Патријарх српски г.г. Иринеј је у пратњи владике Теодосија, у уторак, 15. октобра посетио Ораховац, Велику Хочу и манастир Зочиште. У Ораховцу га је народ дочекао заједно са својим свештеником јерејем Срђаном Јеринићем у порти цркве Успења Пресвете Богородице. Патријарх је окупљеним Ораховчанима у цркви рекао да је ,,на велику радост поново у Ораховцу после много година“.
- Док сам био у Призрену, овде сам служио, био сам тада гост проте Григорија, не само једанпут, више пута навраћао. Благодарим Господу што вас видим у овоме светоме храму, у овоме граду. Радовао бих се много више да видим и све бивше житеље Ораховца, али, нажалост, многи су нестали за свагда, неки су морали потражити сигурније уточиште, а ви сте остали са својом Црквом, са својом Епархијом, са својом браћом, која су остала на Косову и Метохији. Нека вас Господ благослови, нека да снаге да поднесете све ово што се дешава са нама, српским народом, са страдалним Косовом. Мислим да наше страдање никада није било веће од Косова до данас, али није нам то први пут. Надамо се да нас Господ неће оставити, док је светиња наших на Косову и Метохији, Пећка Патријаршија са светим кивотима у којим почивају нетљене мошти светих патријараха и епископа пећких, док је краљ Стефан Дечански биће и нас, биће нашега помена и надамо се да нећемо бити искорењени из ове свете, српске, намучене, крвљу натопљене земље. Борите се колико можете. Наду своју упућујте на Господа, будите блиски једни другима, ви овде и у другим местима, да будете јединствени. Оно што нам је увек кроз историју сметало и било веома трагично јесте наше нејединство, наше неслагање, нека то оставимо прошлости, а ми да ујединимо своје снаге и своје молитве Господу да останемо на овој светој земљи, то је српска земља, натопљена крвљу и сузама светих молитвеника и страдалника српских. Носите крст који вам је Господ допустио да носите. Мада читав српски народ носи један тежак крст. Морамо стати под Крст Христов гледајући Њега и надајмо се, верујући, да нас Господ неће оставити.
У Великој Хочи је парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић уприличио дочек патријарху, на сеоском тргу, где се окупио народ, али и свештеници из Призрена, Штрпца, Ораховца, Приштине, Косова Поља... Патријарх је посетио цркву Светог архиђакона Стефана, Парохијски дом у центру села, а потом у пратњи народа и великог броја деце дошао у Дечанску виницу. Ту, у порти ове древне винице, пробао је грожђе са лозе манстирске, а потом су пригодан програм патријарху у част приредили ,, Метохијски жубори“ са наставником Гаврилом Кујунџићем. До неба су се узносиле песме ,,Вера наша православна“, ,,Многаја љета“, ,,Велика Хоча“, ,,Ораховцу башто рајска“, ,,Метохијо моја“, а најмлађи, деца из Ораховца и Велике Хоче су отпевала и песму ,, Са Косова зора свиће“.
Владика Теодосије је у име свих окупљених пожелео добродошлицу Патријарху рекавши да је патријархов долазак за све окупљене велики тренутак и догађај, и да нико од људи који сада живе у Ораховцу и Великој Хочи не памти да их је посетио Патријарх.
Патријарх се захвалио на срдачном дочеку, и деци на дивној песми, рекавши да ће овај дан остати за свагда у његовом сећању. За њега је, Велика Хоча једна ,, духовна оаза“, а Србе који су остали у Великој Хочи, Ораховцу и ,, другим српским оазама „ на Косову и Метохији је назвао ,, косовским јунацима“ јер чувају Косово и Метохију.
- Косово и Метохија које данас видим је другачије од оног које сам знао пре тридесетак и више година. Подигнуте су многе зграде, али је све мање и мање нашега народа. Нема оног народа који је некад био. А ево, Богу хвала, Хоча је успела да се одржи, задржи на овим просторима. Благодарећи вама и другим оазама нашега народа, Косово неће никада престати да буде српско, вазда је било и мора да остане. Ово је за нас и за наш народ једно велико искушење. - рекао је патријарх и нагласио да има много начина како се Срби могу борити за Косово и Метохију, али је данас најбитније да буду јединствени.
- Мени се срце пара када чујем да на овим просторима, где је остало тако мало Срба, постоје некакве косовске партије, неки људи који имају своје партије. Зар данас, када смо остали у таквом броју, да нас може само јединство сачувати на овим просторима, правимо партије. Нема ту партије, овде је партија народ српски православни, и желео бих да то буде присутно у нашем осећању, у нашем опредељењу, у нашем уму мислима и у срцу нашем.
Патријарх је рекао да је ,, Србија без Косова, тело без главе“ и запитао се:
- Да ли је то биће, да ли је то личност, ако нема главу на телу? То је труп, то није човек. То је Србија без Косова и Метохије, без светих задужбина, светих манастира, светих цркава из којих излази сила и благодат божја. Данас преживљавамо тешко време, тешка страдања и нажалост није ово први пут у нашој историји, читава нам је историја страдална. Није случајно Његош рекао ,,Косово је грдно судилиште“, борба зла и добра које данас врхуни у нашем времену, у нашој историји. Ми морамо учинити велику борбу и напор да то сачувамо данас, неће бити лако, али има наде. Нека Господ да снаге, мудрости и трпљења да ову олују која је наишла на нас, преживимо, и да опстанемо као српски православни, благочестиви народ Божји.
У манастиру Свети Врачи Козма и Дамјан у Зочишту, где је својевремено проводио Божићне и Васкршње празнике, патријарха је дочекао игуман архимандрит Стефан са братијом манастира. Патријарх се у цркви поклонио моштима Светих Бесребреника, и прошетао портом манастирском, разгледао обновљене конаке и трпезарију, као и доњи конак који се ових дана обнавља. Присећао се времена када је долазио у манастир, манастирских слава, али и појединих мештана села Зочишта које је посећивао. На његовом лицу се видела радост због обнове манастира што је и потврдио речима да је ,,манастир Зочиште као птица Феникс васкрсао из пепела и сада живи пуним животом“. Под тремом у манастирској порти присећао се монаха и монахиња, који су некада живели у манастиру, али и друговерих мештана села који су долазили и пред моштима тражили и добијали исцељење.
Мештани Ораховца, Велике Хоче и монаси манастира Зочиште су упознали Патријарха са актуелним проблемима од којих су горући продаја српских кућа у Ораховцу, претварање српске културне баштине у косовску у Великој Хочи и све чешће провокације монаха у манастиру Зочиште.