Самосвојан православни туркојезички етнос, Крјашени, историјски је настањен на територији Урала и Поволжја. Без обзира на покушаје неких публициста који Крјашене називају «крштеним Татарима» и представљају их као жртве насилне хришћанизације после припајања Казањског каганата за време Ивана Грозног, они сами инсистирају и на основу многобројних историјских чињеница доказују да њихови преци исповедају Православље од времена Волшке Бугарске (IX-XIII век). Као и сви народи Русије, од 1990-их година Крјашени доживљавају верски препород. Недавно се у Татарстану десио низ подметања пожара у крјашенским храмовима.
О томе како се данас одвија уцрквљење овог народа, какво место Православље заузима у његовом свакодневном животу, националној култури и самосвести и о томе који је могао бити узрок за подметање пожара у интервјуу за „Интерфакс-Религија“ говорио је старешина Никољске цркве у селу Крјаш-Серга, Пестречински рејон у Татарстану, уредник интернет-портала „Крјашенска духовна мисија“ свештеник Димитрије Сизов.
- По проценама стручњака у Русији има око 300 хиљада Крјашена од којих већина живи на територији Татарстана (око 250 хиљада људи). Има места на којима они живе компактно у Удмуртији, Башкирији и Чељабинској области (Крјашени-Нагабајки). После пописа из 1926. године нашем народу за време следећих пописа није дозвољено да се његови припадници називају Крјашенима и дозвољавано им је да се уписују само као Татари. Последња два пописа у постсовјетско време су нам дозволила да се идентификујемо као Крјашени, али се предност давала томе да се уписујемо као Татари како се, по мишљењу локалних националиста у Татарстану, не би цепала «јединствена татарска нација» и зато нас, ако се верује попису из 2010. године има свега 32 хиљаде, што код свих изазива осмех недоумице.
Апсолутно је нетачно то што нас неки називају крштеним Татарима. Ми, Крјашени, примили смо Православље много пре него што је Иван Грозни освојио Казањ, Православље се међу нама ширило још у Волшкој Бугарској и Златној хорди на шта указује мноштво чињеница. И наши преци нису били муслимани. Наша традиционална култура и наш национални језик немају ништа муслиманско: у њима нема арабизама и персизама. Занимљиво је да су се још у XIX веку у Казањској губернији могли срести Крјашени-пагани, што је забележено у документима. Како смо онда бивши Татари-муслимани? Ми смо Крјашени, а не Татари. И Православље није само део наше националне културе, Православље је за Крјашене део њиховог етничког погледа на свет, то је саставни део нашег идентитета. И без сумње могу да кажем: као самосталан народ, а не као неки субетнос Крјашени су се сачували и сачуваће се само под окриљем Православља.
- Какво место је религија заузимала у крјашенском националном покрету?
- Пре револуције је огромну улогу у релиозном просвећивању Крјашена одиграо Николај Иванович Иљмински (1822-1891), којег историчари називају «апостолом Крјашена» пошто је управо он започео припрему православног клира међу Крјашенима, створио је праксу богослужења на црквенокрјашенском језику, створио је писменост за Крјашене, у целом Поволжју је почео да ради национални систем верског образовања у низу школа Друштва светитеља Гурија, а његово време и наредне године све до револуције истраживачи сматрају «златним веком» у историји Крјашена. Управо у ово време је формирана крјашенска интелигенција која се школовала управо у верским школским установама. Национални титани Крјашена као што је Василије Тимофеј (1836-1895) и песник Јаков Јемељанов (1849-1893) били су православни свештеници.
1917. година је као и за многе народе у нашој земљи, прецртала историјски развој Крјашена под окриљем Православља. Блаћени су «Систем Иљминског», као и његово сопствено име. У Татарстану речи «православни мисионар» још увек имају негативан призвук иако Крјашени изједначавају речи «мисионар» и «просветитељ». Без обзира на извесно поигравање с Крјашенима 1920-их година и подршку коју су бољшевици пружали њиховим националним надама у виду могућности самоопредељења као посебног народа, што је и показао попис из 1926. године, кад се као 110 хиљада људи изјаснило да су Крјашени, после је почело сузбијање крјашенског националног покрета с каснијим тоталним прогонима Православља. Притом се за Крјашене то претворило у «сливање» с Татарима-муслиманима. Од тада, па све до дана данашњег неки нас погрешно сврставају у субетнос татарског народа и називају нас крштеним Татарима.
Неки су нашу писменост, коју је створио Николај Иљмински и која се базира на ћирилици, покушавали да замене прво арапском, под изговором да смо део татарског народа, а затим латиницом, што су доживели сви муслимански народи СССР крајем 1920-их година кад су бољшевици почели да реализују овај пројекат. Крајшени су прибројани муслиманском народу – Татарима, њихова писменост је замењена татарском латиницом. Кад је 1939. године татарски језик пребачен на ћирилицу то није био повратак писмености коју је створио Иљмински, то је била потпуно друга писменост. Тек у постсовјетско време кад смо почели да штампамо наше православне богослужбене књиге почели смо да се враћамо црквенокрјашенском језику и писмености Николаја Ивановича.
- Како се одвијао процес религиозног препорода код Крјашена у постсовјетској Русији?
- 23. децембра 1989. године у Казању је отворена крјашенска парохија. На њеном челу је био отац Павле Павлов, који је и данас предводи и који је намесник крјашенских парохија Татарстанске митрополије Руске Православне Цркве. Крјашенима је 1995. године предата Тихвинска црква у којој се и налази крјашенска парохија (пре тога се налазила у Никољском храму). Постепено су почеле да се отварају парохије у крјашенским насељима на селу, Крјашени су почели да се уписују у Казањску богословску средњу школу, почео је да се формира слој крјашенског клира. Данас у Татарстану као свештеници служе 20 етничких Крјашена, али само шесторица службу обављају на црквенокрјашенском језику: то су парохије у Казању, у селима Крјаш-Серда (Пестречински рејон), Мелекес (Тукајевски рејон), Љаки (Сармановски рејон), Чура (Кукморски рејон) и Ати (Нижњекамски рејон).
- А шта данас представља православна духовна мисија међу Крјашенима?
- Крјашенска духовна мисија је неформални савез етничких крјашенских свештеника и мирјана, као и свих симпатизера који подржавају делатност усмерену на уцрквљење Крјашена. Крјашенска духовна мисија је територијално ограничена само на Татарстан иако крјашенских села има у Удмуртији, Башкирији и Чељабинској области. Огромну улогу у нашем раду има превођење и издавање богослужбене литературе. 2005. године је завршен рад на целокупном преводу Светог Писма на црквенокрјашенски језик. Сами схватате да је шест парохија за крјашенско становништво које броји 250 хиљада људи у Татарстану, безусловно мало. Например, у Мамадишком рејону у којем живи највећи број Крјашена нема ниједне цркве где се стално служи на црквенокрјашенском језику. Зато излаз представљају само периодични одласци крјашенских свештеника у села ради богослужења, што заправо не може бити нормална појава. Крјашенска јавност у Набережним Челнима и Нижњекамску је дала идеју за изградњу крјашенских цркава, али то није наишло на подршку. Од свих градова у Татарстану Крјашени имају своју парохију само у Казању.
- Које потешкоће видите у раду на уцрквљењу Крјашена?
- Као прво, то је недостатак централизације ове делатности у њеној координацији с властима која се према томе односе потпуно равнодушно. Као друго, овај рад се углавном обавља захваљујући голом ентузијазму самих крјашенских свештеника уз одсуство елементарног финансирања (чак и за обиласке села ми, сеоски крјашенски свештеници, углавном трошимо средства својих парохија). И напокон, као треће, то је недостатак кадрова крјашенског клира, недостатак његове наменске припреме. На пример, тренутно Казањску богословску школу ванредно похађа један Крјашен који ће касније постати седми крјашенски сештеник. 2014. године ће редовну наставу у богословској средњој школи похађати један Крјашен. Томе се може додати недостатак верске литературе на цкрвенокрјашенском језику за широке масе становништва.
Други проблем који запажамо јесте исламизација неких Крјашена. Сви се сећају како је за председника Форума крјашенске омладине, званичне крјашенске организације именован Крјашен-муслиман. Још увек не можемо да схватимо зашто је то учињено у Татарстану, али Крјашени још увек негодују због тога. Најстрашније је то што део Крјашена примајући ислам постају радикали. На пример, у Татарстану су се 2010. године појавили терористи. На њиховом челу је био Руслан Спиридонов, Крјашен који је постао вахабит. Тренутно у Казању делује «Хизб ут-Тахрир ал-Ислами», који је у нашој земљи проглашен за терористичку организацију. Међу њеним угледним члановима је Крјашен који се по Казању шета у мајици с натписом «Желим да живим у калифату». То је заиста страшна ситауција, јер неко потпомаже исламизацију Крјашена.
- Да ли се проучава прошлост православне мисије међу Крјашенима и њено савремено стање?
- На срећу, да. То чине и сами Крјашени и њихове друштвене организације. На пример, имамо Савет ветерана крјашенског покрета у Казању који редовно издаје књиге, његови прегаоци излажу реферате на научним конференцијама. У истом правцу ради Казањска богословска школа у којој митрополит Татарстански и Казањски Анастасије подржава проучавање православног наслеђа Крјашена и других народа у Поволжју. Посебно треба поменути Руски институт за стратешка истраживања који велику пажњу посвећује одржавању научних конференција о историји и савременој ситуацији Крјашена и улози Православља у њиховом животу, брижљиво проучава и популаризује искуство Николаја Иљминског, разобличавајући уврежене стереотипе и негативне митове о њему, који и данас живе. Крјашени све то виде, захвални су и цене овакав научно-истраживачки рад.
- Недавни догађаји у Татарстану с подметањем пожара у црквама, укључујући и оне у крјашенским селима, изазвали су немире у крјашенској јавности...
- За све нас, Крјашене, то је национална трагедија. Веома се секирамо: жене, деца и старци плачу, људи су очајни. Прво је 17. новембра подметнут пожар у крјашенском селу Лењино у Новошемшинском рејону у Татарстану у храму Великомученика Димитрија Солунског и у храму у част Новомученика и исповедника руских у Чистопољу, затим је 29. новембра спаљен храм Рођења пророка Јована Претече у селу Албај у Мамадишком рејону, па храм Живоначалне Тројице у селу Крешченије Казили у Рибно-Слободском рејону, при чему сам духовну бригу о последња два храма водио ја пошто немају свог свештеника. 1. новембра је у селу Лењино спаљена капела на извору. А пре тога су капеле гореле 13. септембра у селу Ивановка у Лењиногроском рејону и 14. новембра у селу Соколка у Бугуљминском рејону.
Становништво је апсолутно уверено у то да је ово дело руку вахабита. Органи за очување реда које представља јавно тужилаштво републике су ова подметања пожара назвали терористичким актом. Стручњаци који анализирају ситуацију у етнорелигиозној сфери Татарстана бележе да у низу рејона код православних свештеника долазе сумњиви агитатори фундаменталисти и да им нуде да приме ислам. Свештеници о томе ћуте, зато што се плаше да ће бити оптужени за распиривање верског непријатељста иако су у кућама неких од њих већ подметани пожари, а наше цркве спаљују.
Знам да има много оних којима се не свиђа што се одвија процес уцрквљења Крјашена и да им се не свиђа то што се Крјашени идентификују као самосталан православни народ који је у целини и у потпуности одан Русији. Јер, захваљујући Православљу се одвија консолидација Крјашена, а то се некоме нимало не свиђа. Ако Крјашени буду имали свог верског посленика на високој дужности православна мисија међу Крјашенима ће се само појачати, то ће привући омладину у храмове и биће више клира међу Крјашенима, који нам је толико неопходан. И то није мишљење само крјашенске јавности, у то су уверени и стручњаци из озбиљних федералних аналитичких установа.
Крјашени своју садашњост и будућност виде само у Православљу. Секуларизовани етнички идентитет по свим оценама заостаје за верским етничким идентитетом: Крјашен значи православац. И сам видим како се одвија процес уцрквљења Крјашена и надам се да овај покрет одозго неће подржати само Црква, већ и световна власт.
