Ми смо одушевљени вјером тих људи

На поклоничко путовање по Метохији вернике из Црне Горе, повели су ректор богословије Свети Петар Цетињски, протојереј ставрофор Гојко Перовић и протојереј ставрофор Момчило Кривокапић, Архијерејски намесник Бококоторски. У оквиру петодневног ходочашћа Метохијом посетили су Велику Хочу, Ораховац, Призренску богословију, Богородицу Љевишку и Св. Архангеле у Призрену, манастир Св. Врачи Козма и Дамјан у Зочишту, манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, Високе Дечане и Пећку Патријаршију. О утисцима са овог путешествија, светињама које су посетили и људима са којима су се срели, разговарали смо са оцем Гојком Перовићем.

   Оче Гојко, кажите нам нешто о овом вашем поклоничком путовању по Метохији, који је Ваш повод за долазак, и какви су Ваши утисци?

   Отац Гојко: - Основни повод за наш долазак је празник Светог Кирила и Методија, слава Призренске Богословије и жеља да обиђемо светиње у Метохији, које давно нисмо обишли, чак један добар дио нас, први пут долази у ове светиње. Осећамо се обновљени сви. Иако сви живимо поред светиња, Цетињски манастир, храм у Подгорици, толики манастири у Црној Гори, и Острошка светиња, ми заиста осећамо да је то један дио неке велике целине коју представља Косово, Метохија и Црна Гора заједно. Жао нам је што се враћамо кући, сваки дан нам је био све љепши и љепши.

Отац Гојко: -Већина нас је у Велику Хочу стигла са знањем да је то једно српско село у којем живи српски народ. А изненађени смо колико светиња има у Великој Хочи. Мислили смо да је лијепо да обиђемо народ у том селу, да му дамо неку подршку својим присуством. У ствари, Срби из Велике Хоче и из Ораховца, су нама дали моралну подршку, јер ако може тако нормално и хришћански, непоколебљиво и са надом и вјером да се живи у тим условима, како ми онда да се на нешто жалимо, који живимо у Црној Гори. И још нешто, Велика Хоча нам је откриће, јер смо сазнали да може да прими и по педесеторо људи на смјештају. Још се и рађају пријатељства, људи се повезују. Мада, осећамо терет питања да ли својим доласком оптерећујемо људе којих је мало, сестре у Пећкој Патријаршији, монахе у Дечанима, њих је толико мало, они не могу да дочекају све нас, и да нас све смјесте, то нам је једна брига, али ако се будемо смјестили у Великој Хочи где нас са толико љубави дочекују, остаје нам само друга брига, како да не дођемо?

Кажите ми, оче, како је било на слави у Призрену, у Богословији, и како је на Вас деловао сусрет са ученицима Богословије?

   Отац Гојко: - Ми смо одушевљени вјером тих људи, владике Теодосија и професора да у оним условима су они уопште се усудили да започну са радом. Многи од нас су вртели главом сумњичаво ,,да ли уопште има смисла доводити дјецу у такве услове“, а сад видимо, да та два разреда, која су тамо, (јер ми долазимо из Богословије која има пет разреда, која већ годинама ради без прекида),су дјеловала тако компактно, тако смислено. Та дјеца су научена ономе што је најпотребније, да дочекају госте, да лијепо пјевају на богослужењу, да су уредни, види се побожност, види се марљиви рад. Они су сви као једна фамилија, што је предност њихова, јер у Богословијама са пет разреда, са 70 или 100 ученика је доста теже. Они су кренули буквално од нуле, онако како су обнављали оне изгореле зграде Богословије, тако су почели, примили први разред, па други. Па кад их видиш сад, сви ђаци Богословије се налазе око пјевнице, нико не штрчи, нико не ради неке сувишне послове. Видимо једну лијепу школу, која испуњава смисао, то што кажу Богословија мора бити интернат, ђаци морају бити стално ту, не могу да иду кућама, па да се враћају, него да живе ту. Е, то у Призрену потпуно има смисла.

Били сте и у Богородици Љевишкој и Св. Архангелима?

Отац Гојко: - Да, посетили смо Богородицу Љевишку и Архангеле. У Архангелима нас је дочекао отац Михајло. Утисци су невјероватни, невјероватно је да се тамо опстаје, нама то пуно значи да видимо. Кажу да су Св. Архангели били слични Дечанима по конституцији, по контрукцији, а тамо су сада остали само темељи. Али, то што су темељи, нас не спречава да тамо долазимо, да се тамо окупљамо, да се молимо Богу. Све нас је некако подсетило на то, указало на то, да је основна снага старог Израиља у старом завету била та, што су они више провели времена чекајући обнову храма и надајући се кад ће храм бити обновљен, него што су се радовали том храму Соломоновом који је релативно кратко трајао, неких двјеста година. Тако и ово. Нас је више окупило ово страдање и имамо жељу да опет дођемо. Не знам шта би било да су на Косову исте ове светиње које су, а да ту живе само Срби, да нема никаквих проблема, не знам кад би се подигли са Цетиња да дођемо.

   Данас сте служили Св. Литургију у манастиру Св. Врача у Зочишту, обишли цркву Успења Пресвете Богородице у Ораховцу, разговарали са бакама у Ђаковици, сада сте овде у Дечанима на вечерњој служби па настављате пут Пећке Патријаршије, а на Вама се не види умор?

   Отац Гојко: - Први пут смо били у Зочишту, велика је то светиња, служили смо Литургију са игуманом, оцем Стефаном. Отац Момо је прочитао и молитву пред чудотворним моштима Светих Врача, а слушали смо и о чудима која су се дешавала у новијој историји манастира. Отац игуман Стефан, био је прије две године,( он стално долази на Лучиндан на Цетиње), и служио бденије када су Патријарх, Митрополит и још неки Архијереји, пресвукли мошти светог Петра Цетињског, а наш отац Срђан Јеринић, који је свештеник у Ораховцу, је завршио Цетињску богословију 2001.године. Тако да просто се одвојити не можемо: Призрен, Метохија, Косово и Цетиње. И оно што је краљ некад испевао ми ту пјесму настављамо. У Ораховцу су нам љиди који су се затекли на платоу пред црквом, усрдно прилазили на благослов. Сусрет са бакама у Ђаковици, не оставља никог равнодушним, а овде у Дечанима, нам је отац Петар испричао историју манастира, поклонили смо се нетрулежним моштима Св. Краља Дечанскога, и имали смо прилику да видимо само неке од предмете богате манастирске ризнице. Отац Петар нам је показао књигу Споменицу са потписима људи који су долазили да се поклоне Св. Стефану Дечанском, ту је нпр. прави рукопис Владике Николаја Жичког, оца Јустина, краља Александра и краљице Марије, војника који су ослободили Косово у Балканским ратовима, записе италијанских војника, који су чували манастир у Другом свјетском рату од балиста. И како човјек може осећати умор, код толиког благослова. Сјутра, ако Бог да, идемо у Пећку Патријаршију, а кад се у понедељак вратимо у Црну Гору имаћемо о чему причати.

   Имате ли поруку за Србе који живе на Косову и Метохији, у овоме тренутку, после ваше посете?

   Отац Гојко: - Бојим се да свака порука носи терет лицемерја, јер ,,ја одох“. Волио бих да дођемо што прије опет, да их затекнемо у истом броју. Вољели бисмо да можемо материјално да помогнемо, да се те српске куће у Ораховцу не продају, та имања српска, то нас је јако потресло и утицаћемо колико можемо код наших пријатеља да око тих ствари помогнемо. Али, остављати поруке некоме, а да ти се враћаш назад, остављаш људе на цједилу... Тако да бих најрадије ћутао и молио се Богу да у Ораховцу, кад код оца Срђана дођемо, да опет затекнемо тамошње Србе, да дођемо са нечим конкретним. Мада, ја знам да је и нама и њима најважније што смо се уопште срели. Молите се да вам што прије опет дођемо, ето то је порука.