Само апсолутно савршенство уводи човјека у вјечност и заједницу са Господом. О томе нам свједочи и сам Господ који каже својим апостолима „будите савршени као што је савршен Отац мој небески“. Сам Господ позива своје ученике, а преко њих и све нас на савршенство јер је оно предуслов вјечнога живота. Ова чињеница објашњава се сазнањем да је и сам наш Господ апсолутно савршенство, које у своју заједницу прима искључиво савршена бића, ослобођена од гријеховне трулежи и нечистоте. Јер немогуће је чак ни замислити заједницу између чистог и прљавог, вјечног и пропадљивог, сјајног и тамног, праведног и грешног. Док Бог са једне стране жели да приведе човјека у савршенство и као таквога уведе га у вјечни живот, са друге стране гријех удаљује, отуђује и лишава човјека вјечности. Гријех по својој природи и карактеру је потпуно неприродно и страна појава за свакога човјека. Личност човјека је прије свега симбол духовне чистоте и надприродности, биће које треба да красе вјечне и непропадљиве вриједности. Због те чињенице гријех је потребно третирати не само као нарушавање заповјести Божијих, која може да наруши однос према Богу. То је појава која је у сваком своме облику противна, контрапродуктивна и супротна људској природи. Гријех је катастрофа која као крајњи резултат доводи човјека до његове потпуне пропасти! Због тога можемо рећи да се вјечност остварује искључиво ослобађањем од гријеха и стицањем сопствене духовне и Богу пријатне савршености, која нас води у вјечну заједницу са Њим.
Наравно да се одмах намеће питање а каква је та савршеност коју Господ очекује од нас и каквим начинима се она постиже? Апсолутно савршенство, које је подразумјевало, активну заједницу са самим Богом и тим самим и вјечни живот имали су први људи Адам и Ева. Они су заиста били у потпуности савршени људи, а њихова савршеност била је прије свега свједочена њиховом безгрешношћу, то јесте животом који се одликовао одсутством гријеха. Створени по подобију Божијем, они су као савршена људска бића, потпуно чиста и безгрешна живјели у најтјеснијем општењу са Богом, наслађујући се вјечним и неизрецивим даровима рајскога живота. Њихово савршенство давало им је могућност да директно гледају неизрециву свјетлост лица Божијега. Због тога бити савршеним значи уподобити се прародитељима Адаму и Еви до њиховога пада, односно уподобити се самоме Богу. Стицање савршенства је несумњиво дуг и мукотрпан пут, али исто тако безусловно и спасоносан. Ми данас живимо у несавршеном и гријехом поврјеђеноме свијету који својим правилима и поредцима ствара врло тешке услове за свакога који жели да живи савршено, односно безгрешно. Грјешни свијет савршенство третира као достојанство прошлости које је већ одавно изгубило своју вриједност и актуалност. И то је потпуно и разумљиво, јер је свијет умјесто вјечних вриједности измислио потпуно нове, грјешне, лажне и за човјека погубне појаве. Због тога за нас вјернике хришћанско схватање савршенства, није само стање које нас чини бољим, пријатнијим, љубазнијим. За нас је то једини исправни и спасоносни пут који потпуно обнавља цјелокупнога човјека, ослобађа га од гријеха и уводи га у нову савршену реалност вјечнога живљења са Богом. То је врлински живот искренога подвига, који се дешава у Цркви као Божанској установи.
Онога момента када су Адам и Ева преступили Божију заповјест, изгубили су и привилегију да буду савршени и на тај начин нарушили свој савршени и благодатни однос са Богом. Својим гријехом они су се удаљили и отуђили не само од Бога, него и од свога сопственога спасења. Док су живјели у заједници са Богом, спасење је било реалност. Онога момента када су осјетили жалац гријеха, спасење је постало њихова жеља. Али најнегативнија послједица гријаха било је то што је њихов гријех је постао не само њихова сопствена трагедија него и трагедија цјелокупнога човјечанства. Због њиховога гријеха, и сви ми као потпомци прародитеља подвргли смо се негативном утицају гријеха. Гријех је генерално поврједио људску природу и на тај начин лишио нас тога изворнога савршенства дарованога човјеку самим Богом. Управо из овога разлога гријех је оставио вјечне негативне последице на све нас и исто тако доприњео томе да је гријешно наслеђе пренесено на цјелокупни људски род.
И ако су послједице гријеха биле катастрофалне по човјечанство, човјек није био лишен могућности поновнога сједињења са Богом, остварења савршенства и вјечнога живота. Гријех је заиста учинио велики раздор између неба и земље, између Бога и човјека. Човјек се сада нашао у много тежем и униженијем положају, јер му је послије пада било потребно да савршенство достиже својим сопственим напорима. За разлику од прародитеља који су изначално били створени савршени и своје савршенство примили као дар самога Господа, ми њихови потомци сада смо приморани да живот са Богом градимо кроз борбу против гријеха и вршење врлинскога живота које нас враћа на спасоносни пут достизања савршенства. Љубав Божија која жели да се сви ми спасемо и дођемо до познања истине, није оставила гријехом повређенога човјека. По своме неизрецивом човјекољубљу Бог је даровао нову могућност спасења свакоме ко зажели да се поново обогати савршенством и врати себи првобитно достојанство и чистоту која је била предодређена човјеку. Та нова могућност данас нам се изобилно дарује у Цркви Христовој посредством активнога учествовања у црквеном животу. Све што нам је потребно да би поново постали савршени и вратили се у заједницу са Богом, Христос нам је оставио у Цркви својој. Због тога је Црква највећи израз Његове љубави према паломе и грешноме човјечанству, која жели да се сви ми поново обновимо и уђемо у вјечну заједницу са Њим. Савршенство као предуслов вјечности и непролазности обавезује нас да се много озбиљније посветимо Православној вјери која нам вјековима сведочи о истинитости и исправности свога исповједања.
