Језици разних народа разликују се, између осталог, и по томе што у некима од њих неки звук постоји, а у другима га нема. Тако Кинези не знају за (р) па реч «Русија» изговарају као «Лусија». Јапанци напротив не изговарају (л) па уместо «лижи» (у преводу «скије») изговарају «рижи». Код Грка не постоји звук (б) па га замењују са «мп» тако да Бориса називају Мпорис. Арапи тешко изговарају (в) и (п) и зато речи «Пасха» и «Ваистину васкрсе!» у њиховом изговору звуче донекле неправилно.
1995. године сад већ покојни ирачки диктатор Садам Хусеин организовао је за свој рођендан фестивал под називом «Небо над Багдадом» и на њега позвао из Русије пилоте, познате космонауте, падобранце, једриличаре, као и глумце, телевизијске личности и писце, све укупно око двесто људи. И ја сам био члан те делегације.
Све би то било лепо да је наше путовање било у неко друго време. Наиме, планирано је да у древни град Багдад стигнемо на Велики Четвртак тако да сам се заиста бринуо да ли ћу бити у могућности да се придржавам строгог поста. Био сам свестан да можемо увредити домаћине уколико одбијемо храну коју ће нам од свег срца понудити, а која је мрсна.
Многи Ирачани својевремено су студирали у Совјетком Савезу и зато сви ми добро знамо колико воле неке ствари којих, за разлику од нас, код њих нема. Због међународних санкција авиони нису летели за Багдад тако да су нас аутобусом дуго возили од Амана, главног града Јордана, до Багдада. Додељена нам је и посебна пратња. Чинили су је Абас, Исмаил и Мустафа. Током пута нису могли да се суздрже да ме не упитају:
– Да ли сте бонели оне ваше лепе кобасице и ботку?
Пријатељи су ме упозорили на то да Ирачани изузетно воле наше кобасице, бородински хлеб и вотку па сам понео са собом већу количину свих тих производа. У књизи «Имена народа света» прочитао сам да су ирачки студенти у Русији толико заволели наше пиће «Рјаженка» да су чак неки од њих својим кћерима дали то име. Зато сам понео и то пиће.
Мислио сам да ће нас одмах по доласку у Багдад сместити у хотел и да ћемо бити принуђени да љубазне домаћине угостимо нашом мрсном храном. Међутим, кад смо прешли границу између Јордана и Ирака, већ је прошла поноћ тако да смо ушли у Велики Петак кад је, као што нам је познато, пожељно да се ништа не једе. Иако важим за попустљивог човека, ипак сам прилично строго рекао:
– Ту су и кобасица, и вотка, чак и «Рјаженка», али тиме ћемо се послужити тек у недељу, на Ускрс, а почастићу само оне који на мој поздрав «Христос васкрсе!» одговоре «Ваистину васкрсе!»
Уплашио сам се да ће се увредити, али сасвим су нормално реаговали и показали поштовање за моје верске принципе. Чак су у своје нотесе записали како треба да одговоре на мој свечани васкршњи поздрав.
У Багдад смо стигли тек у зору. Сместили су нас у хотел «Ал Мансур» и оставили нас да се одмарамо до поднева. Сместио сам се у своју удобну собу, неко време уживао посматрајући с балкона реку Тигар, која је својим жутим мутним таласима хрлила ка Персијском заливу, а онда сам отишао на спавање.
Кад смо се одморили, наши домаћини су нас одвели на ручак и, на велику радост оних који су постили, на јеловнику је било много врста маслина, које су биле величине шљиве, разног поврћа, пасуља, као и укусно јело «хумус», направљено искључиво од посних намирница. После ручка повели су нас у вишечасовни обилазак Багдада. Добро се сећам да сам био изненађен чињеницом да је у граду постојао само један споменик Садаму Хусеину, тим пре што нас је руска телевизије стално убеђивала да се споменици вођи, као некад код нас Стаљину, налазе на скоро сваком тргу. Абас, Исмаил и Мустафа причали су нам о томе како Ирачани воле свог лидера, али да му то не показују превише.
Ја сам, као и неки моји сапутници, стално размишљао о томе где бисмо могли дочекати Ускрс. Знали смо да у Багдаду постоје хришћани, иако малобројни. Хришћанин је био чак и тадашњи вицепремијер ирачке владе Тарик Азиз. Његово право име је Михаил Јухана.
Абас, Исмаил и Мустафа избегавали су да директно одговоре на моје питање:
– Видећемо... Ускоро ће и то питање бити решено.
– Кад тачно?
– Букра, букра... Сутра.
Тек касније сам сазнао да кад Арапи кажу «букра, букра», односно» сутра, сутра», то најчешће значи «никада». То је исто као кад ми кажемо: «ево одмах», Татари: «хазр», а Шпанци: «мањана».
Арка у хришћанском кварту "Дора"
У јужном делу Багдада постоји хришћански кварт Дора. Исто тако у самом центру рајона Карада постоји велика Саборна црква посвећена светим апостолима Петру и Павлу. Али, по свему судећи, нашим пратиоцима строго је наређено да све учине како нико од Руса на Ускрс не би отишао ни у Караду ни у Дору. Желим да верујем да је то учињено искључиво због наше безбедности. На Истоку је увек било доста муслиманских екстремиста и вероватно би многим руководиоцима летела глава уколико би било ко од чланова руске делегације настрадао за време фестивала «Небо над Багдадом», организованог поводом прославе рођендана Садама Хусеина!
Целу суботу уочи Ускрса возили су нас по Багдаду и показивали нам знаменитости града, које наравно нису имале никакве везе с предстојећим радосним празником Христовог васкрсења. Након обиласка Музеја Ирака и споменика Непознатом војнику, довезли су нас у хотел на ручак. Отишао сам до своје собе и тамо застао спремачицу која је управо завршавала свој посао. Била је тамнопута скоро као да је црнкиња. Изненадио сам се кад се, показујући на иконе које сам ставио на ноћни ормарић поред кревета, прекрстила, а онда ставила руку на груди, узела икону Спаситеља и целивала је показујући ми на тај начин да је хришћанка. Познато је да хришћани на арапском Истуку најчешће раде такозване прљаве послове, као што су чистачи, спремачице и томе слично.
Узео сам кесу бомбона и дао је тој жени. У знак захвалности дубоко ми се наклонила и збуњено изашла из собе дајући ми знак руком да је завршила са спремањем.
И други део дана искористили су да нас воде у обилазак значајних места, а увече смо били на пријему код министра за нафту. На пријему уопште нису служили алкохол, али је зато било мноштво посних јела.
Нешто пре поноћи довезли су нас у хотел «Ал Мансур» и, на моје велико изненађење, мноштво Арапа кренули су са мном у моју собу!
– Басха! – кратко ми је објаснио Абас.
Осим њега, Исмаила и Мустафе, код мене су се у гостима нашли и ирачки писци предвођени својим председником Рафом Бендаром. Понављам да сам добио заиста велику собу тако да су се, осим Ирачана, код мене сместили и песник Станислав Куњајев, прозни писац Сергеј Журављов и бивши министар културе Руске федерације Јуриј Мелентијев. Наравно и они су из Русије донели много слаткиша и укусне хране и пића па сам, као домаћин, у поноћ свима напунио чаше разним пићима.
Сви су устали, а ја сам се прекрстио и свечано узвикнуо:
– Христос васкрсе!
– Абаистину абаскресе! – гласно одговорише Ирачани, који су унапред научили одговор.
– Ваистину васкрсе! – одговорише наши.
После тога отпевао сам празнични тропар, а онда смо поново наздравили. Присутне сам опет поздравио најрадоснијим поздравом:
– Христос васкрсе!
На то су Арапи смешно, али веома свечано одговорили:
– Абаистину абаскресе!
Христово васкрсење славили смо све до самог јутра. Причали смо и радовали се дружењу на најрадоснији дан током целе године. Раф Бендар хвалио ми се књигом стихова Садама Хусеина, коју му је аутор поклонио с посветом. И остали писци поклањали су ми своје књиге. Код нас су навратили и познати космонаути Валериј Кубасов, Владимир Џанибеков и Виктор Савиних и с радошћу се придружили нашем празновању.
Не сећам се да сам икад у животу тако егзотично прославио Ускрс! А онда је уследила предивна Светла седмица током које је и био фестивал «Небо над Багдадом».
Били смо веома поносни кад су се наши падобранци, након чудесног лета небеским пространством, прецизно спустили на тепих који је био прострт испред трибине на којој се налазило државно руководство, затим кад су наши у небо над Багдадом пустили ваздушне балоне предивних боја, па кад је једног нашег падобранца изненадни налет ветра однео све до пијаце одакле га је весела гомила житеља Багдада до нас донела на рукама уз плес и песму...
Наредних дана домаћини су нас водили у обилазак њихове земље тако да смо били у древном Вавилону на чијим су рушевинама и темељима, по наређењу Садама Хусеина, поново саградили сва здања. Ишли смо и до Еуфрата. Исто тако су за нас уприличили бројне сусрете с државним посленицима. Више нисмо морали постити па смо уживали у месним и млечним јелима арапске кухиње.
***
Имао сам прилике да након седам година поново боравим у главном граду Ирака, али као члан много скромније делегације, а и посета је трајала свега три дана. Том приликом уместо Ускрса у Багдаду смо славили Дан победе. И то је било прилично егзотично.
Од свих оних с којима сам 1995. године дочекао Христово васкрсење, у та три дана видео сам се само са Мустафом. И овај пут је био у мојој пратњи. Кад сам га питао за Исмаила и Абаса, само је дубоко уздахнуо и одмахнуо руком, иза чега се наслућивала она фамозна арапска букра, тобоже сутра ћу ти испричати, односно касније, тојест никада.
Али последњег дана мог боравка ипак сам успео да га наговорим да ми исприча шта се догодило.
– Само немој ником ништа да кажеш о њима – поче тихо Мустафа нагнувши се ка мени. Нема више Исмаила. Испоставило се да је издајник па су га ухапсили и... Ма знаш, средили су га, како се то код вас каже. А Абас… – поче Мустафа нешто гласније тако да су га чули и моји сапутници Сергеј Исаков и Андреј Охоткин. – Ех, зашто си нас онда натерао да кажемо «Абаистину абаскресе!»? Абас се одрекао ислама и сад је Бутрос. Постао је свештеник у сиријској цркви. Живи у Дори и пуно име му је Бутрос Јусифи.
– То је хришћански кварт Дора – објасни ми Охоткин. – Иначе Бутрос на арапском значи Петар. Изгледа да је тај Абас примио хришћанство.
– Гле ти то! – изненађено узвикнух.
***
Прошло је седам година од тог разговора с Мустафом. Једног дана сам на интернету међу најновијим вестима неочекивано налетео на саопштење због којег сам осетио нешто попут експлозије у свом срцу:
Сахрана убијеног сиријског свештеника, Ирак, 2008. године
«У главном граду Ирака убијен је свештеник Сиријске православне цркве[1]. У оца Бутроса Јусифија пуцали су из једног аутомобила у покрету док је излазио из своје куће. Абас Јусифи рођен је 1958. године у муслиманској породици. 1996. године примио је хришћанство под именом Бутрос (Петар). За свештеника је рукоположен 2001. године и од тада је служио у једној од цркава у хришћанском кварту Багдада. Много пута су му претили и захтевали да се одрекне хришћанства, али он је све те претње игнорисао.»
Некад је тог човека само занимало да ли сам донео руску кобасицу и вотку и само због тих руских специјалитета научио је одговор на васкршњи поздрав «Христос васкрсе!»
Али таласи судбине однели су га много даље од стрпљивог, умереног и спокојног придржавања поста и осталих прописа хришћанске вере. Ти бурни ковитлаци однели су га у оно хришћанство у којем се пролива крв и ломе и уништавају кости мученика. Само је веру њихову немогуће сломити и уништити.
«Он је све те претње игнорисао...»
– Абаистину абаскресе! – и даље чујем његов радосни глас, који је попут беле птице одлетео у високо небо изнад Багдада.
___
[1] Под Сиријском православном црквом подразмева се Сиријско-Јаковитска црква чији чланови одбацују одлуке Халкидонског Сабора и зато нису у евхаристијском општењу с Православном Црквом, прим. ред.
Александар Сеген
