Спомен се слави 25. марта/7. априла
|
Његово срце је горело од љубави према Богу и једном се удостојио виђења небеског голуба који је лебдео право изнад њега. После тога се, како је сам касније говорио, „у његовом срцу појавила нека сладост и жеља за нечим неземаљским“, тако да га више ништа земаљско није привлачило. Други пут се пред њим појавио старац-монах достојанственог изгледа који му је рекао: „Монах је онај ко је другачији и ко је умро за свет,“ – и нестао је у честару тако да Петар више није могао да пронађе старца. Од тада младића нису напуштале мисли о монашком животу, нарочито после ходочашћа у Кијево-Печерску лавру (1814). Тада је остао у лаври на послушању, али је 1815. године био принуђен да се врати у богословску школу по захтеву школских власти. Међутим, исте године је поднео молбу да је напусти, која је била задовољена.
Касније је светац због тога што није стекао потпуно образовање често називао себе незналицом и неуким. Ипак, родитељи ни после напуштања школе нису дозволили сину да оде у манастир. Убедили су га да ступи на службу црквењака у родном селу и намеравали су да га ожене, нашавши му чак и невесту. Петар се није супротстављао родитељима и пристао је на веридбу, али је не сачекавши дан свадбе отишао у Кијев. Два месеца касније био је принуђен да се врати у село, али је за време његовог путовања невеста удата. И премда родитељи нису одустајали од покушаја да ожене Петра, покушаји би сваки пут били осујећени. Напокон је по вољи локалног архијереја с којим су се сложили и родитељи, Петар 1819. године заувек отишао у Кијев.
У лаври је добио послушање да пече просфоре, што је чинио врло усрдно и без озбира на умор, сваког дана је читао цео Псалтир. Постриг у малу схиму је примио 1824. године с именом Пафнутије и ускоро је био рукоположен за јерођакона.
Једини украс у његовој келији били су распеће и икона Пресвете Богородице. Пафнутије се све више и више посвећивао молитви и преписивању светоотачких дела, посебно преподобног Исака Сирина. 1830. године је рукоположен за јеромонаха, а после извесног времена је одређен за духовника лавре. Осим монаха морао је да прима и мноштво мирјана. С тугом гледајући на грехове људи који су долазили код њега, пре свега се наоружавао против самог греха и с болом у души, молећи се за покајнике, ниједан пад у грех није приписивао људској злоби и промишљеној намери да човек згреши, већ само исконском непријатељу нашег спасења.
Велики анђеоски образ – схиму с именом Партеније примио је 1838. године у част светог Партенија Лампсакијског, који му се јавио недуго пре пострига. Примивши схиму преподобни Партеније се потпуно предао молитви која је од тада постала непрестана. Понављао је речи, које је чуо од Саме Богородице за време молитве пред Њеном иконом: „Схимништво је посвећивање себе молитви за цео свет.“ Осећао је огроман свештени страх према Пресветој Богородици, Која му се више пута јављала, и горући од љубави према Њој често је понављао: „Исусе и Марија, Ви сте моја радост!“ Надахнут таквим свештеним страхом написао је многобројне молитве Христу и Мајци Божијој, које су касније постале веома распрострањене у Русији. Пресвету Богородицу је називао Пешчерско-Лаврском Игуманијом и у Њој је видео савршени узор монашког живота.
Преподобни је живео у тесној келији која је подсећала на пећину. Једини прозор на њој био је затворен иконом Мајке Божије испред које је горело неугасиво кандило. Обично је говорио: „Шта ће ми чулна светлост? Она, Пречиста – јесте светлост очију и душе моје.“ Често се повлачио у шуму при Голосејевској пустињи ради осамљене молитве, а поред своје келије је ставио сопствени ковчег попут преподобног Серафима Саровског. Једном му је разбојник зими скинуо бунду од овчијег крзна. Кад је лопов ухваћен преподобни је рекао да му овај није учинио никакво зло и чак је том човеку послао новац за храну.
Последњих 17 година живота свети Партеније је свакодневно служио Свету литургију. Људе који су јој присуствовали обузимало је дубоко умилење. Тело светог старца, измождено и измршавело од постова и бденија постало је као прозрачно и чинило се да је то анђео мира, који пева хвалу Богу. Често су му се јављали светитељ Јова Златоуст, арханђео Михаило и свети Јован Претеча, и Сам Христос га је укрепљивао у побожној ревности за свету Евхаристију. Кад свети Партеније због болести више није могао сам да служи, у току целе последње године живота сваког дана је долазио у цркву и причешћивао се светим Христовим тајнама. Преподобни се упокојио у миру 1855. године, на Велики петак, који се те године подударио с празником Благовести.
У молитви, коју је преподобни Партеније понављао свакодневно и која је постала благо православне побожности, налазе се речи: „Господе! Одузми од мене доконост духа, која уништава време; испразност мисли, која омета Твоје присуство и расејава моју пажњу у молитви; ако док се молим, одступам од Тебе својим помислима, помози ми да ово расејавање не буде хотимично и да одвраћајући ум, не одвратим од Тебе срце...“
