Бити православац у Пакистану

Интервју с православним свештеником Јованом Танвиром

Недавно, после страшне експлозије у Пешавару, на фејсбуку пакистанског православног свештеника Јована Танвира појавила се забелешка «Зашто свет ћути?» Треба да чујемо бар глас хришћана који своје служење обављају у атмосфери угњетавања и опасности. Ово је интервју с оцем Јованом преко скајпа – веза није била баш најбоља и вероватно у текст није доспело све што је о.Јован желео да каже.

Оче Јоване, молимо Вас да нам испричате нешто о себи. Како сте постали православни свештеник?

Рођен сам у католичкој породици као треће од шесторо деце. Желећи да служим Господу уписао сам се у средњу богословску школу и од 1986. године сам служио као католички свештеник и професор богословске школе у Лахору. Много сам читао и учио и напокон сам дошао до убеђења да свој истински духовни дом треба да тражим у Православљу. Покушавао сам да се повежем с Православном Црквом – безуспешно, док се напокон у Лахору није појавио грчки православни верник из града Патре, града у којем се налази позната црква светог Андреја Првозваног. Био сам веома узбуђен кад сам сазнао да је он православац и позаво сам га на кафу. Указала ми се јединствена прилика да сазнам нешто више о Православљу. Овде, у Пакистану је веома тешко добити било какве књиге из којих бисмо могли да сазнамо нешто о Православљу. Зато сам се усрдно молио – и Бог ми је послао овог човека. После извесног времена напустио сам служење у Римокатоличкој цркви. Још се нисам био присајединио Православној Цркви, али сам већ почео да проповедам православну веру свима онима који су желели да ме слушају и покушавао сам да успоставим контакте с православцима. У муслиманском окружењу није обичај да човек буде неожењен и зато сам се оженио. Моја супруга се зове Рози, по образовању је богослов, студирала је теологију и енглеску књижевност у Великој Британији. Кад смо се узели и почели заједнички живот она је прихватила моје погледе.

Онда сам написао писмо – руком, зато што тада нисам имао ни компјутер, ни писаћу машину – изражавајући своју жељу да постанем православни свештеник и послао сам га у Грчку, у Патру, оном човеку с којим сам разговаро у Лахору. Још увек имам то писмо, чувам га. У Патри је оно предато митрополиту овог града, Хризостому, а од њега је доспело код Константинопољског патријарха. Тако смо се напокон присајединили Православној Цркви.

Колико људи има у Вашој парохији?

Сад преко триста педесет.

  

Шта представља главну претњу за хришћане?

У Пакистану постоји такозвани «Закон против богохулства», који предвиђа строгу казну – укључујући и вешање – за сваку критику ислама. Нико од хришћана не хули и не понижава ни ислам, ни Мухамеда, али због зависти или неких личних конфликата хришћани лако могу бити оптужени за то. Ако је хришћанска породица образована и ако је нешто постигла, она лако може бити оклеветана због зависти – и хришћане ће или растргнути гомила или ће бити обешени по судској одлуци.

Односно, закон забрањује било какву критику ислама и то хришћане чини лаком метом?

Да, ако је, на пример, неко у лошим односима са мном, може да изјави: «Чуо сам да је отац Јован рекао ово и оно,» и ствар ће се завршити тиме што ће се појавити гомила која ће спалити моју кућу, убиће мене, моју породицу, а можда и даље рођаке. Због тога морамо бити врло опрезни. Али ја се не плашим – кажем: «Ако убијете мене, на моје место ће доћи двадесет других очева Јована.» Морамо бити неустрашиви као апостол Павле.

Али, треба да се одржи неки судски процес, законито суђење? Или људи могу једноставно да Вас нападну без икакве законске истраге?

Овде много тога зависи од конкретних лица која владају у овом или оном рејону. Многе хришћане гомила је убила без икаквог суђења.

Понекад се нападима подвргавају читава хришћанска села. И као што сам написао на свом фесбуку: «Зашто свет ћути?»

Како људи реагују на недавни терористички акт у Пешавару?

Људи су успаничени, веома су уплашени, плаше се чак и да иду у Цркву. Али ја као православни свештеник схватам да треба да носим пророчку службу у Цркви и да храбрим људе.

Каква помоћ је потребна православцима у Пакистану?

Имамо много проблема, немам времена све да набрајам, увек кажем да новац није важан, али је потребан. Али оно за шта бих желео да замолим – да ли Ваша земља, Ваш народ, може да нам помогне с образовањем? Недавно сам био у Исламбаду и позван сам на пријем у амбасаду Украјине. Тамо је било Пакистанаца који су се школовали у Москви или у Кијеву – и што ме је ражалостило – међу њима није било ниједног хришћанина. Кад би наша деца стекла добро образовање могли бисмо да живимо у својој земљи безбеднијим и срећнијим животом. Не молимо за емиграцију, али молимо за помоћ у образовању. У нашој школи нема довољно уџбеника и других неопходних предмета. Држава помаже образовање – само не за хришћане. Кад би Ваша земља могла да прима хришћане из Пакистана како би они у њој стицали образовање, то би била огромна помоћ. Међутим, потребна нам је помоћ у свим облицима образовања школског, верског и стручног. Овде наилазимо на дискриминацију, и хришћанима је врло тешко да стекну солидно образовање, а то значи и солидан посао.

9 октября 2013 г.

...
Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту