Почетком 2014. године Сретенска обитељ ће прославити 20-годишњицу обнављања монашког живота. Поводом овог догађаја је уприличена серија разговора с братијом Сретенског манастира. Братиjа манастира који се налази у самом центру савременог мегаполиса говоре о својим послушањима, о уређењу манастирског живота, о свом путу ка монаштву. Данас је наш саговорник јеромонах Зосима (Мељник).
Јеромонах Зосима (Мељник). Фото: А. Поспелов / Православије.Ru
– Оче Зосима, да дођете у Сретенски манастир добили сте благослов од старца – схиархимандрита Зосиме (Сокура) који, као што је познато, уопште није волео велике градове. Молимо вас да испричате одакле сте родом и како вас је Господ довео до оца Зосиме, као и због чега вас је упутио баш овамо.
– Родом сам из града Черкасија – то је мали украјински град који је некада спадао у Кијевску губернију, а сад је центар области.
Cхиархимандрит Зосима (Сокур)
Отац Александар је већ знао за овог необичног човека – схиархимандрита Зосиму: за његов праведни живот, за његове дарове од Бога – расуђивање и прозорљивост – и да он духовно руководи многим људима, укључујући и свештенослужитеље.
Наступило је време кад сам себи почео да постављам питања, јер кад се човек уцрквљује ипак долази до извесног поновног оцењивања вредности, он гледа на свој живот – и већ прошли, и будући – потпуно другим очима. До тада сам већ редовно ишао у цркву, певао сам за певницом и преда мном се поставило питање избора пута: шта даље? Да ли да градим породичан живот или да одем у манастир?
Отац Александар се као духовник секирао због мене, али се није прихватао да сам реши ово питање. Саветовао ми је да се, да бих сазнао вољу Божију, обратим духовно искуснијем човеку који осим тога има посебне дарове Светог Духа.
И тако смо заједно отпутовали у село Никољско у Волновахском рејону у Доњецкој области, где је отац Зосима духовно руководио својом заједницом. Ту су се окупљали људи различитих година: и млади и старији, чак и брачни парови који су желели да воде монашки живот. Неки су куповали куће и пресељавали су у суседна места како би били ближе свом духовом оцу. Касније је ова заједница претворена у Свето-Успенски Николо-Васиљевски манастир.
Успенски храм. Свето-Успенски Николо-Васиљевски манастир
Посебно ме је запањио први сусрет с оцем Зосимом. Ипак сам се секирао, био сам узбуђен: он је необичан човек, како ће ме примити? Ипак, уопште није било онако као што сам очекивао.
Отац је обично примао народ у «крстионици» - тако се у обитељи зове место где се обавља Тајна крштења. Стали смо у ред, ушли смо. Мислио сам: угледаћу строгог старца-схимника аскетског изгледа с бројаницама (заиста се молио по бројаницама), који ће почети да разобличава моје грехове, - а испоставило се да је то човек пун љубави, сав је блистао. Радосно нас је дочекао, први нам је упутио поздрав – с таквом радошћу нам га је упутио: «Здрави будите!» - као пријатељима које није видео хиљаду година.
Наравно, у мени се све преокренуло – нисам то очекивао. То је био једноставно шок.
Пре свега, бринуло ме је питање моје будућности. Одмах ми је рекао: «Не секирај се, кад будеш имао 25 година – одлучићеш.»
Свето-Успенски Николо-Васиљевски манастир
Било је и других питања: како сад да живим – с родитељима или засебно?
Моји родитељи тада нису били уцрквљени и наравно, на нивоу свакодневице су почеле да се појављују несугласице: кад људи тек почну да се уцрквљују они из све снаге желе да угоде Богу, али често заборављају да то увек треба да буде спојено с љубављу према човеку, према свом ближњем. Тако је било и код мене.
Питам оца: «Како да живим – с родитељима или да се одвојим од њих?» До тада сам био већ прилично самосталан човек, добро сам зарађивао, што ми је омогућавало да обезбедим себи и стан и све што ми је потребно.
Одговорио је: «Ни у ком случају не треба да се одвајаш. Треба да живиш с породицом, мирно, у љубави: хришћани треба да руше све препреке између ближњих кад се ове појављују, увек треба да буду миротворци, пре свега – у породици.»
Cхиархимандрит Зосима (Сокур)
Дакле, што се тиче мог даљег живота – како сам заправо дошао у манастир: управо то и јесте чудо прозорљивости оца Зосиме које се десило у мом животу.
Више пута сам долазио код њега, молио сам да ме прими у обитељ – наравно, желео сам да будем поред њега, али је баћушка говорио: «Па мене ускоро неће бити, биће тешко, треба да потражиш други манастир.»
Последњи пут сам код оца Зосиме био 2001. године, у болници у Доњецку, где је често лежао због тешке болести бубрега: морао је да иде на хемодијализу; дешавало се и неколико пута недељно. Реанимација – затворено одељење, али сам прошао неометано. Идем по одељењу, нико ме ништа не пита... Видим медицинске сестре: «Где је отац Зосима?» - «Отац Зосима? Прођите онуда.» И у болници су га сви волели и обраћали су му се за духовне савете. Улазим код оца у болничку собу – ето, тад сам га последњи пут видео. Почео сам поново да га молим да ме прими у обитељ, али је одговорио: «Треба, - каже, - да идеш у обитељ старинску, где се служи по уставу; то неће бити код мене, зато што ме ускоро неће бити.» - «Можда, онда у Почајев?» То му се није баш свидело: «Да ли имаш још неку варијанту?» - «Сретенски манастир у Москви.»
Почајев је близу, а Москва је негде далеко. Тамо никад нисам био. Међутим, без обзира како то чудно било, благословио ми је да идем баш у Москву, у Сретенски манастир.
Сретенски манастир
– Радио сам у Бироу за техничку инвентаризацију, посао је био везан за компјутере, тада је тек почео да се уводи интернет и замолио сам свог колегу, Јуру, да пронађе православни сајт и да га скине како бих имао нешто за читање, макар off-line. Он је у претраживачу укуцао реч „Православље“ и прво што сам нашао био је наш сајт „Православије.ru“. Тамо сам сазнао нешто детаљније о манастиру, о духовној школи.
Зато сам и рекао оцу Зосими: „У Москви постоји Сретенски манастир, и има школа при њему, можда да одем тамо – да се школујем?“ – „Да, треба да идеш тамо?“ – одговорио је.
Упитао сам како се зове школска установа. „Сретенска виша православна школа!“[1] – «Да?! За такво нешто још нисам чуо. Свака част Московљанима! Ко је тамо? Архимандрит Тихон! Паметан човек, свака част! Код њих влада ред, чистоћа, иди тамо, школуј се! Само не знам да ли ће те примити без московске пријаве боравка (имао је у виду за сабрата). Па, иди, а ја ћу се молити за тебе!»
После тога смо се растали – из болничке цркве је дошао свештеник да га причести. То је био наш последњи сусрет. Замолио сам га за благослов и кренуо за Москву.
До пријемних испита су остале две недеље. Прикупио сам документа, на брзину сам написао неки рад и кренуо да се упишем. Мислим: уписаћу се, онда ћу замолити да ме приме као искушеника – такав ми је био план.
Допутовао сам у Москву, пронашао сам Сретенски манастир. Још увек се сећам незаборавног утиска кад сам први пут ушао кроз ову зелену капију. После градске буке и гужве – тишина и мир, мирис ружа, пој птица и још... нешто што се не може ухватити спољашњим чулима. Одмах сам се заљубио у нашу свету обитељ.
Разговор је прошао веома добро; питали су за вечерње и јутарње молитве – то је трабало знати напамет. Написао сам рад, али сам пао из историје Русије и Светог Писма... Шта да радим? Нисам се уписао, значи – треба да идем кући... Али, није ми било јасно: нисам испунио благослов оца Зосима – како да се вратим?
Један од дипломаца ми је рекао: отиђи код оца Тихона, замоли да те прими за искушеника; вероватно неће одбити. Добро, мислим, отићи ћу.
Отишли смо до његовог конака, звонимо. Врата отвара тадашњи келејник оца намесника, искушеник Андреј Шестаков:[2] „Шта вам треба?“ – „Дошли смо код оца, - кажемо. – Ево, хтео бих да га замолим да ме прими за искушеника.“ – „Да? Па, добро!“
Позвао је оца Тихона. Изашао је отац намесник. Кажем: «Оче Тихоне, благословите да останем, наклоњен сам монашком животу.» - «Откуд знаш?» - «Баћушка Зосима ми је дао благослов.» Ништа није рекао – да ли је чуо или зна нешто о њему. «Добро. Сад узми ствари, па дођи у септембру.»
Пао ми је камен са срца: схватио сам шта треба да радим! Одлучио сам се, као што је рекао отац Зосима.
Сретенски манастир
И што је занимљиво: то је било уочи мог 25. рођендана. Баћушка је рекао: «Одлучићеш се кад будеш имао 25 година.» Мислио сам да ће то бити у току године, до 26. године. Међутим, све се дословце испунило, у дан.
У септембру сам допутовао и почела су послушања: у башти, у храму на продаји свећа, у столарској радионици, у магацину са стварима...
– Која послушања сад имате?
– У редакцији интернет-портала «Православије.ru“: обрађујем и објављујем на сајту аудиоматеријале – богослужења, проповеди које се држе у нашем храму. Помажем у Патријарашком Савету за културу. Сад радимо на пројекту „Одредбе о дужности епархијског чувара старине“. Ово се односи на чување објеката културне баштине, благовремену рестаурацију и ремонт. Осим тога, усмерено је на одржавање добрих односа с музејском заједницом и регионалним установама културе.
Јеромонах Зосима (Мељник). Фото: А. Поспелов / Православије.Ru
Бавимо се светињама из Јарославске епархије, на пример. Тамо има много цркава у којима се одавно нису одржавала или се врло ретко одржавају богослужења, и манастирима који се налазе у надлежности музеја, између осталог то су Спасо-Преображенска обитељ у Јарослваљу, Горицки манастир у Переслављу-Залеском, где сад желе да обнове монашки живот. Основана је радна група од стране државе и Цркве, водимо преговоре – да се одвија и монашки живот у обитељима, да и ходочасницима буде дозвољен приступ, као и туристима који желе да се упознају са споменицима староруске културе: изградњом храмова, монументалним сликарством, иконописом и т.сл.
– Понекад се може чути да присуство велико броја туриста у обитељима у монашки живот доноси примесе које би неко можда желео да избегне. У вези с тим се поставља питање: Сретенски манастир не само да се налази у центру Москве, већ и у центру московских гужви у којима се аутомобилске сирене ван његових зидина чују скоро 24 сата дневно. А то представља проблем и за мирјане, о монасима и да не говоримо, - то је градски мравињак који јури огромном брзином, диже буку, виче и не даје никаквог мира. Како решавате овај проблем?
– Да, наравно, ритам градског живота неизбежно утиче и на саму обитељ. Морамо више да се оријентишемо на парохијски режим: и богослужења су тако распоређена и читав наш распоред и свакодневни живот су повезани са животом града.
Ипак, успевамо да служимо и ноћна богослужења – она су у већој осамљености, монашка – и полуноћница се три пута недељно служи у 6:15 ујутро – то је пре свега монашка служба на коју чак и због особености градског саобраћаја ни из далека не могу сви мирјани да дођу.
Имамо времена и за осамљеност, за обављање монашког келејног правила.
Наравно, човек понекад жели да оде под окриље природе, да се одмори од овог ритма гужве – зато имамо скит, можемо да одемо тамо на неколико дана.
Скит Сретенског манастира / Гурије Балајанц. Очев дом / Фотогалерија сајта Православије.Ru
Како се каже, онај ко жели тражи могућност, а ко не жели – тражи изговор. Самооправдање се, наравно, увек може наћи, да није баш згодно бити монах у граду, - али онај ко то жели може да води монашки живот чак и у центру мегаполиса.
– Оче, једно од ваших послушања је била и обавеза да одговарате на питања која стигну на сајт. С чиме је, по вашем мишљењу, повезана тежња да се питање постави преко интернета, а не да се оде у најближи храм и упита свештеник?
– Можда некога и мрзи, али мислим да се разлог крије у свеопштој баријери личне комуникације: људима је данас много лакше да се друже преко друштвених мрежа кријући се иза маске никнејма, него да оду и да лично разговарају са свештеником у храму. Али, не само ни са свештеником. Многи се стиде да разговарају с комшијама са спрата. А тим пре да оду некуда далеко, храм није увек у близини, па још и да траже свештеника... За савременог човека је то подвиг.
Други се можда стиде свог црквеног, не незнања, него неупућености. У црквену етику, у традицију, у то како човек да се понаша у храму. Морамо да објашњавамо најелементарније ствари: како, на пример, човек треба да се обуче кад иде у храм или како исправно да попуни цедуљицу за здравље.
Због чега тугује душа: Животопис, пастирска дела и сећања духовне деце схиархимандрита Зосима (Сокура) / Аутори-приређивачи – јеромонах Тихон (Васиљев), јеромонах Зосима (Мељник), схимонахиња Ефросинија (Бондаренко). – М.: Издање Сретенског манастира, 2012.
– Идеја се појавила код браће и сестара Успенског Васиљевског манастира који су желели да поводом десете годишњице од упокојења[3] оца Зосиме издају књигу о њему.
Биографски део је преузео на себе јеромонах Тихон (Васиљев) – он тренутно студира у Оксфорду, пише богословски рад. Сећања о последњим месецима живота је написала схимонахиња Ефросинија – она је водила летопис. У књигу су ушла и сећања духовне деце, забелешке о чудесној помоћи по молитвама оца Зосиме и биографије његових духовника. Још један део је мој дипломски рад.
Пре него што је почео рад на књизи завршио сам богословску средњу школу, а дипломски рад је носио назив „Пастирски труд схиархимандрита Зосиме (Сокура)“. 2008. године је наше издаваштво објавило књигу „Беседа о Светој Русији. Проповеди схиархимандрита Зосиме (Сокура)“. Били су проучени аудио и видео снимци његових проповеди. Користећи ове материјале, на основу савета архимандрита Тихона (он ми је био ментор) направио сам паралеле између учења Светог Писма, светих отаца Православне Цркве и онога чему је своју духовну децу учио отац Зосима. Цео рад се градио на овом поређењу. Мени је то било занимљиво – мислим да је било занимљиво и његовој духовној деци која су познавала баћушку и чула ове проповеди непосредно од њега, у храму.
Његове беседе нису неко моралисање, одржано у извештачено поучном тону. Оне су увек биле упућене срцу конкретног човека. Многи причају да иако нису успели да дођу код оца и да му лично поставе своја питања, често се дешавало да су одговоре на њих чули у самом храму, на проповеди: независно од празника, дана сећања на свеца, баћушка би одједном почео да говори на конкретне теме, које су занимале човека који се налазио у храму. И овај човек који је дошао с неразрешеним питањем, добијао би одговор и добар савет, а заједно с њим би и сви они који су слушали беседу стекли и још увек стичу духовну корист. Дешавало се да је отац Зосима на тај начин одговарао на неколико питања. Тако да је његова реч била необична – чудотворна.
С јеромонахом Зосимом (Мељником) разговарала је Анастасија Рахлина
[1] Тако се од свог оснивања 1999. године до 2002. године називала Сретенска духовна богословска школа.
[2] Данас – јеромонах Игњатије (Шестаков).
[3] 29. августа 2012. године.
