Била једном једна Срећица бескућница. Крену Срећа у бели свет, лутала је лутала, где све није навраћала, где све није била, но нигде није могла да се скраси. Нико није пристајао да у свој дом прими Срећицу бескућницу. Сви су говорили:
- Ма, шта ће нам ова бескућница?!
- Ех, јадна ли сам и несрећна! – плакала је Срећа. – Зашто ли сам овако несрећна? Јадна сам ти и сирота, нико у дом неће да ме прими.
Села Срећа на ливаду, туговала, туговала, па кренула даље.
Предвече се приближи једној кући. Кроз прозор се видела топла светлост која ју је мамила. «Покушаћу и овде. Ова кућа баш доброћудно изгледа» – помисли Срећа и тихо на врата покуца. Из куће неко упита:
- Ко је?
- Срећа – бојажљиво одговори Срећа.
- Ма, каква срећа?
- Обична, најобичнија!
- А, обична... Шта хоћеш од нас?
- Пустите ме унутра.
- Види, моли те! А зашто?
- Немам где да живим. Ја сам Срећа бескућница.
Врата се одшкринуше и кроз њих провири домаћица. Срећа је стајала на прагу и смешила се. «Пошто су отворили врата, вероватно ће ме пустити унутра!» – помисли Срећа.
Одмах после домаћице провири и домаћин. Био је пуначак као и његова жена.
- Јеси ли чуо?! – обрати се жена свом мужу. – Каже да нема где да живи! У кући ни за нас нема довољно места, а шта ће тек бити ако још и срећу унутра пустимо? Нема шансе да је прихватимо!
- Каква дрскост! – примети муж зачуђено климајући главом. – Види, молим те, шта је смислила! Да је бар нека друга срећа, него обична, најобичнија, па још и бескућница. И још треба да је у кућу пустимо, да је хранимо и појимо!
- Да, да! – понављала је жена. – Види само како је пуначка, за разлику од нас!
- Ма, како можете тако? – изненађено ће Срећа загледајући домаћине и њихову велику кућу.
- Види ти ње, већ мерка нашу кућу! – уплашише се муж и жена. – Ма, губи се! Торњај се док си још читава!
И тако Срећица бескућница крену даље. Ноћ се већ увелико спустила, а она конака нема. Напокон стиже до једне старе трошне кућице. Није се имало куд, па покуца на врата.
- Ко је?
- Примите ме на конак.
Врата се широм отворише.
- Уђи! – срдачно је позваше.
- Могу ли стварно да уђем? – у неверици ће Срећа.
- А зашто не би могла? Хајде, улази!
Уђе Срећа у кућицу и око себе се осврну. Беше то једна тесна собица и у њој троје дечице, све једно од другог мање. Нису имали где честито ни да се окрену.
Породица је управо вечерала.
- Децо, померите се мало! – рече домаћин.
За столом се у трен ока направи место за гошћу.
- Драга наша гошћо, седи да с нама вечераш!
«Ма, где ту да се угурам?» – помисли Срећа.
- Нема потребе – одмахну Срећа. – Нема смисла да се још и за мене бринете. Живите као и до сада, а ја идем даље.
- А где ћеш сад у ноћ? – упита једно од дечице.
- Ни сама не знам – с уздахом ће Срећа. – Немам где да идем јер сам бескућница.
- Не може се без куће – рече домаћин. – Остани да с нама живиш!
Домаћин притом погледа у своју жену, а она срдачно климну главом у знак слагања са својим супругом.
Али и без мене вам је овде тесно.
- Ако чељад нису бесна, кућа није тесна – уверавали су Срећу. – Молимо те, остани код нас! Драга наша пријатељице, хајде да сад вечерамо, иначе ће се јело охладити!
«Гле ти то! – размишљала је Срећа док је слатко јела кромпир. – Пре сам била баш несрећна, тужна бескућница, а сад сам Срећа домаћа и имам и дом и породицу. Ех, каква срећа!»
