Киријак (ово име било је дато потоњем подвижнику у Тајни Крштења) рођен је у малоазијској1 Вриули у породици трговца дрветом које је испоручивано и са Свете горе Атон. Дечак је од малих ногу слушао много прича о овом Уделу Мајке Божије, осећао је свештени страх према њему и сањао је о томе да постане светогорски монах.
Киријакова одлука да напусти родитељску кућу растужила је његову мајку. Младићев отац, који је био духовнији човек, тешио је своју супругу следећим речима: „Зашто плачеш? Зар твој син жели да постане лопов? Убица? Злочинац? Пијанац? Не. Жели да постане монах! Да посвети своју младост Христу, а не ђаволу. Треба да се радујеш, а не да тугујеш!“
Каракал
Киријак је дошао на Атон кад му је било двадесет година и настанио се у општежитељном манастиру Каракал. 1882. године, кад се навршило трогодишње искушеништво, примио је монашки постриг. Од самог почетка се одликовао строгошћу према себи, умереношћу у беспоговорним послушањем. Кодрат је спремно и радо обављао све послове у манастиру.
Отац Кодрат је дуго времена био келар у Каракалу и редовно је путовао у Константинопољ да набави пшеницу. 1914. године браћа су га изабрала на манастирског игумана.
Бог је удостојио оца Кодрата многих природних и духовних дарова, због којих су га поштовали и иноверци који су окупирали Атон – Французи, Енглези и Турци, који су с поштовањем баћушку називали «ефендија Кодрат».2 Искуство и памет оца Кодрата спасавали су његов манастир од пљачкања и тлачења. Он је одлично познавао турски језик и заступао се за многе мирјане који су од њега тражили помоћ.
Отац Кодрат је знао да рад смирава и освећује тело и душу. И свима је пружао пример марљивости.
«Правог пастира ће показати љубав; јер Велики Пастир Се због љубави предао на распеће,» - ове речи из «Лествице» као да су изречене о оцу Кодрату. Сав његов труд, брига и делатна љубав су из дана у дан и од ујутру до увече припадали другима. Спавао је само на кратко и у својој аскетској келији је проводио свега неколико сати дневно. Али и у то време су људи код њега могли да дођу ненајављени како би решили своја духовна питања или како би замолили његов благослов за нешто.
По речима јеромонаха Атанасија Ивирита (†1973): «Отац Кодрат је био прави рибар. С неупоредивим мајсторством је ловио људске душе. Његова мрежа је била побожност. Удица – Божанско просвећење. Мамац – љубав.»
Игумана ништа није радовало као молитва. Ако није био заузет неким послушањем молио се по бројаницама или је читао неку духовну књигу. Није се могао затећи како време проводи у доконости. Отац Кодрат се трудио да крепи своје искушенике у њиховој свакодневној борби из извора мудрости светих отаца. И практиковао је да после читања првог часа по завршетку јутрења прочита нешто из катихизиса преподобног Теодора Студита.
Уочи празника Ваздвижења Часног и Животворног Крста 1932. године у граду Јерисосу недалеко од Атона догодио се јак земљотрес, који је потресао и Свету гору. Монаси Каракала су већ певали стихире кад је почео. Отац Кодрат је одмах благословио да се прекине служба и да се сви моле по бројаницама: «Господе Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се нама, грешнима,» и да нико не излази из храма. После прилично дугих молитава по бројаницама благословио је да се настави бденије по уставу.
Вера оца Кодрата у силу молитве била је дубока и непоколебљива. Тежио је ка томе да спасоносно име Исуса Христа увек буде на устима и у срцима његове духовне деце. Старац је често говорио: «Именом Исусовим посрами непријатеље своје. Нека се Исусово име слије с твојим дахом.»
После дневне трпезе игуман Кодрат није ишао у своју келију да се одмори, већ би сео негде у дворишту обитељи, ослонио би се на свој штап и творио је молитву. Кад би га неко упитао шта ради старац је смерно одговарао:
- Ето, сео сам мало да дремнем.
- Па како ћеш заспати седећи? Што не одеш у келију да одспаваш?
- Пастир увек мора бити буден, дете моје. И кад га нешто вуче у сан – он мало одрема налактиви се на свој штап. Вук вреба. Треба бити опрезан.
Отац Кодрат је тежио ка томе да живот у Каракали буде уређен у складу са светоотачким предањем. Није прихватао раскош, празнословље и посветовњачење.
Главни циљ игумана у општењу са свима био је да усмери њихов ум и срца ка светоносном Сунцу Истине, Христу, и да њихов живот сједини с Његовим Божанским животом, одсецајући њихову вољу и пресецајући све везе које би могле да омету овај свети савез. Предајући се непрестаној молитви и аскетском труду, његови ученици су освајали духовне висине.
Одсуство жеље за стицањем оца Кодрата је било спојено са сталним сећањем на смрт, а сиромаштво са свешћу о пролазности земаљског живота. Карактеристичне црте његове душе биле су љубав, самилост, милосрђе и пажња према ближњима. Био је веома уздржан у храни. Чак и ако би му неко понудио јабуку, никад је не би појео сам, већ је делио с неким. Отац није спавао на кревету, већ на поду у својој келији.
Колико је био строг према себи, толико је био благ кад је примао исповест духовне деце.
Слава старца Кодрата се ширила свуда. Осим братије из његовог манастира код њега су на исповест дуго година долазили оци из манастира Филотеј, многи оци из Ивирона и Велике Лавре. Такође је долазило мноштво мирјана који су желели да га виде, добију благослов и да се исповеде.
Свакодневно је примао много писама у којима су биле исповести његове духовне деце и молбе да их поучи истинитом путу. И колико се душа захваљујући овим писмима избавило од тешког бремена сопствених грехова.
Много пута су се људи из околине сретали са случајевима испољавања дара прозорљивости оца Кодрата. Навешћемо један од њих.
Једном је за време бденија игуман Кодрат седео на свом месту и на тренутак га је савладао сан. Међутим, изненада је скочио и повикао: «Оци, узмите бројанице! Наша браћа на мору су у опасности! Могу се удавити!» И први је почео да се моли: «Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј слуге Твоје.»
Заиста, у то време су нека браћа из подворја у Касандри била у опасности. Њихов једрењак се једва држао у бурним морским таласима. Исцрпљени, дошли су до пристаништа, али никако нису могли да вежу чамац иако је један брат до груди био у води. Молитве оца Кодрата и других отаца су им дале снагу и они су били спасени.
Цео живот оца Кодрата је био молитвена борба. Ништа није решавао, ни о чему није размишљао, ништа није чинио без молитве. Кад је старац целивао свете мошти очи су му увек биле пуне суза. Плакао је и за време Свете литургије, нарочито за време док су се изговрале речи «Всјех вас православних христијан да помјанет Господ во Царствији Својем.»
Отац Кодрат је на Атон дошао 1879. године, постриг је примио 1882. године и напокон, починуо је сном праведника 31. јануара 1940. године, напустивши на своју молбу игуманску дужност 1. јануара. Сви су видели да је знао кад ће наступити његова смрт, која није била последица болести, већ старости, и да до последњег тренутка у животу старац није престао да руководи оцима и братијом.
Извори:
1. Βασιλείου Καρακαλλινού μονάχου, Ιερά Μονή Καρακάλλου, Αγιορείτικη Βιβλιοθήκη 47-48/1939-1940, σ. 383.
2. Χερουβείμ αρχιμ., Κοδράτος Καρακαλληνός, Ωρωπός Αττικής 1986(4).
3. Μοναχού Μωυσέως Αγιορείτου, Μέγα Γεροντικό Εναρέτων Αγιορειτών του Εικοστού Αιώνος, Ιερομόναχος Κοδράτος Καρακαλλινός (1859-1940). Α΄Έκδοση, Σεπτέμβριος 2011, Εκδόσεις Μυγδονία
4. Από την ασκητική καί αγιορείτικη παράδοση Αγιό Όρος, 2011.
5. Πείρα αγιορείτων πατέρων. 2.
6. Старец Херувим «Современные старцы Горы Афон». М., «Русский Паломник», 2008.
1 У првој половини ХХ века скоро сва браћа из Кракала су родом била из Мале Азије.
2 Господин, учитељ (тур. – прим. прев.)
