Недавно, после страшне експлозије у Пешавару, на фејсбуку пакистанског православног свештеника Јована Танвира појавила се забелешка «Зашто свет ћути?» Треба да чујемо бар глас хришћана који своје служење обављају у атмосфери угњетавања и опасности. Ово је интервју с оцем Јованом преко скајпа – веза није била баш најбоља и вероватно у текст није доспело све што је о.Јован желео да каже.
Рођен сам у католичкој породици као треће од шесторо деце. Желећи да служим Господу уписао сам се у средњу богословску школу и од 1986. године сам служио као католички свештеник и професор богословске школе у Лахору. Много сам читао и учио и напокон сам дошао до убеђења да свој истински духовни дом треба да тражим у Православљу. Покушавао сам да се повежем с Православном Црквом – безуспешно, док се напокон у Лахору није појавио грчки православни верник из града Патре, града у којем се налази позната црква светог Андреја Првозваног. Био сам веома узбуђен кад сам сазнао да је он православац и позаво сам га на кафу. Указала ми се јединствена прилика да сазнам нешто више о Православљу. Овде, у Пакистану је веома тешко добити било какве књиге из којих бисмо могли да сазнамо нешто о Православљу. Зато сам се усрдно молио – и Бог ми је послао овог човека. После извесног времена напустио сам служење у Римокатоличкој цркви. Још се нисам био присајединио Православној Цркви, али сам већ почео да проповедам православну веру свима онима који су желели да ме слушају и покушавао сам да успоставим контакте с православцима. У муслиманском окружењу није обичај да човек буде неожењен и зато сам се оженио. Моја супруга се зове Рози, по образовању је богослов, студирала је теологију и енглеску књижевност у Великој Британији. Кад смо се узели и почели заједнички живот она је прихватила моје погледе.
Колико људи има у Вашој парохији?
Сад преко триста педесет.
У Пакистану постоји такозвани «Закон против богохулства», који предвиђа строгу казну – укључујући и вешање – за сваку критику ислама. Нико од хришћана не хули и не понижава ни ислам, ни Мухамеда, али због зависти или неких личних конфликата хришћани лако могу бити оптужени за то. Ако је хришћанска породица образована и ако је нешто постигла, она лако може бити оклеветана због зависти – и хришћане ће или растргнути гомила или ће бити обешени по судској одлуци.
Односно, закон забрањује било какву критику ислама и то хришћане чини лаком метом?
Да, ако је, на пример, неко у лошим односима са мном, може да изјави: «Чуо сам да је отац Јован рекао ово и оно,» и ствар ће се завршити тиме што ће се појавити гомила која ће спалити моју кућу, убиће мене, моју породицу, а можда и даље рођаке. Због тога морамо бити врло опрезни. Али ја се не плашим – кажем: «Ако убијете мене, на моје место ће доћи двадесет других очева Јована.» Морамо бити неустрашиви као апостол Павле.
Овде много тога зависи од конкретних лица која владају у овом или оном рејону. Многе хришћане гомила је убила без икаквог суђења.
Понекад се нападима подвргавају читава хришћанска села. И као што сам написао на свом фесбуку: «Зашто свет ћути?»
Како људи реагују на недавни терористички акт у Пешавару?
Људи су успаничени, веома су уплашени, плаше се чак и да иду у Цркву. Али ја као православни свештеник схватам да треба да носим пророчку службу у Цркви и да храбрим људе.
Имамо много проблема, немам времена све да набрајам, увек кажем да новац није важан, али је потребан. Али оно за шта бих желео да замолим – да ли Ваша земља, Ваш народ, може да нам помогне с образовањем? Недавно сам био у Исламбаду и позван сам на пријем у амбасаду Украјине. Тамо је било Пакистанаца који су се школовали у Москви или у Кијеву – и што ме је ражалостило – међу њима није било ниједног хришћанина. Кад би наша деца стекла добро образовање могли бисмо да живимо у својој земљи безбеднијим и срећнијим животом. Не молимо за емиграцију, али молимо за помоћ у образовању. У нашој школи нема довољно уџбеника и других неопходних предмета. Држава помаже образовање – само не за хришћане. Кад би Ваша земља могла да прима хришћане из Пакистана како би они у њој стицали образовање, то би била огромна помоћ. Међутим, потребна нам је помоћ у свим облицима образовања школског, верског и стручног. Овде наилазимо на дискриминацију, и хришћанима је врло тешко да стекну солидно образовање, а то значи и солидан посао.
