У „Археолошкој карти Косова” и „Археолошком водичу Косова” нема података о постојању српске средњoвековне државе на Космету, али, с друге стране, ми се нисмо потрудили да направимо археолошку мапу Србије, кажу наши стручњаци
Звечанска тврђава
Војислав Филиповић, генерални секретар Српског археолошког друштва, објашњава за „Политику” шта је спорно када је „Археолошки водич Косова” у питању.
–Када је реч о историјату истраживања, приметни су крупни недостаци са навођењем институција које су њима руководиле и именима истраживача и основном списку литературе из које су преузимани подаци. Очигледно је да су ови подаци намерно изостављени, с обзиром на то да су истраживања вршиле институције Републике Србије, а истраживачи били Срби. Са друге стране, у описима појединих локалитета истраживаних након 1999. наводе се имена институција, на пример, Немачки археолошки институт – каже Филиповић и помиње неколико конкретних примера:
– У делу које се бави средњим веком многобројни су свесно избегнути подаци и занемаривани најзначајнији археолошки локалитети. Два најеклатантнија примера јесу некропола у Матичанима,на којој је, како пише, сахрањивано „аутохтоно христијанизовано становништво”, иако се зна да је то била словенско-српска некропола 9–11. века, и Ново Брдо, познати руднички центар средњовековне Србије и једно од места ковања српског средњовековног новца. За тај наш град из водича можемо сазнати да се „Novoberda”први пут помиње као „Nuovo Monte”и да се на њему налази велика средњовековна црква „катедралног типа”. То што је Ново Брдо било највећи и најмногољуднији град средњовековне Србије, што је у Новом Брду деспот Стефан Лазаревић издао Закон о рудницима (познат и као Новобрдски законик) и што је главна црква на градском тргу управо била православна Саборна црква, за ауторе каталога није важно. Једно од најзначајнијих средњовековних утврђења на простору Косова и Метохије – Звечан, уопште није ни поменуто у водичу. Под влашћу средњовековне Србије било је још од жупана Вукана, о чему сведочи Ана Комнина, ћерка византијског цара, у своме делу „Алексијада”. У каснијим историјским изворима Звечан се експлицитно помиње заједно са Стефаном Немањом, Стефаном Дечанским и „младим краљем” Душаном.
Вујадин Иванишевић из Археолошког института додатно истиче нешто запањујуће – чињеницу да до дана данашњег не постоји археолошка мапа Србије, која би могла да разјасни многе недоумице лаицма који би наишли на ове текстове.
– На књигу „Археолошка карта Косова” указивао сам одмах кад је изашла. Њен је циљ брисање историјског памћења тако што се наши топоними замењују њиховим. То је један од модела успостављања националног идентитета, у чије се сврхе археологија често злоупотребљава, јер се историјски корени често црпу из периода гвозденог доба, из којег на постоје сачувани писани извори. Албанци се позивају на наслеђе Илира, као да у њиховом наслеђу није постојала ни римска, ни османска цивилизација па ни Српско краљевство. Још у време Енвера Хоџе код њих се говорило о томе да су Словени порушили илирску цивилизацију. Чак и наше цркве које су срушили у књизи се приказују као споменици културе. Када је водич у питању, избројао сам да се на 88 места спомињу Римљани, на 44 места Илири а Словени и Срби нигде. Србија се спомиње само на картама и то као простор који је удаљен.
Иванишевић истиче да је кључни проблем то што су у ту фабрикацију укључени њихови стручњаци, а не само политичари.
– У одговору на све ово каснимо, као и увек. Не мислим да би наши научници требало да постану део дневне политике и да чине исто што и они. Наш проблем нису страни стручњаци, који знају шта је истина, већ су проблем они који о нашој судбини одлучују. Зато мислим да нам је коначно потребна јасна културна политика, издавање научних публикација у пријемчивијој форми, са јасним писаним историјским изворима преведеним на енглески и агресивније присуство тих публикација на интернету. Можда треба све систематизовати на једном сајту, о којем би бринула једна од државе оформљена група стручњака, да то буде државни пројекат. Нисам против комисије, али бих желео да она нешто заиста и уради.
Милица Димитријевић
