Свети Игњатије Брјанчанинов: ОТАЧНИК – школа духовног узрастања по светим старцима (додатак: мали речник православног подвижништва); ОЧЕВ ДОМ, 2013. год, стр. 520, тврд повез
Пажљиво читање ових изрека и повести доноси до читаоца – као из раја – миомирис свете простоте и истинског служења Богу из првих векова хришћанства, обилно осењених благодаћу Божијом. Оно може да усмери делатност монаха на истински пут богоугађања пружајући тој делатности најтачније погледе, оно може да донесе утеху у различитим патњама које се, долазећи споља, појаве у души монаха. Њиме се може хранити и одржавати спокојно и молитвено расположење монаха, као што уље храни и одржава пламен светиљке. Онај ко усвоји овде изложено учење отаца, стећи ће, и ако је окружен људима, безмолвије срца. Онај пак коме ово учење остане страно, и у најусамљенијој пустињи, и у потпуном затворништву, биће узнемираван наклапањима помисли и живописним маштањима, и живеће животом света. Срце се доводи у стање безмолвија душевним делањем сједињеним са тугом [по Богу] или плачем срца.[i] Потрудимо се да доведемо срце у безмолвије: у томе је – суштина монашког подвига. Од безмолвија срца рађа се истинско смирење, а истинско смирење чини човека обитавалиштем Бога.[ii] На такав подвиг подстичу изреке отаца и примери тачног извршавања јеванђелских заповести које представља карактеристичну црту њихове делатности. Изреке су кратке и једноставне; делатност отаца је делатност младенаца у Господу; али и њихове изреке и њихова делатност имају дубоки смисао и дубоко значење. Они су драгоцени као плодови светог опита, као тачан и беспрекоран израз воље Божије. Неким изрекама и повестима придодата су објашњења: јер смирење отаца, њихова морална правила и учења нису увек јасни онима који не познају монашки духовни живот.[iii] Браћо, читајте и ишчитавајте учење које је овде изложено! Брзо ћете приметити његову дивну особину: оно је испуњено животом и силом; оно је – увек ново: сваки пут се чита као први пут, изливајући у душу читаоца обилне потоке духовног познања и благодатних осећања.
[i] Patrologia Graeca, t. XL, p. 963-964.
[ii] Ibid. p. 973.
[iii] Ibid.
***
Авва Арсеније Велики
Авва Арсеније Велики
1. Авва Арсеније Велики, до монашког живота стигао је чудесним путевима Божијим. Био је наставник Аркадија и Хонорија, синова византијског цара Теодосија Великог, и називан је њиховим оцем [духовним руковођом]. Због таквог значаја који је имао, због личног угледа и своје учености, Арсеније је уживао нарочито поштовање на двору. По своме положају у свету био је сенатор, а уједно је припадао и црквеном клиру са чином ђакона. Из његових изрека које су доспеле до нас, и на основу догађаја из његовог живота, може се уочити необична искреност и отвореност својствена Арсенијевом карактеру. Деловао је у складу са својим циљем, са својом одлучном добронамерношћу, клонећи се повода који би могли да га одвоје од таквог деловања. Једном приликом сматрао је за потребно да казни Аркадија због неке младалачке страсти, и то тако строго, да његов ученик такву страст себи више никада не дозволи. Аркадија је обузела мржња. Решио је да убије Арсенија. Но, царевићева намера била је откривена Арсенију. Скинувши се себе дворску одећу и обукавши се као сиромах, Арсеније је ноћу напустио двор, укрцао се на брод и отпловио из Константинопоља за Александрију. У околини Александрије налазила се дивља пустиња, Скит, у којој су хиљаде монаха живеле најузвишенијим животом: Арсеније се упутио тамо. Придружио се многобројном збору светих подвижника и убрзо је, под руководством преподобног Јована Колова, веома духовно узнапредовао.[i]
2. У карактеру Арсенија Великог писци житија приметили су још једну особену црту. Док се налазио на царском двору, нико се од дворана није носио тако отмено као Арсеније, а у Скиту нико тако строго није пазио на монашко сиромаштво и нико није носио тако дроњаву одећу као Арсеније; обиље миомирисних помада он је заменио смрдљивом водом у којој је квасио палмине гране користећи их за рукодеље, и никада ту воду није мењао, само ју је доливао, а стално је стајала у његовој келији.[ii] Још на двору Арсеније је, блистајући од спољашње раскоши, (ипак) живео као подвижник и стално помишљао на монашки живот, стремећи му свим жељама свога срца.
Слична црта примећена је и у карактеру Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. Овај светитељ, строги подвижник, у потпуности је одбацивао стицање материјалних добара, до те мере да је живео у крајњем сиромаштву. Но, за време богослужења окруживали су га необичан поредак и раскош. Шта је тиме показано? Гордост и сујета, према обичајима и у духу овог света? Не! То је била пројава некористољубивог, узвишеног осећаја за лепоту. Из тог разлога богатство је стајало покрај нестицања, а сјај је прикривао строго подвижништво. И преподобни Арсеније је лако оставио сенку и привид лепоте, јер се његово срце није везало за њих, па се у потпуности устремио ка суштинској лепоти. А једина истинска лепота је – Бог.
3. Када је сазнао за Аркадијеву намеру, док се још налазио на царском двору, Арсеније се овако молио Богу: Господе! Научи ме како да се спасем? И чуо је глас: Арсеније! Бежи од људи и спасићеш се.[iii]
4. У скиту Арсеније се опет молио Богу говорећи: Господе! Научи ме како да се спасем? И чуо је глас који му је говорио: Арсеније! Бежи од људи, ћути, молитвено тихуј: то су корени непорочности.[iv]
Тако је срцезналац Бог призвао Свој изабрани сасуд на отшелнички живот, знајући његову способност за то.
5. Дошавши у Скит, свети Арсеније је своју намеру да прими монаштво саопштио презвитерима. Они су га одвели код старца испуњеног Духом Светим, Јована Колова. Старац је хтео да стави Арсенија на пробу. Када су сели за трпезу да једу хлеб, старац га није позвао, него га је оставио да стоји. Он је стајао погледа усмереног ка земљи, помишљајући да стоји у присуству Бога, пред Анђелима Његовим. Када су почели да једу, старац је узео двопек и климнуо Арсенију главом. Видећи ово, Арсеније је на следећи начин размишљао о старчевом поступку: старац, сличан Анђелу Божијем, спознао је да сам ја налик каквом псу, чак и гори од пса, стога ми даје хлеб као што се даје псу – појешћу хлеб онако како га једу пси. После таквог размишљања, Арсеније се спустио на руке и ноге, и у том положају, четвероношке, пришао је по двопек, узео га устима, однео у угао, и тамо појео. Видевши његово велико смирење старац је рекао презвитерима: Од њега ће бити одличан монах. После неког времена Јован му је дао келију близу себе и научио га како да се подвизава за своје спасење.[v]
6. Питао једанпут авва Арсеније неког од египатских стараца о својим помислима. Ово виде један брат па га упита: Авво Арсеније! Зашто ти, који си толико упућен у ученост Грчке и Рима, питаш о својим помислима овога коме је страна свака ученост? Арсеније одговори: науке Грчке и Рима знам, али још нисам упознао алфабет који предају ови што ништа не знају о светској учености.
Знања која је преносио овај старац из Египта, била су му дата кроз испуњавање јеванђелских заповести. Та се знања задобијају у самој души, и у њој имају свој опитан, неспоран доказ; она представљају поражавајућу новост за онога ко је учен по стихијама света и све своје знање је добио споља, лишен правилног самопосматрања које се открива искључиво у светлости Христовог учења. Блажени авва Арсеније, поштујући како доликује Премудрост која је човеку стигла свише, понизио је пред њом мудрост пониклу из људског пада. Али многи, заиста многи, другој су дали предност над првом, погубивши и себе и своје следбенике; удаљивши од себе светлост Христову, они су остали са својом сопственом светлошћу.
7. Једном је авва Евагрије рекао авви Арсенију: Зашто ми, уз сву нашу ученост и усавршавање, немамо ништа, а ови неотесани Египћани имају тако узвишено духовно делање? Авва Арсеније одговори: Ми из светске учености не можемо да извучемо ништа за духовни живот, а они су свој духовни живот стицали подвизима.[vi]
Хришћанско напредовање постиже се испуњавањем јеванђелских заповести уз самоодрицање: очигледно је да земаљска ученост, која проистиче из људског пада, никако не може да учествује у Искупитељевом делу обнављања људске природе. Земаљска ученост постаје велика препрека у том делу, уколико не буде одлучно потчињена Премудрости Божијој, и ако у дело људског спасења, као у дело Божије, будемо уносили свој принцип непостојаности, свој дух гордости и непријатељства према Богу.
8. Брат је упитао авву Арсенија да му да поуку. Старац је рекао: Подвизавај се свим силама, како би твојим унутрашњим делањем по Богу било побеђено све спољашње.[vii]
Унутрашње делање је душевно делање. Оно се састоји: из пажљиве молитве, усне и умне, плача срца, сећања на смрт, самоукоревања, свести о својој грешности и њеног исповедања, и из томе сличних дела која подвижник обавља унутар своје душе, у самоме себи.
9. Авва Арсеније је рекао: Ако будемо тражили Бога, Он ће нам се јавити, а ако Га будемо задржавали у себи – Он ће остати са нама.
Ова је изрека проистекла из најузвишенијег монашког подвига! Она значи да благодат Божија треба да се привуче к себи истинским подвигом и, кад се задобије, треба истинским подвигом да се задржи у себи. Они који су се након задобијања благодати предали лењости и немару, изгубили су је.
10. Неки монах је рекао авви Арсенију: узнемиравају ме помисли које говоре: Ти не можеш да издржиш ни пост, ни подвиге; макар посећуј болесне, јер то је – дело љубави. Старац му је, схвативши да су ове помисли посејали демони, казао: Иди једи, пиј, ништа не ради – само не остављај молитвено тиховање у келији. Старац је ово рекао знајући да ће безмолвије у келији довести монаха до живота какав је потребан, уколико буде трпељиво остајао у безмолвију.
11. О неком брату који је долазио у Скит са циљем да види авву Арсенија причали су следеће: Тај брат је дошао у скитску цркву и убедљиво замолио свештенослужитеље да му омогуће да види старца. Они су му рекли: Остани овде неко време па ћеш га видети. Брат одговори: Нећу јести никакве хране док га не будем видео. Тад свештенослужитељи послаше једнога од скитске браће да одведе овог боготражитеља до старчеве келије која се налазила врло далеко од скитске цркве. Кад су стигли до келије покуцаше на врата и уђоше унутра. Пошто су поздравили старца, сели су и дуго тако ћутке седели. На крају брат из Скита рече: Ја одлазим, помолите се за мене. Брат путник се није усуђивао да започне разговор са старцем, па рече скитском брату: Идем и ја са тобом. Заједно су изашли, и путник замоли скитског брата: Одведи ме код авве Мојсија, који је из разбојничке дружине дошао у монаштво. Када су стигли код авве, он их прими врло срдачно, даде им мудру и свету поуку, па их отпусти са великом љубављу. Тад скитски брат рече боготражитељу: Ето! Водио сам те код странца и код Египћанина – који ти се од њих двојице више свидео? Овај одговори: Ипак је Египћанин ближи моме срцу. Један од отаца, када је то чуо, помолио се Богу говорећи: Господе! Откриј ми тајну ове ствари – један бежи од свих ради имена Твога, а други прима све ради имена Твога. Кад гле: У виђењу му се јавише два велика брода на широкој пучини. У једноме он виде авву Арсенија како плови у молитвеном тиховању, и Духа Божијег с њим, а у другом авву Мојсија, како плови у друштву Анђела који су га хранили медом истеклим из саћа.
Такво је било сведочанство Божије о монаху који истински молитвено тихује.
12. Рече авва Марко авви Арсенију: Који је разлог што избегаваш наше друштво и беседу са нама? Арсеније одговори: Бог зна да вас волим, али не могу да будем заједно и са Богом и са људима. На небесима хиљаде и хиљаде хиљада имају једну вољу, а код људи је воља веома разнолика: зато не могу да оставим Бога и да будем са људима.[viii]
Када монах усвоји одговарајуће делање и оно му постане суштински неопходно, онда он не може да пређе на друго делање, чак и ако то друго делање такође има своју духовну вредност. Њему је остављање усвојеног духовног делања као – остављање живота.
13. Једанпут неки оци дођоше из Александрије код авве Арсенија да би се видели с њим. Један од њих био је стриц старијег Тимотеја, архиепископа Александријског, који је прозван Нестјажатељ.[ix] Авва Арсеније је тада био болестан па је одбио сусрет, плашећи се да и други не почну да долазе и да га узнемиравају; у то време он се налазио на каменитој Тројској гори. Оци су се вратили разочарани. Потом је уследио напад варвара; старац је напустио гору и прешао да живи у Доњи Египат. Чувши то, оци су опет дошли да се сретну с њим. Старац их је љубазно примио. Са оцима је био и брат који је авви Арсенију рекао: Да ли ти је познато, авво, да смо долазили код тебе да те посетимо на Тројску гору? Старац му одговори: Ви сте после, након што вас нисам примио, јели хлеб и пили воду, а ја, веруј ми сине, нисам окусио ни хлеба ни воде, чак ни сео нисам, него сам пребивао у молитвеном подвигу за вас, све док ми није било откривено да сте се срећно вратили. Тако сам поступио зато што сте се ви потрудили због мене. Уосталом – опростите ми. Посетиоци су отишли од њега утешени.[x]
Да би исцелио телесно размишљање о поступку духовног човека, о поступку који је споља могао да изгледа као грубо нарушавање заповести Божије о љубави према ближњем, свети Арсеније је открио тајну у вези са својим понашањем према посетиоцима које није примио, и са Божанским откривењем које је о њима имао, из чега се јасно види сила његове молитве и испуњавање заповести за које су способни само духоносни људи.
14. Брат је дошао до колибе авве Арсенија – то се догодило у Скиту – и кроз отвор на вратима видео старца као да је сав огњен. Брат је био достојан виђења. Покуцао је на врата. Старац је изашао и, приметивши промену на братовљевом лицу, упитао га да ли је одавно ту и да није нешто видео? Брат је рекао да ништа није видео. Старац је поразговарао с њим и отпустио га је.[xi]
15. Старац Арсеније је приповедао о неком скићанину који је био велик по подвижништву и славан по вери, али је из незнања грешио у њој на следећи начин: говорио је да у светом причешћу ми не примамо Тело Христово, него образ Тела Христовог у виду хлеба. То су чула два старца. Знајући да је онај који је то рекао велик по животу, схватили су да то не говори из зле намере, него због незнања и простоте. Дошли су код њега и рекли су му: Оче! Чули смо за неког брата како је изнео мишљење које није у сладу са учењем праве вере, тачније – да у светом причешћу не примамо Тело Христово, него образ Тела Христовог у виду хлеба. Старац узврати: То сам ја говорио. Они стадоше да га убеђују: Немој тако да мислиш оче, него исповедај по предању свете, саборне и апостолске Цркве. Ми верујемо да је хлеб само Тело Христово, и да је у чаши сама Крв Христова, а никако не – образи. Иако је недокучиво на који начин хлеб може да буде Тело, знајући да је Господ за хлеб рекао: Ово је тело Моје, ми верујемо да је хлеб истинско Тело Христово. Старац је на то одговорио: Ако се у то не будем уверио из искуства, остаћу сумњичав. Тад му они предложише: Молићемо се Богу током читаве следеће недеље да нам Он објасни Свету Тајну и верујемо да ће нам Бог открити. Старац је с радошћу прихватио предлог; он је молио Бога овако: Господе! Ти знаш да ја нисам злонамерно тврдоглав, па да зато не верујем. Господе Исусе Христе! Откриј ми о тој тајни, да не бих због неверовања остајао у заблуди. Тако су и старци, када су се вратили у своје колибе, током читаве недеље молили Бога за ту тајну и говорили: Господе Исусе Христе! Откриј старцу ту тајну, да не би остајао у неверовању и да му труд не пропадне. И Бог их је послушао. Кад је недеља истекла, они су дошли у цркву; сва тројица су сели на једну простирку од рогозине и очи су им се отвориле. Када је на светој трпези био предложен хлеб, само су они, та три старца, видели младенца уместо хлеба. А када је јеромонах пружио руку да би преломио хлеб на Светој Трпези, са неба је сишао Анђео Господњи с ножем у руци и заклао младенца; крв из њега излио је у чашу. Док је јеромонах ломио хлеб Анђео је резао младенца на мале делове. Кад су приступили да приме Свете Тајне старцу који није имао вере било је дато крваво месо. Видевши то он се препао и повикао је: Господе! Верујем да је хлеб Тело Твоје! И месо на његовој руци одмах се показало као хлеб, како је уобичајено у Светој Тајни. Он се причестио прослављајући Бога. Старци су му рекли: Бог зна да људи не могу да једу сирово месо, зато је Своје Тело прикрио под видом хлеба, а Крв под видом вина. Двојица стараца су заблагодарили Богу Који није допустио да подвиг трећег старца остане узалудан.[xii]
16. Када је дошло време да се авва Арсеније упокоји, браћа која су била са њим видела су га да плаче. Рекоше му: Оче! Зар се и ти плашиш? А он одговори: Плашим се! Страх који осећам у овом тренутку био је код мене присутан све од часа када сам постао монах.
17. Причали су о авви Арсенију да је стално имао марамицу на коленима за време док је седео и бавио се рукодељем, због суза које су падале из његових очију.
18. Блажена успомена архиепископ Теофил, пре но што ће умрети, рекао је: Блажен си авво Арсеније! Ти си пред својим очима увек имао овај час.[xiii]
________________________________________________________
[i] Житије преподобног Арсенија Великог. Житија светих, 8. мај.
[ii] Достопамятные сказания, гл. 4, 18 и 20.
[iii] Алфавитный Патерик и Достопамятные сказания.
[iv] Исто.
[v] Алфавитный Патерик.
[vi] Исто.
[vii] Исто.
[viii] Исто.
[ix] Нестјажатељ – буквално "нестицатељ", "добровољни сиромах", онај ко не жели да стиче и поседује материјална добра... Црквенословенска реч "нестјажаније" (нєстѧжаніє, нєсътѧжаннѥ) превод је грчке речи ἀκτημοσύνη (лат. paupertas) и означава, између осталог – добровољно сиромаштво, убоштво. Она је изведена од речи "стѧжаніє" која означава имање, иметак, посед (грч. κτῆσις и κτῆμα), доходак или добит (грч. ἐργασία). Руско "нестяжатель" (енгл. "non-possessor") долази од речи "стяжание" – стицање, зарађивање, грамзивост, похлепа, тј. "стяжатель" – грамзивац, похлепан човек, онај ко је оптерећен зарађивањем новца или стицањем богатства. У Русији се у XV веку појавио читав покрет "нестјажатеља", који је испрва предводио преп. Нил Сорски, а који се противио томе да Црква треба да "стиче" земљу и другу имовину. Покрет је на крају био осуђен на црквеном сабору 1531. године. "Нестјажатељност" или "нестицање" или "добровољно сиромаштво" један је од три главна монашка завета, уз послушност и безбрачност – прим. прев.
[x] Алфавитный Патерик.
[xi] Исто.
[xii] Алфавитный Патерик. – Димитрије Александрович Шепељев, чије је тело сахрањено у црви Преподобног Сергија у Сергијевој пустињи близу Санкт-Петербурга, испричао је о себи настојатељу те пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће: он се школовао у Пажевском корпусу. Једном приликом, током Великог поста, док су пажеви постили, молили се и већ приступали Светим Тајнама, Шепељев је другу који је стајао поред њега изразио своје одлучно неверовање у то да се у чаши налазе Тело и Крв Христова. И када је примио Свете Тајне, у устима је осетио – месо. Младића је обузео ужас: стајао је изван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио да се нешто догађа и позвао га је у олтар. Шепељев је тамо, држећи честицу у устима и исповедивши своје прегрешење, дошао к себи, и употребио је Свете Тајне које је примио.
[xiii] Patrologia Graeca, t. XL, p. 861, c. 5.
***
Одломак преузет, са дозволом издавача, из књиге
Свети Игњатије Брјанчанинов: ОТАЧНИК – школа духовног узрастања по светим старцима (додатак: мали речник православног подвижништва); ОЧЕВ ДОМ, 2013. год, стр. 520, тврд повез
дистрибуција: 069 1328003 и 063 328003
