Када се говори о културној баштини једног народа или средине, биће набројани многи елементи културних вредности, док гробље, могуће је, не улази у научну дефиницију културних блага или су потребни одређени критеријуми да би било тако именовано. Нисам научни истраживач, али се овом темом бавим са пуно љубави и одговорности, тако да сам дозволила себи да је и пред вама обрадим на свој, ненаучан, начин. Сматрам да је потребно сабрати драматичне записе и сачинити генезу уништења гробаља како би се озбиљније приступило очувању идентитета и религијске припадности Срба на Косову и Метохији.
„Док год има мрака, биће и сванућа...“ изјавио је виртуоз писане речи Иво Андрић. А да ли је на гробљу вечити мрак или има сванућа? Ово питање поставила је тринаестогодишња девојчица Симонида Максимовић у свом писму генералу Мајклу Џексону, првом команданту НАТО-а на Косову и Метохији 1999. године. У Народним новинама 4-5 септембра 1999. године објављен је текст „Убили су ми мртву мајку“ са Симонидиним писмима:
“Господине генерале, Ваши пилоти, док су бомбардовали Југославију, на гробљу у Приштини убили су моју мртву мајку. Ваша бомба разнела је и њен гроб и гроб мога деде. Слушала сам на телевизији како ваши политичари кажу да нас бомбардују да би нам „донели мир“. Можда сам ја мала, имам само тринаест година, па то не разумем, али се стално питам како рат може донети мир?
После рата дошли сте на Косово и Метохију и у моју Приштину. Говорили сте да је то за добро свих, због мира. А од када сте ви дошли, Албанци свакодневно убијају нас Србе, пале наше куће и отимају нам станове. Сестру моје рођене баке, која има близу седамдесет година су силовали и претукли. Зато сам ја, мој брат, мој тата и моја бака побегли из Приштине, да нас Албанци не побију. Оставили смо кућу у Партизанској улици број девет и дошли код моје тетке у Ниш.
Можда ћу ја, господине генерале, кад одрастем разумети зашто ви све ово радите. Сада ништа не разумем. Ја само знам да сам морала да побегнем од куће да нас не побију и да су ми ваши авиони убили мртву мајку и мртвог деду. Ја бих хтела да тамо где су били њихови гробови запалим свеће. Хтела бих да се поново вратим у моју Приштину и да се у Партизанској улици играм са мојим другарицама.
Ја бих, господине генерале, хтела да будем срећна као и ваша деца у Енглеској, немачкој, Француској, Америци... Ваше бомбе су нам разориле домове, а ви сте нам узели срећу и детињство. Молим вас да ме пустите да дођем у Приштину и да запалим свећу на гробљу на којем је био гроб моје мајке. Отерајте са Косова и Метохије све који убијају и оне који су силовали сестру моје баке, а ја ћу, надам се опет играти са албанском децом у мојој улици. Ја, господине генерале, сваког дана плачем. Сва српска деца са Косова и Метохије плачу. Зауставите наше сузе, јер оне ни вама добро донети неће“
За време трајања агресије на нашу земљу, Симонида је написала још једно, такође потресно писмо, у коме се обратила војницима и официрима Војске Југославије. Писмо је објављено у ратном издању листа „Војска“, али није оставило равнодушним ни стране медијске куће. Објављено је у италијанским, руским, кинеским, јапанским, норвешким, холандским и немачким медијима. Подстакнута исповешћу Симониде Максимовић, Рускиња Ивана Станиславска написала је песму о њој. У овом писму мала Симонида каже:
Драги официри и војници,
Имам тринаест година и живим у Приштини. Моја мајка је умрла пре пет година, па ме подиже моја бака. Тата и бака су ме научили да сваке недеље носим цвеће на гроб моје маме и мог деде. Сада недељом немам где да однесем цвеће Гробова моје маме и мога деде више нема. Разорили су их они зли људи што сваког дана и ноћи из авиона руше моју Приштину.
Деде се једва сећам, а када ми је мама умрла, данима сам плакала и била несрећна. Бака ми је заменила маму. Њена љубав ми је помогла.Била сам срећна све док зли људи нису почели да руше моју Приштину. Сада сам уплашена и уплакана..
Драги официри и војници. Ја плачем од страха. Кад загрми ја побегнем у подрум и ту се не бојим. Плачем од туге за мојом мамом и мојим дедом. Они зли људи из авиона су их мртве убили. Сада плачем много више него кад ми је мама умрла. Сада не знам где су моја мама и мој деда. На гробљу их нема. Тамо је само огромна рупа. Бака каже да је моја мама на небу. Бојим се да је и тамо не нађу они зли људи у авионима и поново убију. Зато вам пишем ово писмо. Не дајте да ми поново убију мртву маму. Отерајте их са мог неба изнад Приштине. Тамо је моја мама. А ја ћу да однесем цвеће у ону огромну рупу на гробљу. Она ће са неба видети. Све вас много волим.“
После читања овог писма човек напросто занеми. Након тога, у својој свести упореди запис и патњу са записима Ане Франк. Јеврејску девојчицу из Холандије цео свет је сачувао од заборава преводећи и објављујући њен дневник. Страдање мртвих на Косову и Метохији и патњу оних који их обилазе или не налазе, лако заборављамо.
Гробља и гробна места су одувек била култна места.
Места за сахрањивање, без обзира на различитост епохе и цивилизације, била су препозната као табуисани простори.
Реакција човека на гробља је одувек имала двојако значење.
Гробље као простор са апотропејском наменом и гробље као место језе и страха, постали су део наслеђа колективне свести човечанства .
Вероватно је значај ове чињенице подстицајни момент за рушиоце. Деликатност и значај простора гробља надилазе функционалну одређеност и гробље постаје место на којем се не врши само укопавање умрлих становника једнога града већ на којем се чувају и негују традиција, национални, верски, породични и лични идентитет. Гробља сведоче о историјским, социјалним, културним и свим другим вредностима, али и недостацима једног друштва. Када је подстицајни мотив рушиоца промена мапе свести и промена географске мапе, тада је затирање гробља као идентитета веома значајан резултат. У случају гробаља на Косову и Метохији, очигледно да је јача потреба да се уништи то сведочанство културе, традиције и идентитета, него могућност да се сакрално место одбрани.
Али, гробља говоре сама за себе и рекло би се чак, безгласно опомињу. Како једне, тако и друге. Постоје неки упорни појединци који настоје да сачувају ово место.
1. О ГРОБЉИМА НА КОСМЕТУ
Месингани украси давно су однети (Фото Танјуг)
Не бих да набрајам све обичне мале људе који без политике, без рачунице траже, чувају, не дају оно што је њихово. Али, морам, јер у овом моменту ми се намеће истина да су они гласачко тело мале Србијице.
Дани када се обични, емотивни Косовци највише враћају у своје место јесу Задушнице, оне зимске, које падају у фебруару или марту, и јесење у новембру. Гробља широм Косова и Метохије која изгледају као занемеле прашуме тога дана оживе српским језиком. Споменици су поломљени, оборени, сви месингани украси – вазе, бисте давно су однесени. У другој фази вандализма почупана су месингана слова, а мермерне плоче су остајале изгребане, празне, без икаквог обележја. Сада су почели и споменике да односе. Добри су, кажу за поплочавање степеништа и дворишта... Коров, коприве, трње и гуштери су други сегмент исте приче којим се нико не бави, осим малих обичних људи који не одустају. Неко носи маказе, неко течност за сузбијање корова. Упорне жене када дођу први пут покушавају голим рукама да направе место да би заболе свећу у земљу, па им оштра трава направи дубоке посекотине до лаката...
Постоје и они још упорнији, они најжалоснији који походе приштинско гробље. Њихови драги сахрањени су почетком те сатанске године. Нису успели да подигну споменик. Остао је крст. Заправо, ни крст није остао. Оливера И. је у првој години четири пута носила за Приштину крст на гроб своме покојном оцу. Сваки следећи пут није га било. Онда је новембра 2005. однела малу мермерну плочу и означила спомен. Професорка Душанка Е. је забетонирала једну мермерну кухињску плочицу да обележи гроб свога мужа.
Двогодишњој Сањи М. баке су остављале луткице на месту где је сахрањена док се малена хумка распознавала. Пошто је крст нестао, када је хумка зарасла у траву, отац и деда донели су мермерни споменик. Новинарка Гордана Н. није могла да нађе гроб свога брата. Није дуго долазила, а бомбе су падале док је сахрањиван. Ми смо јој показали који је необележен гроб њеног брата.
Још једна необична прича. Планинка В. била је удата за Албанца. Пре неколико година њени пасторци јавили су избеглим сестрама да је умрла и да су је сахранили поред оца на српском гробљу. Потражила сам свежу хумку. На плочи угравиран лик њене маћехе, на месту које је њој и било намењено. Планинка је ту сахрањена без икаквог обележја, као да никада није живела.
Из године у годину, исти људи, два аутобуса из Ниша и три или свих пет из Београда...
Али, већ две године ми не одлазимо на Задушнице. Ако се неко снађе, па оде из Грачанице, могуће је. Увек смо сви спремни читаву недељу пре тога дана. У неизвесности и ишчекивању, тужни али кротки, трпељиви, јер што баш тада нема пара у државној каси да се обезбеде аутобуси.
У међувремену, на паркингу изнад гробља у Приштини сазидане су две огромне зграде, а са северне стране нанете су тоне земље тако да жичана ограда попушта. У том делу су у деветнаестом и почетком двадесетог века сахрањивани Јевреји из рода Сефарда, док их је било у Приштини, тако да су саркофази значајна сакрална места и изузетни споменици културе. На овом гробљу се и данас сахрањују Албанци католици. Чак смо на једном споменику пронашли лист хартије на коме је писало „Не ломите, ја сам католик”...
У Приштини читавих пет година тражим да се очисти трње и коров. Предала сам пројекат према коме би сродници сами учествовали у сређивању гробова својих најмилијих.
У Косову Пољу на улазу у гробље је депонија смећа, у Гњилану скоро да не постоји ни један читав споменик. У Ораховцу, још од 1998. године Срби не смеју да оду на своје гробље на брду изнад града. Од тада, оне који се упокоје сахрањују – у црквеном дворишту.
У селу Рудеш у Метохији, на месту где су биле ромске куће, никло је муслиманско гробље. И даље и никад краја... Не знам шта ће се дешавати са нашим гробљима кроз време. Заправо, слутим и страхујем. Бринем и апелујем. Апелујем на оне који воде политику.
Странцима и Албанцима у Приштини сам толико дуго и упорно причала да су почели да смишљају анегдоте на мој рачун. Странци ме памте по детаљним излагањима и образлагањима. Вероватно су то врло ниски нивои одлучивања, тако да ни тамо није било новца свих ових година. Пар пута су, додуше, биле покошене главне стазе између парцела... Остаће сећање за поједине странце да је неко помињао и тај проблем. За девет година ни за кога то није постао озбиљан проблем затирања идентитета. Уколико се проблем малих, обичних људи не подигне на ниво који му све ово време припада доживећемо као народ судбину Планинке.
„Зарад својих потомака чувајте сећање на претке”, говорио нам је у аутобусу остарели Обрад Вујачић који редовно долази на Задушнице чак из Црне Горе. Он ниједне није пропустио, бар док смо ми одлазили.“ (Вулићевић Тодић Радмила, Политика, Погледи, 2008.)
2. ОЕБС
Организација за европску безбедност и сарадњу, мисија на Косову и Метохији је септембра 2010. донела документ под називом “ Одржавање православних гробаља на Косову.” (http://www.osce.org/sr/kosovo/84403)
Саставни део пројекта је Каталог фотографија који представља регистар о оцењеном физичком стању 392 православна гробља који је спровео ОЕБС. Ова публикација идентификује чиниоце који су повезани са лошим стањем већине ових гробаља и даје препоруку за њихово побољшање. У извештају се наводи да је лоше опште стање православних гробаља на Косову великим делом последица распрострањеног скрнављења верских објеката до којег је дошло након сукоба 1999-те као и након мартовских немира 2004.године. Осим тога, многа православна гробља су оронула јер су се мештани, косовски Срби, који су традиционално користили и одржавали гробља одселили због сукоба и до дана данашњег се нису вратили својим домовима. С друге стране, најважнији чинилац који је допринео добром стању православних гробаља је присуство заједнице косовских Срба у оним селима у чијој се близини налазе гробља.
У извешају се даље анализирају задужења које општине имају у одржавању гробаља, посебно што се тиче њихових обавеза садржаним у статуту општине и/или општинским прописима истичући да већина општина није одвојила посебна буџетска средства намењена одржавању православних гробаља.
Међутим, чак и онда када се обављају радови на одржавању гробаља, општине имају тенденцију да то чине на један ad hoc начин и за само мали број православних гробаља.
Од јануара до новембра 2010 године пријављено је најмање седам случајева вандализма на православним гробљима, укључујући есхумацију и оштећивање недавно покопаног мртвачког ковчега у граду Gjilan/ Гњилану, и скрнављење и оштећивање надгробних споменика у општинама Deçan/Дечане, Fushë Kosovë/ Косово Поље, У Лапљем Селу, Llapllasellë (општина Грачаница/Graçanicë), у селу Lismir /Добри Дуб
(општина Fushë Kosovë/ Косово Поље, у селима Rubofc/Рабовце(општина Lipjan/Липљан) и Томанце/Tomancë (општина Ранилуг/Ranillug).
Напомињемо да у сврху овог каталога „Вандализован“ подразумева намеран или свестан чин уништења и или оштећивања гробаља и његових саставних делова. У време подношења овог извештаја, тело које је формирано у сврху законске заштите инвентара културне баштине, а то је Косовски савет за културну баштину, извештава да се више од десетак православних гробаља разматра за укључивање.
Приштинско гробље 2009.године
ОЕБС је установио да да је свеукупно стање православни гробаља на Косову лоше. Процењено је укупно 392 православних гробаља, од којих су 229 у лошем или врло лошем стању (58% од укупног броја). Само 46 гробаља (12%) је у врло добром стању, а 83 гробља су (21%) у добром стању. Двадесет и четири гробља (9%) је у пристојном стању.
Када је пројекат уређења гробља у Приштини почео да се спроводи 2011. и 2012. године, видљиви су били резултати: направљене су стазе, постављене су светиљке, подигнута је ограда, којом је, додуше одузето од укупне површине гробља, тј, парцела је смањена. Међутим, споменици су и даље остали поломљени и оборени тако да иронично подсећају на опасност и стално могућ наставак вандализма. Клупе и стазе, односно покушај да се од мртвог гробља направи парк, још један су доказ стерилног односа према овом и те како битном месту у граду. Јер, догодило се и ово: “ Расељени Срби Зоран Плећаш и Оливера Илић показали су заменику косовског премијера да су извођачи преко гробова њихових рођака направили стазу, а Петровић им је обећао да ће та грешка бити исправљена већ у понедељак, када почиње друга фаза уређења тог гробља.“ ( БЛИЦ, 3.новембар 2012. Бета)
Оливера Илић – четири пута је доносила крст
Током недавне посете (април 2013. прим аутора), утврдили смо да је обновљена стара и нова капела, као и да је породица поставила споменик настрадалом човеку у бомбардовању. Неки од поломљених споменика маркирани су некаквим фластерима, како су нам дежурни чувари казали, у наредној фази ће бити поправљени...
Чињеница је, да гробље у Приштини има свој живот, мимо
воље оних који га руше, мимо планова оних који га уређују,
и не везано за долазак оних који га посећују.Тако су испод
нове капеле у току 2010. године сахрањена два Кинеза. На
једној пирамиди може се прочитати име, а друга је
минијатурна. Њихове хумке постављене су у супротном смеру
од православних гробова. У 2010. односно 2012. сахрањени
су човек и жена са српским именом и презименом за које
нико не зна ко су и где су живели. Име Милане Минић
исписано је албанским алфабетом и налазе се на спољашњој
стране крстаче, а не према гробу. Свештеници нису позивани
да прочитају опело. Претпоставка је да су живели у
старачком дому или су били у мешовитом браку.
Слика 4.Неко и даље сахрањује Србе
Слика 6. Али и Кинезе
Чињеница је такође, да је известан број избеглих Срба после егзодуса есхумирао посмртне остатке својих сродника и сахрањивао их у другим местима. Незванично се причало, о три могућности: преко хуманитарне организације- бесплатно, званично- повољно, као и „на црно“ што прилично кошта.
3.САХРАНА У ПРИШТИНИ
Деветог маја центром Приштине преко разгласа гласно се чула лака клавирска музика... Славили су Дан Европе. Некада су славили дан победе над фашизмом. Из зграде у самом центру града четири средовечна мушкарца износе ковчег са телом Оливере Јочић, једне од тридесет преосталих житеља Срба у овоме граду. Млади Албанци у групицама, ваљда изненађени, сликају мобилним телефонима. Док се за погребним аутомобилом лагано формира колона коју чине комби Рашко-призренске епархије и четири аутомобила, музика се и даље чује. Оливера Јочић је свих седамдесет осам година проживела у Приштини. Много је муке и непријатности доживела у протеклих дванаест, али ни једног тренутка није помислила да напусти свој град и гроб свога супруга Аце који је умро уочи бомбардовања. Сестре су је убеђивале, то потврђује и две године млађа сестра Љубица која је из Београда дошла на сахрану. Са аутобуске станице дошла је пешице, а торбе јој је носио и довео је до зграде непознати Албанац. Знала је једино да је Колегијум канторум, некада познати приштински хор, поред сестрине зграде.
Сестру сахрањује и осамдесетдвогодишња Нада која је последњих неколико година неговала и дворила непокретну Оливеру. Жене из Приштине воде две старице и помажу им да прођу кроз густо растиње, бомбама изроване стазе, преко поломљених споменика. Тешко су прошли и мушкарци са ковчегом. Снежана испред поворке носи крст. Милијана и Вера носе цвеће. Њих две су и протеклу ноћ пробделе поред покојнице, такав је обичај. Милијана је својој кући отишла у три после поноћи јер има старе и болесне родитеље. Смрт је констатовала албанска екипа хитне помоћи. Ујутру је долазила и докторка Славица.
Гроб Јочића налази се некако на крају, издвојено, па ово последње путовање изгледа дуго. И достојанствено је, упркос свему. Дан је леп, бокори јоргована набујали су дивље као и друго зеленило. Свештеник Дарко пошто је одржао опело у стану, предводи поворку од преко двадесеторо људи. Додуше, у мантији је док пева и кади, али на улици, док вози, обичан је млади човек у тренерци. „Тако је боље“, једноставно каже. Илија прислужује. Раку су ископали Албанци. Све је плаћено погребнику и имало је све, од пешкира за мушкарце који носе покојницу, до крста и црнине. Жене су понеле све што треба –од жита и ракије до воде да се оперу руке. Припремиле су софру у стану. Болесна пријатељица, Туркиња, остала је у стану да кућа буде отворена. Комшиница Албанка била је на услузи, а донела је и теглу туршије за послужење.
Врата на стану била су отворена читав дан. Иронично је сећање на протекле дане и године, када би посетиоци морали дуго да звоне и лупају, да гласно кажу ко су, а потом се чује јака реза, једна па друга, потом кључ, један па други и на крају се појави старица.
А стан удобан и уредан. Заустављено време. На зидовима тепете из раних седамдесетих. Гоблени, књиге и хеклане шустикле, мекане фотеље, фотографије и иконе, топао су декор у стану где се ништа није мењало, осим окружења. Улаз, рекло би се, није опран колико зграда постоји. Масна цокла исписана или отпала. Терацо степениште излупано и прљаво. Надстрешница над улазом прекривена кесама и разном амбалажом. Контејнер би се могао напунити.
Када је народ почео да се разилази, остало је неизговорено питање како ће даље живети сама старица Нада.(Вулићевић – Тодић Радмила, Политика, Погледи, 2010.)
4.ПРИШТИНА: УМРЛА КРАЈ СУПРУГОВОГ ГРОБА
ПРИШТИНА - Миланка Декић (73), која је последњих 12 година живела као расељено лице у Београду, преминула је у понедељак поред супруговог гроба, на приштинском православном гробљу. По речима др Стевана Баљошевића, угледног лекара и универзитетског професора - такође расељеног из овог града у централну Србију - који је констатовао смрт на лицу места, несрећна жена преминула је услед превеликог стреса.
Миланка је, са чланицама Кола српских сестара, дошла на храмовну славу цркве Светог Николе, али су пре литургије отишле да посете хумке својих најмилијих. Још при уласку у Приштину, сведоче чланице Кола, била је веома узбуђена, јер су свима навирала сећања и обузимала их је туга за родним крајем. У једном тренутку, рекла је како би волела да буде сахрањена поред супруга... Када су стигли на гробље, несрећница је успела само да стави цвеће на гроб, а потом су је др Баљошевић и остали пронашли мртву.
- Декићева је била срчани болесник и са собом је носила лекове - потврдио је доктор, напомињући да је Миланкино беживотно тело пренето на Одељење патологије Клиничко-болничког центра у Приштини, где ће бити обављена обдукција.(Зечевић Драгана, Вечерње новости, 2012.)
Када се говори о приштевачком гробљу углавном се мисли на гробље на брду Драгодан. Међутим, речито сведочи и старо гробље крај цркве св. Николе које су до рата чинила два саркофага и на десетине крстова. Интересовање за гробља као културну баштину постојало је у Заводу за заштиту споменика културе, много година пре егзодуса Срба.
5. СТАРО ГРОБЉЕ КРАЈ ЦРКВЕ
У време догађања, а и дуго после тога, памтила су се и имена... Препричавало се с колена на колено, имена су нестала, а прича је сачувана, па се и данас приповеда о чудној судбини кћери једног угледног Приштевца. Од свега је остала занимљива легенда:
„Разболела се кћер угледног приштевачког газде. Одлазио је далеко у потрази за леком, али њега није било... Дође он на гробље повише цркве св. Николе, седне крај гроба своје мајке, а сузе му теку што ће морати ускоро своје дете да отпрати на онај свет... Плачући тако ишчупа некакву траву са гроба... Донесе кући и даде од ње чај својој кћери. Деси се чудо – она оздрави.“ Никада се није сазнало која је то трава била.
Одјекивао је Црквеном махалом плач многих мајки које су сахрањивале своју децу. Деца су умирала од богиња , грознице, дизентерије и туберкулозе. Сведоче о томе надгробници са натписима и они мали крстови без натписа, само украшени розетама. Беше обичај да се имена некрштене деце не записују, а многа урезана имена време је избрисало.
Зна се да је Црквеном махалом одјекивао плач супруге Манета сајџије која је оплакивала своје двоје деце сахрањене у једном дану: сина Ђорђа од 16 година и кћер Даринку од 11 лета. Зна се да је ту сахрањен и млади учитељ Апостол-Потка Витковић у 22. години живота. На једном од надгробника пише: „Овде лежи 1863. раб Божији Младен Николе Томашевића бивши ученик 6/2 разреда основног училишта. Поживе 11 година а на жалост родбини својој у вечност се пресели 11. фебруара.“
Тешко читљива година из прошлог века. На белом мермерном крсту наслућује се 1837. „Овде почива раб Божји Мато Милков“, назире се орнаментика, две розете уоквирене на средини пресецања кракова. Крст је профилисан са истим крајевима као и онај на коме се налази, с тим што се његов доњи део завршава другачије.
Тешко је читљив текст и на омањем мермерном крсту са правим краковима који су на крајевима проширени: „1864. год. 17. Овде почива Тома Михаиловић (нечитко) који је живео 36 година у вечност се преселио.“
Богато је украшен бели мермерни крст са розетом у средишту. Цела површина око розете је исписана текстом. „Мика Ристић пресели се у вечност 18. фебруара 1879.“
Широки овећи мермерни крст, кракови у облику тролиста, линија узана прати облик крста. Друге декорације нема. Тешко читљив текст гласи: „Овде почивает Марија Михина Хаџи Милина супруга 1886. лето јулија 20.“
Постоји још један оборен крст без посебног украса. Година је препознатљива, 1886.
Има засигурно још доста надгробника на овом гробљу који протичу из прошлог века, по својој архаичности и опису, али на њима нема текста.
У неојбављеним белешкама из 1992. године Биљане Вранићи, кустоса, каже се: „Улаз у гробље је југозападно. Пописано је 73 надгробника. У највећем броју су крстаче разних облика и величина, неколико усађених плоча као и два саркофага. Многи од надгробника, нарочито крстаче, имају богату орнаментику од строго геометријских, астралних, флоралних до антропоморфних. Фрагменти, па чак и цели надгробници узидани су у потпорни зид на северној страни цркве. При рекогносцирању гробља колико-толико смо раскрчили простор и усправили оборене и дислоциране надгробнике. Неки су веома оштећени, а неки уништени. Оно што је остало представља материјални, културни, историјски и уметнички доказ о средини и схватањима.“
Све године и описи надгробника наведени у овом тексту преузети су из стручне обраде Биљане Вранићи.
На самом улазу у гробље су два и данас добро очувана надгробника браће Милошевића на којима је записано:
Овде почивају остаци Аритона Милошевића бивши овдашњи 25 година свештеник храма св. Николе пресели се у вечност 28. IX 194. г. у 70. своје старости.
Он је имао петоро деце од којих је један син каснији свештеник Апостол Поповић, а други Јосиф Поповић, учитељ.
Овде почивају остаци Гапе Милошевића, трговца, пресели се у вечност јула 1902. г. у 60. своје старости. Његов син је Трајко Гапић, касније учитељ у Приштини.
Оба ова надгробника премештена су приликом грађења црквене припрате 1906. године.
У продужетку су два саркофага која говоре о стаклешкој припадности покојника. Познаваоци старог гробља веле да су они некада били поред самог зида цркве и да су такође измештени због проширивања цркве.
О првом саркофагу је забележено: „Курдић – мермерни саркофаг постављен на подлогу, правилно обликованог и профилисаног пешчара. Испод пешчара је ред опеке. Саркофаг је изузетно лепо обликован. Мермер је вешто клесан у плитком рељефу. Плоча која покрива саркофаг је плитко уоквирена једном урезаном линијом која иде около целе плоче. На угловима је благо увијена супротно од ћошка. При врху, на западној страни, уклесан је једноставни крстић малих димензија.
Претпостављам да је у скорије време углављен вертикални крст опет мањих димензија. Мермерни је и нема натписа нити посебне орнаментике ни са предње као ни са задње стране изузев што је напред профилисан неправилним зарезима и витицима.
Бочне стране су са оквиром плитке профилације, али веома лепе и складне орнаментике. На потпуно равној плочи су испупчене конвексне розете правилно постављене и распоређене. Са јужне стране налази се мали отвор полукружно завршен. Изнад тога је плитко изрезан крстић са малим постољем. Постављен је у правцу запад-исток. Доња и горња страна имају идентичан оквир и по једну розету у средини плоче. Саркофаг није из једног комада, већ из пет плоча: подужне, две бочне, доње и горње плоче. Отвор са стране служи за паљење свећа.“
Сасвим у близини сахрањена је млада Стамена Курдић, братаница овог покојника, где је на белом, рустично обрађеном, мермерном крсту сваки крај у облику тролиста, украшен плитким рељефом.
Други саркофаг је са оштећеном плочом и са њеног остатка (сада 1998. године – прим. аутора) немогуће је прочитати текст. Међутим, у стручном запису стоји: „Овај саркофаг је такође од мермерних плоча и једноставније је обрађен. На дужим странама саркофага су уклесане две розете, орнаменти као на претходном саркофагу. На краћим странама су по једна розета, потпуно исте.
На покривеној плочи, једноставно обрађеној, стоји и крст који је на врху заобљен. Са леве и десне стране су профилисани крстови на постољу, исте дубине клесања. Текст гласи: „Приштински народ из благодарности према своме добротвору, Луки Перићом Босанцу, подиже овај скроман споменик 29, јуна 1901, год.“
Овај саркофаг уједно започиње сепулкралну хронометрију Приштине овог века. Заправо, у доњем делу гробља постоји крст у облику тролиста са натписом: „Ис. Хри. Мирко Х. Трајковић“[1] родио се 1877. године, а преселио се у вечност најслађег свог живота 17. децембра 1900. године.
Приштевци који су у овом веку још сахрањени у горњем делу гробља, а да су натписи на крстачама читљиви су: „Овде лежи супруга Каранфила Р. Нићића умрла 3. новембра 1905. године.“
„Овде лежи непрежаљен Коста Џ. Јанчетовић умро 1907. 30. марта за вечни спомен.“
„Овде лежи тело Јована К. Х. Јанчетовића погинуо 12.1.1913. г. од Арнаута. Споменик подижу брат и мајка.“
„Овде лежи Михаило Цанић рођен 1877. г. умро 1914. г. 4. јула“. Између имена и презимена исклесан је стилизован лик.
„Коста Н. Пантић рођен 20. јула 1988. године отпичину 24. маја 1906. г.“
Мермерни крст складно стилизован, на краковима су тролисти, а у средини тролиста налазе се лоптаста испупчења, као и на средини самог крста. Грубо исклесан текст гласи: „Стана Спасина рођ. 1867 + 1907. 19/8“.
„Овде лежи Стефан Марковић умро 27. маја 1914. год.“
„Овде лежи тело Александре Младеновићеве, а супруге Ђорђа Чемерикића родом из Призрена. Рођена год. 1840 умрла 1905. 7/8.“
У време одступања српске војске, као и приликом ослобађања Приштине, изгинули су многи војници, па су им хумке остале у доњем делу гробља, који се због тога и зове војничко гробље.
Наредник Вујић из Ниша погинуо је ослобађајући Приштину 9. октобра 1912. године. Његов брат Александар погинуо је 15. октобра 1915. године, штитећи одступницу краљу Петру I преко моста на Дриму код Призрена. Вујићев гроб је једини уоквирен каменим блоковима. Има веома скромну надгробну плочу, која је потпуно разбијена. Била је исписана ситним словима. За вечни спомен на своје храбре синове, њихов отац, Никола Вујић учесник битке на Чегру, поставио је спомен-плочу, која се и данас чува у цркви Светог Николе.[2]
Приликом одступања војске, одступао је и народ. У кући хаџи-Миле била је примљена влашка породица Барбуловића. Жену је смрт ту затекла. На надгробнику је остало записано: „Персида М. Барбуловића рођена у Кладову 2.3.1873. умрла 9.12.1915. године“. Много година је хаџи-Милина кћи палила свећу на гробу своје мајке, на гробу рано умрле прве жене свога оца, као и на гробу несрећне путнице Персиде.
У близини је мали мермерни крст у облику тролиста на коме пише: „Овде почива тело Јелисавете, кћи Живојина из Колара.“
Споменици који су остали са записима су:
„Овде лежи војник д. позива Станиша Перовић из Драче Шумадија. Живе 35. год. умро 14/18 1913. год. у Приштини. Спомен дижу браћа Глиша, Ђорђе, Мирко и жена Тијана.“
„Почившег раба божијег Павла Поповић Добринац пре...“
„Овде почива војник Велимир Срећковић из Реника окр. Крагујевац. Освет. Косова XI пук. д. поз. рођен 1878. г. умро 13. јун 1913. г. диж спом. Милко и Горика.“
„Овај спомен подижу ратни другови 27. батаљ. Милоје Арсенијевић 1913. г.“ Крст је мермерни са траговима плаве боје.
„Овде лежи војник Милојко Јовановић из Михајловац 1913. г. 15/8.“
„Погинуо 1912. год. Благоје Китановић из Сличја.“
„Овде лежи Стеван Андрић. Починуо 1918. Спомен диже ћерка Митра“.
„Овде лежи Зара С. Мите Симић, 9/2.“
Потребно је још једном рећи да су многи надгробници били близу цркве, па су приликом уређивања цркве и припрате премештани. Тако је сигурно да поред оних који су наведени у овом тексту има још таквих случајева.
У односу на 1992. годину сада је стање на гробљу крај цркве лошије бар у погледу читљивости надгробних белега. Многи Приштевци знају да су њихови преци ту сахрањени, али се не зна место. То потврђују описи још 50-ак надгробника, али незабележеног текста у рукопису Биљане Вранићи. Тако се зна да је у том гробљу сахрањен хаџи-Витко Витковић, Риста Минић, Коча Каракушевић, Ана Петковић звана Ђул-Ана због изузетне лепоте, затим, Бојко Милутиновић који је умро 1917. године у 107. години живота и многи други за које нове генерације потомака и не знају. Ови белези својим трајањем подсећају на минула времена.
Падине Драгодана су 1918. године одређене за ново гробље. Први је тамо сахрањен знамени Мане Сајџија кога су Бугари убили, али су пропагирали да је оболео од тифуса и да се не може сахранити на начин како се сви сахрањују, већ је тужна поворка ишла за покојником на воловским колима.
Иако се из литературе зна да је дозволу за подизање цркве од Јашар-паше измолио извесни хаџи-Јован, упамћена је прича о двојици калуђера који су дошли из Новог Пазара да сакупљају прилог за изградњу цркве. Проказаше их код Јашар-паше као уходе, те он нареди да калуђере вешају иза Сараја. После му се на том месту указиваше чудна светлост. Дубоко у њему пробудио се хришћанин, па је проверио причу о несрећним калуђерима. Установио је да су лажно оптужени и на правди Бога кажњени. На месту где су калуђери били вешани подигао је Пашину џамију, а Србима дозволио да подигну цркву на месту где су палили свеће.
Постоји још једно памћење међу потомцима:
„Деда наше мајке звао се Ћир Јанићије. Био је мудар и вероватно богат. Живео је у Црквеној махали. Пошто православни народ није имао где да пали свеће, Ћир Јанићије је једва измолио од паше дозволу да сазидају богомољу. Најзад је добио дозволу, али је страх био велики, па су цркву зидали ноћи и била је ниска да је заптије не би срушиле.
Црква је подигнута и народ се окупио у њој. Био је велики празник. Најлепша, са најраскошнијим џамаданом и најбогатије окићена дукатима била је Ћир Јанићијева жена. У цркви је била извесна Перка, доушница и улизица пашинице. Жени се није допало како је Перка гледа, па је одмах после службе отрчала кући и пресвукла се сакривши свечану одећу дубоко у јуклуку.
Перка је отишла код пашинице и испричала како ето, једна Српкиња има лепше одело од ње. Знатижељна пашиница рече: „Иди и питај је хоће ли да ми позајми одело за боју'... Перка оде, али жена Ћир Јанићија остаде упорна да она нема ништа лепше него то што се на њој види. Тако се улизица врати пашиници необављеног посла и још доби грдњу што је пашиница од некога нешто тражила.“
Можда ће истраживачи минулих времена у будућности пронаћи везу између хаџи-Јована и Ћир Јанићија, а можда ће остати само један запис и легенда.( Вулићевић-Тодић Радмила, Приштина, приштевци и време, 1999. Нови Сад, Матица српска,стр. 81)
Са рушењем споменика није се престало пуних четрнаест година. Тако је поново на почетку ове године из политичких разлога стотине мртвих поубијано по други пут широм Косова и Метохије.Између осталих, узнемирене су и сени давно сахрањених Срба на старом гробљу.
Литертатура:
Вулићевић- Тодић Радмила, 1999. Приштина, приштевци и време, Нови Сад, Матица српска
Вулићевић- Тодић Радмила, Политика ПОГЛЕДИ, 2008, 2011,
Зечевић Драгана, Вечерње новости, Репортажа, 2012.
Максимовић Симонида, Народне новине 1999.
http://www.osce.org/sr/kosovo/84403
_______
[1] Слово „Х“ као средње слово означава „Хаџи“ (Прим. аутора).
[2] Сада, 1998. године, на овом гробу иза остатка плоче, налази се крст са уклесаним именом Младена Зељића. (Прим. аутора).
