Пре 80 година саграђен је Руски дом у Београду у знак сећања на цара Николаја Другог Романова и одмах је постао центар руске науке, културе и уметности. Вишевековно руско-српско пријатељство је тим догађајем показало сву своју снагу, као и духовну, братску и културолошку сродност.
НОВА ПОСТОЈБИНА НА СРПСКОЈ ЗЕМЉИ Денисов
Михаил Генадијевич, овлашћени руководилац представништва
Росотрудничества у Републици Србији, директор ове
установе, за кога они који редовно посећују овај дом
културе кажу да је раскошан у изразу и гостопримству таман
колико и земља из које нам је дошао, у разговору за
„Печат“ подсећа на историјат ове
куће.
„Ми нисмо класични дом културе, већ представништво
амбасаде, а као такав, овај центар за науку и културу,
познатији као Руски дом, представља и кроз време потврђује
своју улогу једног од најстаријих иностраних културних
центара у Београду. Историјат настанка и постојања Руског
дома нераскидиво је везан за духовну, културну и научну
делатност представника руске емиграције која је живела у
Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца после Октобарске
револуције 1917. године. Тада је рођена идеја стварања
руског културног центра, једног од педесет који данас раде
широм света. У то време, несебичну подршку овом пројекту
дали су патријарх српски Варнава, академик Александар
Белић и други водећи државни и друштвени ствараоци Србије.
Делатност Руског центра за науку и културу је саставни део
културног и научног живота не само Београда него и Србије
у којој генерацијама живи руска дијаспора“.
У време Александра Карађорђевића, руског ђака, ожењеног
унуком Александра Другог и великог заљубљеника у Николаја
Другог, емиграција која је избегла из Русије у Србији је
пронашла нову родину. Кроз читав историјат српско-руских
веза, а оне датирају од 13. века наовамо, можда је баш то
време, време рата и прогона, када су избегли са собом
носили живо сећање на Царску Русију као клицу коју су
спасавали од пламена револуције, најјаче учврстило наше
пријатељство које многи, не без разлога, стављају у
ирационалну раван.“
ТРАГОВИ БЕЛОГАРДЕЈАЦА По тврђењу Владимира Албиновича Мајевског, историчара руске емиграције и савременика догађаја, „Руси су ушли тада у српску земљу неоптерећени квотама, визама, ограничењима, пасошима и слично. Братска земља привила је Русе уз себе. Није се оптерећивала формалностима које су постојале приликом уласка у европске и америчке државе. То треба запамтити и сећати се са захвалношћу…“
Подсетимо да је долазак 44.000 руских избеглица имао пре
свега огроман културни, просветни, научни и друштвени
значај. Међу избеглицама је било 13 одсто људи са вишим
образовањем; 62 одсто са средњим; 19 одсто са основним
образовањем и свега 3 одсто необразованих. Таква образовна
структура имала је изузетан значај за културни, уметнички,
научни и просветни развој. Утицај руских избеглица био је
изузетан. Хиљаде врхунских руских уметника и стручњака
својом делатношћу, стваралаштвом и искуством исцртали су
нови културни и научни миље Србије.
„Делатност руских редитеља, сценографа,
костимографа, оперских певача и балетских уметника у
међуратном периоду, како у националним театарским
установама, тако и у руским позоришним и оперским
дружинама и групама, обележила је и обогатила позоришни,
оперски и балетски живот Београда као и других места у
Србији и Краљевини Југославији. Руске балерине и балетски
педагози – Клавдија Исаченко, Јелена Пољакова, Нина
Кирсанова, Фјодор Васиљев, Анатолиј Жуковски основали су
балет у београдском Народном позоришту. На пољу опере
изузетан значај имали су уметници попут Ксеније
Роговске-Христић, Лизе Попове, Неониле Вољевач, Павела
Холодкова, Евгенија Маријашеца, Михаила Каракаша и других,
док су у позоришном животу траг оставили редитељ Јуриј
Љвович Ракитин (Георгиј Љвович Ионин) асистент чувеног
авангардног руског редитеља Всеволода Мејерхољда. Као и
велики руски сценографи Владимир Жедрински, Леонид и Рима
Браиловски, Владимир Загородњук и низ других“, прича
Денисов.
Такође, нека од најзначајнијих здања у међуратном Београду и у Србији пројектовали су руски архитекти. Чувени архитекта Николај Краснов, пројектант летњег дворца цара Николаја II у Ливадији на Криму, аутор је здања Министарства финансија, Министарства шума и руда, Министарства пољопривреде и вода и зграде Архива Србије, као и Његошеве капеле на Ловћену, цркве Ружице у Београду, Меморијалног Српског војног гробља у Солуну и на острву Видо, ентеријера Белог двора и Народне скупштине у Београду. Виктор Лукомски је пројектовао зграду Патријаршије и Цркву Светог Саве на Врачару, а Василије Андросов Главну пошту у Београду. Изузетан траг у развоју српске науке оставило је више од 70 руских научника који су предавали на Београдском универзитету. Руси су оснивали нове катедре, покретали научна истраживања и дали видан допринос опоравку и развоју Београдског универзитета.
„Бела емиграција у православно-словенској монархистичкој Србији није добила само уточиште. Она је ту пронашла свој нови дом, своју нову отаџбину. Године 1924. белогардејци су, уз знатна новчана средства Владе Србије, Николе Пашића и породице Карађорђевић у срцу Београда, поред Цркве Светог Марка подигли Цркву Свете Тројице -руски православни храм, духовни центар руске емиграције. У њој су литургије служили покојни Павле, а 1957. године и патријарх Московски и целе Русије Алексеј Први. То је био први пут да неки руски патријарх служи литургију у Србији, а касније су овде служили и патријарси Пимен и Алексије Други. Чувени белогардејски генерал Петар Николајевич Врангел сахрањен је, по својој жељи, у братској, православној Србији, на комаду руске земље“. У Белој Цркви пак после револуције уточиште је нашло око 2.000 углавном припадника Кримског кадетског корпуса, који је по уједињењу са Првим руским кадетским корпусом добио име Кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновића. Са кадетима стигли су официри, чланови њихових породица, свештеници. Поред Кадетске школе, у Белој Цркви отворен је и познати „Девојачки марјански донски институт“, средња школа коју је од 1920. до 1941. године завршило више од 1.000 девојака.“
СЕЋАЊЕ НА ПРАДОМОВИНУ Руски професори пак који су дошли у Србију учествовали су у развоју наших факултета писањем великог броја уџбеника и организовањем студентских кабинета. Истина, и многи руски научници били су бирани за почасне чланове некадашње Српске краљевске академије наука, која је након Другог светског рата била преименована у Српску академију наука и уметности. Чак једанаест избеглих научника било је примљено у Српску краљевску академију: Антон Билимович, Владимир Ласкарјов, Николај Салтиков, Јевгениј Спекторски, Фјодор Тарановски, Јаков Хлитчијев, Стјепан Куљбакин, Владимир Фармаковски, Николај Пушин, Константин Вороњец и Георгиј Острогорски.
Као живо сећање на то време и све везе два народа, Руски
дом је до данашњих дана остао права оаза здравог
словенског духа и ума у све широј пустињи глобалистичких
архетипова. Упркос свему, ова Београђанима драга
институција преживела је скоро цео век, промене
идеологија, како у Русији, тако и у Србији, сачувавши
притом своју суштину.
На програму Руског дома су трибине, промоције књига,
концерти, изложбе, научно-техничке изложбе, презентације
руских научних института и факултета, сусрети са
научницима из Русије различитог профила, те пројекти
посвећени традиционалној и савременој Русији. РЦНК даје
велики значај курсевима руског језика, чији полазници
имају могућност да добију државни сертификат. Радећи са
научним и образовним организацијама у Србији, овде се
организују многобројне манифестације које популаришу руски
језик.
Кад год би овдашњи човек заборавио где му је извориште, Руски дом је увек био ту да га подсети на прадомовину. И данас, ова кућа достојанствено одолева антицивилизацијским трендовима.
