Дамаск, 25 декабря 2013 г., праздничная Литургия
По милости Бога Свевишњег, посланица Јована Х, Патријарха Антиохије и целог Истока, браћи-пастирима Свете Антиохијске Цркве и њеној духовној деци – ма где да се налазе под окриљем њеног апостолског Престола:
«Боже мира, Оче милости, послао си нам Твог Анђела великог савета, Који даје мир: кроз Њега смо научени светлости Божанског разума, у ноћи бдијући, узносимо Ти славословље, Човекољупче!»
Овим речима, о вољени, описало је перо подвижника највећи Догађај – Рођење Христово; управо овим словима је рука Козме Песмопојца – сина целог Истока – савладала времена и векове, како би нам говорила о ономе што је опевао овај верни син Свете Земље на Дан Рођења Господа нашег, како је славио посланика милости Божије, Који нам је донео мир и неизрециву радост.
Ових дана Агнец благовести свакој живој души, срећући нас само да би нам рекао: «О, човече, оптерећен бригама и невољама света! Хајде са Мном и Витлејемску пећину, где ћеш моћи да спустиш свој терет покрај Мојих ногу, нашавши мир и олакшање!» Да – Витлејемска пећина је слика нашег срца, наше душе, наше суштине: јер ми, попут ње, осењујући се смирењем, укрепљујући се трпљењем, спуштамо у себе Божанског Младенца како би Он обитавао у нама, освећујући наш живот.
У ове благословене дане радује се сва творевина! Исус – наш мир, балсам за ране човека с овог Истока – позива нас да у Његовом Рођењу сахранимо жалости протекле године и да се у нади на Њега припремимо за путеве године која долази. Он нам дарује мир – сваком од нас, нашој Цркви, нашој земљи.
О, верни наш народе, који живиш на овој земљи: ми смо изасланици мира, изасланици љубави, али смо истовремено коренови који сежу у дубину историје наше отаџбине. Наше оружје и наше пролеће су сусрет с нашом судбином, њено прихватање, уздизање с њом изнад жалости света. Да, ми смо посланици мира – и не можемо да преломимо трску; али можемо да се наоружамо уздањем у Господа – Који је исти као и наше браће, која су такође предала свој живот вољи Творца Неба и Земље. Ваистину, звона наших цркава, подигнута у дубокој старини, снажно ће звонити и даље, без обзира на невоље времена, показујући свету пулс наше љубави према далеком суседу, према ближњем; њихова звоњава, коју не може угушити безакоње, објавиће свету да се ова земља сећа корака апостола и да ћемо данас ми, њихови наследници, као и они, бити апостоли љубави, непоколебљиви темељ Цркве, која је више пута показала Светлост свету кроз своје велике светитеље и мученике. Ми и даље усходимо на жртвеник, који је једнако примио светог Јована Дамаскина и Јосифа Дамаског.
Али, посланица мира није посланица о капитулацији. Не, нећемо се предати онима који скрнаве наше светиње, нећемо се покорити отмичарима невиних људи! Овде смо позвани да повисимо свој глас – јер, украден нам је главни глас, који објављује примирје – глас наших сестара-монахиња и сирочади у Малули. Оне нису имале ништа осим свећа које су гореле за свет – и да ли се свет може упоредити с овим свећама, с овом великом посланицом?...
Твој мир, Господе јесте основа наше Православне Антиохијске Цркве, која је позвана да се укрепи – и код клира и код мирјана – духом љубави и милости. Наша Црква има оно што ће утешити свако срце, ожалошћено ранама Христовог Тела – то је Божанска благодат, у коју се уздамо и надамо да ће следећа година бити украшена повратком наше отете браће.
Нека сачува Бог Сирију, Либан, цео Исток и цео свет, благословивши нас за миран саживот испуњен љубављу, и просветивши нас у ове благословене дане сјајем вишње добробити.
