Прислужене су свијеће за покој душа погинулих и положено је цвијеће уз спомен-плоче на зиду бјеловачког храма са именима свих 109 погинулих, чиме је обиљежена 21 година од њиховог страдања.
Цвијеће су положиле делегације општине, општинске Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац, као и борачких организација из Братунца и Сребренице.
На данашњи дан прије 21 годину, у рану зору, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су у ова три подрињска села, убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.
„Из сна су нас пробудили пуцњава и јаке детонације. Није било свануло кад су муслимани упали у село. Неки мјештани су одмах убијени. Погинуо ми је осамнаестогодишњи син Грујица и још много чланова шире породице“, присјећа се Крсто Ранкић, који је преживио тај напад на Бјеловац.
Он је истакао да је сваки трећи становник Бјеловца тог кобног дана убијен или рањен. „Видио сам групу у црним униформама и они су масакрирали и одсијецали главе убијеним. Када смо након два дана сакупљали лешеве неке масакриране комшије нисмо могли препознати, а тројици су одсјекли главе и однијели у Сребреницу“, испричао је Ранкић.
Предсједник општинске Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић тог дана је изгубила мужа Драгана и свекра Драгољуба, а у заробљеништво у Сребреницу одведена јој је свекрва, јетрва и њено двоје дјеце.
„Непроцесуирање ратних злочина је највећи злочин који се у миру води против Срба. Правосуђе БиХ својим нечињењем показује да је то сигурна земља за злочинце из реда бошњачког народа. Зар за оволико убијених и масакрираних људи у њиховим кућама и двориштима нико да не одговара? Већина погинулих били су цивили, а ниједне оптужбе и пресуде за овај злочин нема у правосуђу БиХ. То је срамота“, рекла је Филиповићева.
Према њеним ријечима, на предметима ратних злочина у Тужилаштву БиХ ради 30 тужилаца и ниједан за толико година није поступио професионално да обради неки предмет злочина над Србима у Подрињу и поднесе оптужницу, што говори о једностраном раду и пристрасности правосуђа БиХ.
Она истиче да је у Бјеловцу почињен један од најстрашнијих злочина у средњем Подрињу. „Уколико би биле донесене пресуде за злочине над Србима, оне би морале бити квалификоване као геноцид и тиме би Бошњаци морали избацити квалификацију рата као агресију и геноцид“, нагласила је Филиповићева.
Ријетки који су преживјели овај злочин причају да је невјероватно много припадника муслиманске војске упало у село и да су уништавали и пљачкали све, а да су цивили бјежали према Дрини како би се домогли Србије.
Поред ријеке Дрине биле су убачене муслиманске засједе и многи су убијени на обали или су настрадали у хладним таласима ријеке.
Славки Матић су тог јутра у кући убијене кћерке Сњежана и Гордана и муж Радивоје, а кућа је опљачкана и запаљена. Она сада живи сама у кући коју је дијелом сама обновила.
Славка каже да је изгубила наду да ће правда стићи починиоце ових монструозних злочина, те да је једина правда за преживјеле становнике ових села Република Српска, а да се још једино нада у Божију правду.
„Да је неко убио толико кокошака одговарао би, а камоли за људе. А Хашки трибунал ослободио је Насера Орића и у правосуђе и правду више не вјерујем“, рекла је ова огорчена жена.
Она је испричала да је још неколико старих жена и инвалида убијено на кућном прагу, а да су неке ухваћене у кућама и са дјецом одведене у логор у Сребреницу.
„Касније су се војске помијешале, цијели дан је била пуцњава и водиле су се борбе по двориштима и воћњацима. Многи су погинули на обали Дрине или у чамцима, покушавајући да се домогну Србије. Снајпери су тукли са оближњих брежуљака, а село је горјело. Око половине погинулих били су цивили“, прича Матићева.
Драган Цвјетиновић, који је током рата био возач санитета, присјећа се да је тог дана три пута санитетским камионом из Бјеловца довозио рањене и мртве у братуначки Дом здравља, док и он није рањен.
„Отворила се жестока цјелодневна борба и једно санитетско возило су ми изрешетали и уништили, а када сам трећи пут извлачио рањене и погинуле и сам сам рањен и задржан на лијечењу“, присјећа се Цвјетиновић.
Он каже да је дан био хладан као данашњи, само магловит и да су се, захваљујући магли, ријетки успјели некако сакрити и преживјети, а сва имовина је опљачкана и попаљена. „Хиљаде војника и цивила је упало у село и пљачкало“, рекао је Цвјетиновић.
У логор у Сребреницу одведене су жене, цивили Достана и Мира Филиповић те седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић, као и деветогодишњи Брано Вучетић коме су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније.
Они су одведени у Сребреницу гдје су злостављани и гладовали два мјесеца док нису размијењени. Старица Божана Остојић још се води као нестала.
Најмлађа жртва био је петнаестогодишњи Слободан Петровић, а најстарије су биле Достана Матић /88/ и Злата Јовановић /81/ које су убијене у својим кућама.
Као и за бројне друге злочине почињене над Србима у средњем Подрињу нико није одговарао, а породице настрадалих губе наду да ће злочинце некада стићи правда, али кажу, вјерују макар у ону Божију.
