Ситуација у Украјини наставља да се заоштрава и развија готово из часа у час. Своју оцену дешавања, као и мишљење о Мјестобљуститељу кијевског митрополитског трона, Јануковичу и Мајдану у интервјуу за портал „Интерфакс-Религия“ износи шеф прес-службе УПЦ Московске патријаршије Василиј Анисимов.
- Василије Семјоновичу, Украјина и Русија су већ скоро недељу дана на ивици рата. Цела Православна црква је узнемирена...
- До рата не би требало да дође из два разлога. Прво, зато што Бог неће допустити, а друго - неће дозволити народ Божији. Тако је, узгред буди речено, говорио Митрополит Владимир у критичним ситуацијама, када се чинило да је на њих више немогуће утицати. У то се и треба уздати. Господ нас штити, али не треба искушавати Његово стрпљење. Стога би, дакле, и саму помисао о могућности братоубилачког крвопролића, као и сваку злобу, требало избацити из главе и срца. Велики пост је најбоље време за то.
- Међутим, Његово Блаженство Митрополит је болестан и за Мјестибљуститеља кијевског митрополитског трона изабран је Митрополит черновицки и буковински Г. Онуфрије. Како то утиче на високу јерархију Цркве?
- Митрополит Онуфрије припада плејади наших истакнутих архијереја, обновитеља Православља у Украјини и оцима Харковског архијерејског сабора. То су стамени, храбри људи који су своје епископско служење започели још у совјетско време и лично искусили прогоне и малтретирања због вере. Владика Онуфрије је, као и чувени Митрополит Агатангел, од 1992. г. стални члан Светог Синода и ниједна се одлука у последње две деценије у Цркви није доносила без његовог учешћа. Стога њега не бисмо смели називати новим човеком у високој јерархији Православне Цркве.
- Али, говоре да он није медијски експонирана личност.
- Никако. Митрополит Онуфрије је председник Црквеног суда, теолог, говори неколико језика и има велики ауторитет како у Украјини, тако и у иностранству. И његов избор је веома благовремен, будући да се политичка криза само продубљује, конфронтација нараста, а милитантна реторика заоштрава. Свети Синод је и издао посланицу мира, јер се Митрополит Онуфрије обратио Његовој Светости Патријарху Кирилу са захтевом да подигну свој глас у циљу спречавања братског крвопролића. Он се обратио чак и Владимиру Путину. Митрополит Онуфрије - човек молитве, познат по савршеној мирноћи, сматра да су људи најпре дужни у себи да пробуде хришћане, а тек онда да доносе одлуке или предузмају било какве акције. У данашњој, каткад хистеричној, друштвеној атмосфери такав положај црквеног великодостојника је веома драгоцен.
- А шта су, по вашем мишљењу, разлози такве друштвене експлозије? Рецимо,пре две или три недеље нико није могао овако нешто ни да замисли.
- Схватате, садашња власт и њена политичка реконструкција Украјине темеље се на крви. Ово, нажалост, није метафора. Ми смо увек били поносни на то, да смо готово једина постсовјетска земља у којој није било крвопролића. Данас ни присталице, ни противници Мајдана не могу да схвате и прихвате да су их смена власти и превремени избори коштали толиких жртава. Погинуло је скоро стотину људи, а хиљаду је рањено. Због чега, кад се влада ионако није супротстављала опозицији? Изборна кампања би и без тога почела ове године. Осим тога земља је уништена, дестабилизована и доведена на ивицу социјално-економског колапса, тако да ни ратови не би донели резултате. А животе су изгубили углавном обични људи - омладина, чак и неки писац - пензионер. Ово ствара притисак на друштвену свест пре свега самих протестаната, отуда озлојеђеност, агресија и трагање за починиоцима. Без обзира на убедљиву победу и фактичко растеривање власти, Мајдан се разилази. Мајданци гоне противнике, отимају канцеларије, станове, чак их и спаљују.
- Руше споменике Лењина...
- Да. Херојски, иако им нико не ствара препреку да на нивоу локалног савета донесу одлуку о уклањању или премештању споменика без вандализма, уколико им он смета. Генерално, што смо даље од комунизма, то је све више неустрашивих бораца са њим. У Украјини су 1988. г. из затвора ослободили последње дисиденте, самим тим и мог другара са студија - писца, којег су први пут ухапсили 1978. г. Пре перестројке иступање против комунистичке власти чак и једном речју, у самиздату, представљало је стваран преступ. Данас пак 30 година касније, када је Комунистичка партија у потпуности демократска, малобројна парламентарна странка организује своје погроме - то није борба са влашћу, већ борба са другачијим мишљењем. Мајдан је жестоко раскринкао и оригархе, али се нико од мајданаца није усудио да такне канцеларију макар једног олигарха. Ударају само на слабе, а никако на моћнике овога света.
- А због чега нова власт не може да обузда борце за демократију?
- Они су и довели опозицију на власт. Заузели су зграду председничке администрације, Парламент и неутралисали снаге безбедности. У Русији се говори о пучу, војној хунти, а о томе такође говори и Јанукович. Међутим, пошто је Мајдан фундаментално био антируски, Русију нико не слуша. Сви се по навици консултују само са Западом, иако су им и тамо дали добар савет - да створе владу националног јединства.
- Нису послушали?
- Авај! Иако у условима кризе, недостатка легитимитета власти и правне конфузије нема другог излаза. Прављење владе од утицајних представника из свих региона од Ужгорода до Крима и свих политичких странака, као и њихово обавезивање на одговорност за судбину земље, чини се као очигледан пут. Е па није, кренуло се другим путем. Ко је на Мајдану био лекар - постао је министар здравља, ко је на сцени најављивао учеснике - министар културе, а онај ко је плашећи прогањао чиновнике по улицама - министар омладине и спорта, итд. Људи који су обезбеђивали на Мајдану борце за демократију, тукли се са полицијом, насилно упадали у зграде, припремали Молотовљеве коктеле, нашли су се на челу МУП-а, Државног тужилаштва, Савета националне безбедности и одбране. Да ли мислите да су то бранитељи закона? Ја разумем људе који се плаше или, у крајњем случају, немају поверења у такву владу.
- Али у регионима подржавају ову власт?
- Друге нема. Треба сачувати државну управу. Али исто без насиља није прошло: за време Јануковича борци за демократију су заузели и „преформатирали“ власт у западним областима, и оне су одбиле послушност Кијеву. Под новим руководством покушавају то да ураде у источним, али наилазе на отпор. Штавише, тамо већ локално становништво преузима власт и такође одбија да се повинује Кијеву. Уопште узевши, историја је као огледало.
- Али нису сви на Мајдану борци за демократију?
- Наравно да нису. Многи сматрају да је Мајдан отелотворење вековног украјинског сна о поштеној и праведној власти. Чак и када демонстрант у Волињу пред камерама понижава и премлаћује јавног тужиоца, према томе се односе са разумевањем. Обично чиновник понижава човека, а сада је све супротно. Генерално, однос према Мајдану може чак и кругу исте породице бити различит. Често се дешава да то млади подржавају, а старији осуђују.
- Али Јануковича осуђују сви?
- Свако из свог разлога. То је судбина властодршца! Од њега су истрајно и емоционално начинили непријатеља, праузрок свих недаћа, чак су позивали и на линч. Направили су такву ситуацију, да је Леонид Кравчук сам понудио сопствено смакнуће, не желећи да живи у земљи у којој чак и посланици подстичу на убиство председника.
- Како у Украјини објашњавају мистериозни нестанак Јануковича само неколико дана након потписивања споразума?
- То у великој мери остаје мистерија. Говоре да је био деморалисан због проливене крви, а председник одговоран за живот сваког грађанина, без обзира на којим барикадама он био. Неко пак тврди да се чак запио. Има и оних који говоре да је био обесхрабрен због издаје западних министара, који су га натерали да потпише споразум са опозицијом, а да су му ови дали одрешене руке за насилне акције. Наравно, он је био уплашен због претњи физичке одмазде и понижења и оним како су поступили са волињским губернатором, којег су довукли на трг и везали за стуб и ставили му омчу. Он сам је рекао да су пуцали на њега, а да су оне у окружењу тукли. Поражава чињеница да нико по том питању не спроводи чак ни новинарско истраживање, иако ово представља кључни моменат у тренутној кризи.
- А како оцењујете његов поступак?
- Уколико је човек потресен због крвопролића, масовних убиства људи до којих је дошло, ако га притиска и мучи осећај кривице или је у стању депресије, никог не жели да види, крије се и тако даље - то је путпуно нормална реакција која указује на присуство савести и одговорности. Али код људи који су са сцене Мајдана позивали на нападе „метак у чело - тако, метак у чело!“, а након свих страхота бесрамно владају земљом - ти квалитети, по мом мишљењу, нису присутни. Позивали на њих и нису пружили заштиту. И ништа. Ја то не разумем.
- Не мислите да је Јанукович запао у стање малодушности ?
- Тако сви мисле – и противници и бивше присталице. Нико није сумњао да ће он очистити Мајдан. Један присталица Тимошенкове ме је уверавао, да би Јулија Владимировна док трепнем очистила Мајдан. Гледао сам директан пренос када је Мајдан висио о концу. Језива сцена: све у пламену, људи наслоњени на бину, испрепадани, беспомоћни. Лидери су позивали председника на примирје и отишли. Јанукович се није одлучио на последњи напад - и све је изгубио, осудивши себе на вечиту срамоту. Али одређени број живота је сачувао. То није пораз, већ нешто из кијевске борисоглебовске традиције. Иако је он неминовно крив за то што се земља нашла у тренутној трагичној ситуацији.
- А шта сада може Православна Црква, по вашем мишљењу, да понуди друштву?
- Одмах након крвопролића, још 24. фебруара, до Крима и свих садашњих ескалација, УПЦ је прогласила дане жалости за погинулима и продужила их на сав Велики пост. На тај начин је Црква Христова позвала све да се покајањем и молитвом ослободе почињеног зла, да се зауставе, замисле и врате у јединство и поновну изградњу. Али наши политичари су дали предност изазивању грађанских сукоба и увлачењу источних региона, па чак и спољних сила, у конфронтацију. Ситуација се мења готово свакодневно. Радикализује се друштво, а то не иде на добро. Сада је, хвала Богу, влада изјавила да све конфликте намерава да решава искључиво мирним преговорима и дипломатским путем и у томе ће она, дефинитивно, добити пуну подршку Цркве.
- А шта је са Кримом?
- Ви знате да је Осип Мандељштам писао о Стаљину као о тиранину „предхришћанског типа“. То је време када су због идеологије терали да се одриче син – оца, муж – жене, брат – брата. У античким паганским трагедијама јунак је могао да стоји пред избором кога ће жртвовати - мајку или сина. Ми пак већ хиљаду година живимо у хришћанској ери. И Кримљани и Руси су наша браћа по вери, и по крви , и по животу. Зато власт не би требало да ставља човека пред нехришћански избор. Она обавезна да пронађе таква интегрална решења конфликта, који би била истовремено и за Украјину, и за Крим, и за Русију општеприхватљива. Ја сам из неког разлога сигуран да ће се управо такво решење пронаћи.
