Ових дана се у медијима псеудовјерска организација тзв. ЦПЦ огласила са неколико саопштења и изјава. Иако немамо обичај да коментаришемо њихове неистине и опаке клевете на рачун Православне Цркве, овога пута, ради јавности, реагујемо на њихове обмањујуће конструкције.
Наиме, обавијестили су јавност да је прошло 16 година од ”епископске хиротоније” Мираша Дедеића. У том кратком тексту постоји неколико запањујућих лажи о лако провјерљивим чињеницама, које ћемо укратко анализирати.
1. Прва ствар на коју треба обратити пажњу је чињеница да је Мираша Дедеића за ”епископа” у Црној Гори ”рукоположила” некаква вјерска заједница из Бугарске. Све и да је била канонски дио Православне Цркве, а није, то рукоположење не може имати никаквог ефекта. Свима је познато да никада у историји Православне Цркве у Црној Гори, Црква у Бугарској није имала никакву надлежност над њом. То би било слично невјероватном сценарију у којем би Патријарх московски рукополагао Митрополита солунског. Таква рукоположења, понављамо, немају никаквог ефекта чак ни кад су учињена од јерархије која је у канонском поретку, а камоли од бугарске расколничке групације која је ”рукоположила” Мираша Дедеића, већ рашчињеног од Васељенске Патријаршије.
2. Пимен, дотадашњи Митрополит неврокопски, основао је почетком деведесетих година прошлог вијека, уз подршку тада владајуће структуре у Бугарској, једну организацију, која се обично назива ”Бугарски алтернативни синод” и самопрогласио се ”Патријархом бугарским”. Прије тога, тај исти Пимен је више од двадесет година био митрополит у истој тој Цркви и под истим Првојерархом, блаженопочившим Патријархом Максимом. Ипак, тек након двадесет година се досјетио наводног утицаја Комунистичке партије на избор Патријарха Максима (а познато је да је и сам био вјеран Комунистичкој партији) и направио раскол. Неколико архијереја Бугарске Патријаршије ушли су са њим у раскол, неки се брзо и вратили канонском поретку, а неки остали у расколу до скоријих дана. Из неког разлога, вјероватно финансијски подстакнут, тај Пимен је ”рукоположио” Мираша Дедеића, који се одједном појавио као ”Архимандрит Михаило”, иако је познато да је био жењен и да је неку годину раније молио да буде примљен као српски парохијски свештеник у Риму код Митрополита загребачко-љубљанског Јована, архијереја Српске Патријаршије, задуженог у то вријеме за парохије у Италији. До данас није познато ко је и гдје ”замонашио” Мираша Дедеића и одликовао га чином ”архимандрита”.
3. Свеправославно сабрање, одржано у Софији од 30. септембра до 1. октобра 1998. године, под предсједништвом Васељенског Патријарха Вартоломеја покушало је и успјело да превазиђе раскол у Бугарској Православној Цркви (а не бугарски цар Симеон II, који је у саопштењу тзв. ЦПЦ погрешно именован као принц), и то тако што су расколнички епископи, на челу са ”Патријархом” Пименом примљени у канонски поредак Православне Цркве, на основу својих покајничких писама, по крајњем снисхођењу, и то у својству титуларних епископа, без епископске власти, тј. без да им је дата на управљање било која епархија. Сам Пимен се пензионисао као бивши Митрополит неврокопски, дакле, са титулом коју је имао прије одласка у раскол. Један број њих је и послије тог Свеправославног сабрања остао у расколу, али баш у вријеме мандата Владе цара Симеона II 2004. године, расколници су полицијски били исељени из цркава које су годинама узурпирали. Митрополит Амфилохије се неколико пута видио са царом Симеоном II, па и недавно на пријему који је организовала Константинопољска Патријаршија поводом Сабрања Предстојатеља Православних Цркава, одржаног од 6. до 9. марта у Фанару, Истанбул).
Дакле, није истина да је до помирења дошло мимо осталих Православних Цркава, политичким утицајем, него управо супротно, раскол је направљен из идеолошко-политичких разлога, као што се урадило у Македонији и покушава се учинити у Црној Гори, а његово превазилажење је плод саборног расуђивања Православне Цркве. Такође, неистина је да је, након превазилажења раскола, Пимен постао Патријарх Бугарске Православне Цркве. Пимен је пензионисан, а мјесто Патријарха је задржао до свог недавног упокојења Свјатјејши Максим, као поглавар Бугарске Патријаршије признат од свих Православних Цркава.
4. У вријеме ”рукоположења” Дедеића сви ”епископи” из Пименовог ”Бугарског алтернативног синода” су били изопштени из Православне Цркве и сва њихова чињења су била апсолутна неважећа за пуноћу Православне Цркве. Они су, како се наводи у одлуци ”по крајњој икономији (снисхођењу)” примљени као титуларни епископи, и то искључиво они који су поменути у одлуци Свеправославног сабрања од 1998. године. Све ово се ни на који начин не односи на Мираша Дедеића, који је у вријеме ”рукоположења” већ био рашчињен. У саопштењу Светог Синода Васељенске Патријаршије од 4. октобра 1998. године којим се појашњавају одлуке поменутог сабрања у односу на Дедеића, каже се следеће:
”Поводом различитих нетачних гласина и ради потврђивања истине, саопштавамо да је Велики и потпуни свеправославни Сабор, одржан у Софији (Бугарска) од 30. септембра до 1. октобра текуће године, под председништвом Његове Светости Васељенског Патријарха г. Вартоломеја, ради превазилажења раскола који је недавно искрсао у Православној аутокефалној Цркви Бугарске, примио, по крајњој икономији, као титуларне епископе, само оне епископе који су поименично наведени у свеправославној, саборски прихваћеној и потписаној одлуци, из броја оних епископа који су били хиротонисани од стране групе која се својевремено отцијепила, а сада се у покајању вратила у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве. Бројем тако признатих само у својству титуларних епископа није обухваћен лишен сваке благодати и сваког свештеничког достојанства Мираш Дедеић, који никакву изјаву покајања није доставио Великом Свеправославном Сабору нити му је обзнанио било какво своје расположење да се врати општењу са Православном Црквом уопште. Он је лице које је лишено свештеничког чина, а гласине о његовом “признању” су неосноване. Уосталом, и у случају његовог искреног покајања, он никада не би могао бити примљен као свештено лице, а камоли као епископ, будући да је, лишен чина од стране Васељенске Патријаршије,потпуно ненадлежно, незаконито и антиканонски примио лажну хиротонију у другој помјесној Цркви, и од, у то вријеме, расколничких архијереја, међу којима се први, Пимен, сада покајник, тада налазио под троструком и најстрашнијом епитимијом – епитимијом лишења чина, изопштења из црквене заједнице и анатеме. И поред свега тога, изражавамо молитвену жељу да се он покаје, напусти странпутицу којом иде и затражи опроштај од Цркве коју, служећи злу, разбија, да би добио опроштај од Господа Исуса Христа за све недопустиве поступке које је извршио и које и даље врши.”
5. Спекулације представника тзв. ЦПЦ у вези са наводним десетомилионским износима које Митрополија убира од манастира Острога, а потом их врећама износи из Црне Горе, није вриједно ни коментарисати. Прилог у манастиру Острогу благодарећи вјерницима и ходочасницима из, највећим дијелом, Црне Горе, Србије и Републике Српске, служи бројним поклоницима и гостима, издржава братство манастира и помаже мисијску и добротворну дјелатност Митрополије, али није ни приближан оним износима које злонамјерно износе представници тзв. ЦПЦ. Новац који се прикупи не износи се из Црне Горе, нити се троши на нечији луксуз, већ се одговорно улаже у одржавање, обнову и изградњу цркава и манастира и њиме се максимално помаже сиротиња, прогнаници, нарочито многодјетне породице и други потребити, чиме се поправљају опште социјалне прилике у нашој земљи.
За крај овог кратког осврта цитираћемо Синодски акт Васељенске Патријаршије бр. 339 од 9. априла 1997. године којим се лишава свештеничког чина Мираш Дедеић, тадашњи свештеник Митрополије за Италију поменуте Патријаршије, којим је све речено о његовом положају у Православној Цркви:
”…бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран.
Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.”
Одлуком Светог архијерејског синода Српске Патријаршије из новембра 1998. године, већ рашчињени клирик Васељенске Патријаршије Мираш Дедеић је, због примања незаконите и неканонске ”хиротоније” од расколника у Бугарској, прављења смутње у Цркви у Црној Гори, и безаконог самопроглашења за ”Митрополита тзв. ЦПЦ”, искључен из Цркве и предан анатеми, док се не уразуми и покаје. Од тада, он не може бити сматран чак ни вјерником Православне Цркве, а камоли њеним јерархом и свештеником.
