дан његовог упокојења и 26. маја/8. јуна – на дан обретења светих моштију кад се у Каљазину окупља много ходочасника и служи се литија. У Макаријевом манастиру је такође обележаван имендан свеца – 16./29. новембар.

Свети Макарије се поштује и у Сабору тверских светаца.

***

Калjазин