 |
Ја апсолутно јесам за помирење и разумевање, али никако нисам за ревизију или прећуткивање доказаних историјских чињеница.
Питам се: ако са ауторизованим текстом овако поступа угледни београдски дневни лист, познат као национално одговоран, можда и најодговорнији, шта онда очекивати од неких србофобних београдских и иних медија?
Да би се избегла свака недоумица и да би се тачно знало шта сам одговорио на постављена питања, објављујем, захваљујући Информативној служби Српске Православне Цркве, пуни изворни текст интервјуа.
Епископ бачки Иринеј
Интервју са Преосвећеним епископом бачким Иринејем
- Очекујете ли да ће отварање Музеја жртава Рације из 1942. и откривање споменика Мађарима на обали Тисе 1944. и 1945. године коначно затворити ратно поглавље међу житељима Војводине?
Богу хвала, код нас српски и мађарски народ деценијама живе у миру и сарадњи. Ми у православној Епархији бачкој најтешње сарађујемо са Римокатоличком Црквом, овде оличеном у Бискупији суботичкој, са преузившеним бискупом Јаношем-Јованом Пензешом и његовом свештеницима, као и са Црквама Реформације, којима такође припада део мађарског народа у Србији. Зато што смо хришћани, ми смо неодступни и најснажнији промотери заједничког живота у миру и узајамном поштовању. Бити хришћанин не значи живети поред другог и просто га толерисати него значи живети са другим и за другог, јер хришћанин у сваком човеку – независно од његове вере и народности – препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру. То је наша вера, њу сведочимо и томе учимо наш верни народ.
У конкретном случају, сваки поступак који нас приближава истини, приближава нас Богу и дубљем самопознању и приближава нам људе са којима живимо. И обрнуто: уколико нас неки поступак удаљује од истине, удаљује нас од Бога, а самим тим и од ближњих.
Мада се у једном случају ради о ратном злочину, организованом 1942. године од Хортијеве нацистичке државе над апсолутно невиним Србима, Јеврејима и Циганима, познатом као Шајкашка и Новосадска рација, а у другом о преком суду новоуспостављених комунистичких власти, у највећем броју са пресудама за конкретне злочине, о чему постоје доступна литература и историјска грађа, Музеј жртава рације и споменик на Тиси свакако треба да служе познању истине. Свака невина жртва пред Богом је иста и заслужује достојно обележје
- Народна скупштина Србије недавно је усвојила Декларацију о осуди аката против цивилног мађарског становништва о којој су се чули различити ставови, па и да је реч о "куповини" мађарског гласа пред одлучивање о прикључењу ЕУ. Прети ли опасност да она продуби старе ране?
Сваку иницијативу која доприноси успостављању бољих односа и сарадње међу народима, поготову суседним и хришћанским, Црква поздравља, подржава и сагледава у духу Христових речи: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“ (Јн 14, 27), и у духу речи светог апостола Павла: „...Колико до вас стоји, имајте мир са свима људима“ (Римљ. 12, 18).
Наравно, као носилац историјског памћења, Црква не губи из вида ни то да је 1940. између Мађарске и Југославије био закључен споразум о измирењу, вечитом пријатељству и сарадњи, а да је, после окупације Бачке и Барање, часни председник тадашње мађарске владе, Пал Телеки, извршио самоубиство због вероломног поступка његове владе.
Надам се да ће наведена Декларација, између осталог, допринети да данашњи мађарски премијер г. Орбан ревидира свој став да је рација, извршена 1942. године, била легитимни акт одбране државе у обрачуну са побуњеницима. Зна се, иначе, добро колико је злочинâ извршено већ при уласку међарске војске у Бачку и Барању, а зна се и то да је међу „побуњеницима“ било осамдесеторо деце, у том броју и одојчади.
У духу витешког морала мађарског парламентарца Ендреа Бајчија Жилинског, најпоузданијег сведока о рацији 1942; затим Лајоша Дунфалавија и Андора Молнара, који су спасли Ковиљ, па Мађара који су, излажући се великом ризику, спасли Бачко Градиште, Надаљ и Будисаву, као и оних Мађара који су спасавали суграђане Србе и Јевреје у Новом Саду, изражавам дубоко уверење да акти које доносе две државе, у које укључујем и недавни сусрет двојице председника у Чуругу, неће продубљивати старе ране него ће допринети унапређивању братске љубави и сарадње између два хришћанска народа, који један са другим живе дуже од миленијума.
- Да ли ће се Црква укључити у најављени наставак разговора са представницима власти из Приштине, који ће бити посвећен статусу и имовини СПЦ на КиМ?
Разговоре је, као што знамо, започела и води их држава Србија, а не Црква. Али, у непосредном и искреном разговору Цркве и државе, уз обострано разумевање и добру вољу, мишљења сам да, и поред разлика у приступу појединим питањима, постоји неопходно јединство и сагласност у суштинском опредељењу за будућност, па, ако Бог дâ, и за бољитак српског народа на Косову и Метохији. Уверени смо да Председник Републике, Влада и Скупштина Србије делују у том смеру. Они за то имају пуну подршку Српске Православне Цркве. Једино што је за Цркву неприхватљиво јесте одрицање Србије од њене јужне покрајине, а то је, верујемо, неприхватљиво и за нашу државу, као и за српски народ у целини.
О потреби обнове разорених и очувања нетакнутих древних српских светиња, које по својој бројности на релативно малој територији чине светски феномен, није потребно ни говорити. Света дужност свих нас је да, упркос свему, водимо недељиву бригу о сваком човеку и храму на Косову и Метохији. С тим у вези, ми смо увек спремни на разговор и делање, поготову кад је реч о положају наше Цркве на Косову и у Метохији.
Навешћу и пример. Свети Архијерејски Сабор је Епархији рашко-призренској, због специфичних услова, одобрио оснивање посебног Епархијског завода за заштиту духовног и културног наслеђа. Основана је и нова црквена Фондација за помоћ потребитима на Косову и Метохији.
Морам, истине и Бога ради, овом приликом нагласити и бојазан коју је Свети Архијерејски Сабор приликом свог последњег заседања са жаљењем исказао у свом писаном Саопштењу. А то је бојазан да ни међународни протекторат и присуство НАТО-снага на Косову и Метохији ни најновији преговарачки процес у Бриселу нису донели правду ни решење проблема. После рушења и скрнављења православних светиња, изгона стотина хиљада Срба, трговине људским органима и сличних злодела, сада је на делу „мекши” терор – варварско уништавање надгробних споменика, убиства, напади на имовину, гетоизација, свакодневне претње... Ни овај Видовдан није прошао без дивљачког каменовања аутобусâ из унутрашњости Србије.
Молимо се Свемогућем Господу да примена постигнутих споразума не доживи неславну судбину многих претходних „договора“. Понављам: страдање српског народа и Цркве Христове на Косову и Метохији несметано траје. Оно се из Брисела и Берлина не види. На сву срећу, видеће се барем свака српска грешка и пропуст у примени споразума постигнутог у Бриселу.
- Протеклих месеци много се говорило о односу државе и Цркве. Да ли је, по Вашем мишљењу, владика захумско-херцеговачки Григорије погрешио што није дочекао председника Србије Томислава Николића у Требињу?
Мада, судећи по медијским вестима, протокол Председништва није на формално задовољавајући начин обавестио надлежног архијереја о посети председника Србије г. Томислава Николића Требињу, ипак сам зачуђен пред чињеницом да мој брат у Христу, владика Григорије, није, како доликује, дочекао председника Републике Србије. За његов долазак је свакако знао, макар само из медијâ. Но, као што смо видели, цело Требиње је, занемарујући политичке и страначке разлике, изишло да, у духу српског хришћанског гостољубља, поздрави председника Србије и да тако посведочи нераздељиво јединство српског народа.
