Да је тај Господин искрен и добронамјеран према Цркви, он би се заузео за то да започне дијалог између Цркве и Државе уз потпуно међусобно уважавање, да Држава отклони неправде које је учинила Цркви, да јој врати отету имовину, да врати вјеронауку у школе онима који желе да је уче, да донесе закон о вјерским слободама којим би се регулисала права из те области у складу са општеважећим правним актима и начелима... Не чусмо од Г. Маровића ниједне ријечи о тим горућим проблемима који деценијама оптерећују Цркву у Црној Гори, а уколико се ускоро не ријеше како ваља и Држава ће имати не малу штету због тога. Маровић је својевремено обмањивао јавност у погледу власништва над црквеном имовином, не устеже се да износи разне клевете на рачун Цркве и да се бестидно мијеша у њене надлежности и унутрашње устројство.
Недавно је Г. Маровић показао елементарно незнање из црквене историје али то му не смета да Цркви упорно држи лекције. Зна за све философе и теологе од Аристотела до Кинга, али не зна да никад Бококоторска епархија није била у саставу Митрополије црногорске. Поиграо се, прибјегавајући његовим омиљеним корисним нејасноћама, називом "Приморска", али до сада није било Епархије са тим називом, осим ако ли је Маровић не оснује.
Чудно је да један партијски идеолог, као што је то случај са Маровићем, показује знаке псеудорелигиозног месијанизма и опасне самоувјерености да би његове "небеске" поуке свима добро дошле, а нарочито Цркви. Слаба вајда од тога што се хвали да је некад пјевао у црквеном хору кад његова прича о Цркви квари слух и отупљује чуло за светињу и истину. Не вјерујем да у родном му Грбљу (а камоли гдје друго) било кога интересују Маровићева религиозна пренемагања, али кад се докопа телевизијске предикаонице штедро нас "чашћава" својим откривењима. Прича ка' да су га у Млетке шиљали. Има шта да нам понуди и да нас усрећи. Његова понуда нама, преведена са маровићевског намирисаног црногорског на стари добри српски гласи: 'ајте се ви сами обрукајте; избришите своје памћење, пљуните на своје претке и на све њихове жртве за вјеру и језик; признајте да сте нас ви окупирали, да се то другима не би приговарало...То је наше рјешење и за вас и за Црну Гору.
До С. Маровића (лише С. М. Штедимлије) ником у Црној Гори, ниједном Црногорцу не засмета име Српске Православне Цркве, као што до сада ниједном Србину из Црне Горе не засмета име Црне Горе и Црногорско-приморске Митрополије. Али од када су партије почеле правити цркве и нације и језике (то је искључиво црногорски феномен) уђе раздор у сваку кућу од анимозитета између партијских нација и језика. Од кад је владајућу партију и њеног главног идеолога ухватио религиозни занос ови анимозитети могу прерасти у трагичне сукобе са опасном квазивјерском мотивацијом. Јесу ли вајни домаћи спаситељи ријешили да и ту срећу понуде Црној Гори, још се не зна, али се може очекивати.
Покушавамо да разумијемо Маровићеве муке са тешким
идентитетским питањима. Ипак сам увјерен да Црна Гора зна
колика је он сигурација за идентитет. Треба разумјети
његове оправдане приговоре на рачун нас са којима није
задовољан: ми сачувасмо име народности и језика својих
предака, а он промијени и једно и друго. То је његово
право, не питамо колико га је платио или наплатио.
Адио Г. Маровићу и јави се кад у историји
Црногорско-приморске митрополије нађеш посебну Епархију са
називом Приморска.
Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије
