Убијено 19, расељено 4.500 људи, претучено око 900 особа, спаљено 39 цркава и манастира, уништене 934 куће
У Призрену после мартовског погрома (Фото Ж. Ракочевић)
Разарања, етничко чишћење, уништавање црква и манастира, рушење и паљевина старих градских зона, пребијање и убиства само су део хронике у којој је, пре десет година, етничка стихија косовских Албанаца живот Срба и свих осталих довела готово до бесмисла.
Прецизни и добро организовани покрети великог броја људи имали су неколико циљева: довршавање обрачуна започетог после доласка Кфора и Унмика 1999. године и елиминисање компактнијих неалбанских средина, заустављање повратка, посебно у урбане средине, дефинитивни обрачун са српским културним наслеђем и демонстрација потенцијала за хаос како би се странци натерали да брже признају независност Косова.
Иако се сматра да је непосредни повод за експлозију насиља била лажна вест Радио-телевизије Косова да су Срби са псима натерали у реку Ибар албанску децу која су се утолила, припреме за погром који би број Срба свео на минимум одвијале се годинама пре тога. Међународни извештаји говоре о прецизном вођењу и координацији великог броја људи и одабиру циљева за нападе.
Годину дана пре хаоса, приштински лист „Коха диторе”, који иначе важи за умерено и професионално гласило, објављује текст извесног Питера Рогела „Опрез! Срби планирају да колонизују Косово!” У њему се предлаже низ „ефективних противмера да се порази ова опасност”.
Изградња кућа за интерно расељена лица из градова и њихово збрињавање, о чему је тада извештавала „Политика”, на се чије писање, између осталог, Рогел и позива, доживљава се као посебна опасност:
