„Национална ревиjа” у Русиjи:
Толгски манастир, jедна од наjвећих светиња наjвеће земље на свету
Године 1314, то место на левој обали Волге огњеним стубом и иконом Богородице означено је епископу ростовском Трифону. Чудом обележено, у чуду створено, столећима је сведочило о чуду и чудотворило. Богослужење у храмовима овог манастира замрло је у епохи таме, године 1928. Звона преливена, крстови скинути, цркве оскрнављене. И тако тачно шездесет година, када је држава (1987) манастир вратила цркви. Године 1990. зазвонило је прво звоно у обновљеном манастиру, а 2000. икона Мајке Божје Толгске поново је промироточила
У време када је у Јарослављу владао кнез Давид Теодорович, 1314. године, Епископ Ростовски Трифон, обилазећи своју паству, обрео се у Белозерском крају. Враћајући се Волгом ка Јарослављу, мало је придоцнео и, на неких шест врста (мало више од шест километара) до насеља, заједно са пратњом, зауставио се да ноћи. Ту, на десној обали Волге, раширили су своје шаторе.
Око поноћи, Владика се пробудио и угледао јарку свјетлост која обасјава околину. Изашао је из шатора и на супротној обали, где је расла велика шума, угледао је огњени стуб и до њега, преко реке, мост. Сва његова пратња, и стража, спавали су тврдим сном.
Уплашен и, истовремено, задивљен, Владика је немо посматрао чудесни призор. А онда се прекрстио, узео свој архипастирски штап и, никога не пробудивши, упутио се ка чудесном мосту. Вучен знатижељом што би могао бити узрок необичној појави, преко моста је прешао на другу страну реке и – имао је шта да види. Међу дрвећем, у ваздуху, стајала је икона Пресвете Богородице која у наручју држи Предвечног Младенца. Из иконе је увис, парајући мркло небо, попут гејзира, шикљао пламени стуб.
ЈУТРО МАНАСТИРА
Владика је припао пред иконом на молитву. Потом се вратио преко чудесног моста, назад у свој шатор. Чврсто је одлучио да никоме не говори о чуду које је видео те ноћи.
Међутим, Божија воља је била другачија. Када се ујутро пратња пробудила, ужурбано су се припремали за наставак пута. Потражили су владичански штап, али нису могли да га нађу. Сви су прискочили да траже, али њега нигде није било, као да је у земљу пропао. Тада је Владика разумео да му Бог не да да сакрије своје виђење и показао је руком преко Волге. Грцао је у сузама и ништа није могао да каже. Сви су га немо посматрали и чудили се.
Када се мало прибрао, Владика је испричао што му се догодило током ноћи. Људи из пратње су ускочили у своје чамце, јер моста више није било, препловили на другу страну реке и – заиста: нашли су икону Пресвете Мајке Божије како лежи на земљи и поред ње Владичин штап.
Одмах су се вратили и казали свом епископу да су нашли икону о којој им је говорио. Владика Трифон је такође чамцем препловио на другу обалу и, након усрдне молитве, рукама почео је да крчи шуму око иконе. Људи из пратње су му се придружили и – Владика је одустао од повратка у Јарослављ.
Вест у чудесној икони веома брзо се раширила јарославском земљом. Људи су почели да хрле ка месту гдје је пронађена. Убрзо је на том месту подигнута мала дрвена црква, коју је Владика Трифон исте вечери усветио, посветивши је Ваведењу Пресвете Богородице, и у њу унео чудесну икону. Одмах је заповедио да ту буде манастир и поставио игумана.
Малено братство брзо је расло.
ПОВРАТАК У ИЗГУБЉЕНО СРЕДИШТЕ
Држава је Толгски манастир вратила Руској православној цркви 7. децембра 1987. године. Решењем Светог Синода, установљен је као женски манастир. Био је то први женски манастир у Русији након комунистичког гоњења Цркве. Наредне године, за игуманију је постављена монахиња Варвара.
Данас посетиоци овог предивног манастира могу само на фотографијама да виде трагове ужаса кроз који је прошао у комунистичко време. Све се одвијало муњевито, како то само Руси могу да ураде: 1990. године зазвонило је прво звоно у манастиру. Данас их је 14, ретке лепоте звука, од којих је најтеже од 5 тона. Две године касније, освештана је Ваведењска манастирска црква, Крстовоздвиженска 1999... Спаски храм, у којем је сахрањен херој Отаџбинског рата 1812. године генерал Тучков, рестаурисан је и куполе су му позлаћене. Никољски надвратни храм обновљен је добрим делом...
Мошти Светог Игњатија Брјанчанинова, великог подвижника и православног мислиоца из XIX века, чија су многа дела преведена и на српски језик, обретене (пронађене) су и пренете у Толгски манастир 1988. године. У главној манастирској цркви, Ваведењској, где су мошти Светог Игњатија, и у једностолпној дворани Крстовоздвижењског храма (где је и чудотворна Толгска икона Мајке Божије), из које се улази у Ваведењску цркву, честице су преко две стотине светитеља, од чега око пола оних са древног Истока. Пред Толгском иконом Мајке Божије је и велика честица моштију Светог Стефана Дечанског, нашег Светог Мрате, „Светог Стефана Српског”, како пише на златном кивоту у којем су заједно са деловима моштију Светих Козме и Дамјана.
НЕПРЕКИДНИ ПСАЛТИР
У толгској обитељи данас је 130 монахиња и искушеница. У 5.30 оне иду у цркву, на молебан Светом Игњатију и Мајки Божијој, потом целивају мошти и чудотворну икону, молећи благослов за предстојећи ради дан, након чега следе полуноћница, часови и Литургија. Након Литургије, све сестре иду на послушање, које такође почињу молитвом. Манастир има своју економију: фарму, живинарник, повртњак... На сенокос, сакупљање поврћа, печурки, јагода иду све сестре. Оне су у манастирској гостопримници, библиотеци, воде екскурзије, дежурају у котларници, поју на службама, пеку хлеб. Зими резбаре, сликају иконе и фреске, шију, опшивају златом, у књиговезачкој радионици сређују старе књиге и рукописе које добијају на поклон...
У два поподне, највеће манастирско звоно позива на ручак. Након ручка, поново на послушање, до пет сати. Потом су на вечерњем богослужењу, ужини и вечерњем молитвеном правилу. У 11 сати одлазе у келије.
У овом манастиру никада се не прекида читање Псалтира.
Из Толгског манастира је до сада изашло 11 настојатељица женских манастира широм Русије.
Чуда и исцељења
У време игумана Германа, на јутарњем богослужењу 16/29. септембра 1392. године, док је свештеник произносио возглас „Богородицу и Матер Светлости у песмама величајмо”, одједном је из десне Руке Пресвете Богородице Толгске почело да цури миро које је читав храм испунило благоухаоним мирисом. По завршетку јутрења, братија је почела да пева молебан Пресветој Богородици. Када су, усрдно, запевали „Владичице прими молитву слугу Твојих”, миро је почело да цури и из леве ноге Богомладенца.
Ово миро се показало целебним. Свети Димитрије Ростовски сведочи да они који су се тим миром помазивали, ма каква их болест спопала, оздрављивали су. У манастирском Летопису су забележени многи случајеви исцељења миром из Толгске иконе Мајке Божије. Тако је забележено да је исцељење ту, 1553. године, нашао и цар Иван Грозни. Он је био оболио од ногу, и није могао ни да стоји ни да хода. У знак захвалности, у више наврата, богато је даривао манастир, а саму икону Пресвете Богородице, која га је исцелила, царски је украсио.
(Из Летописа Толгског манастира)
***
Пожар и обнова
Почетком XV века, Толгску обитељ задесила је велика несрећа. „Допусти Бог пожар у обитељи Пресвете Богородице, цркве свете, и све црквене ствари, иконе, књиге, сасуде, црквени украси и остале ствари које су у њој чуване, све поједе огањ и ништа не остаде”, забележено је у манастирском Летопису. Монахе је спопао очај, јер је у пламену остала и чудотворна икона Мајке Божије.
Какво је само њихово изненађење било и каква их је радост обузела када су у манастирском шумарку, међу гранама дрвећа, угледали икону коју су чували! На том месту, данас окруженом кедровим шумарком, подигнута је капела.
Веома брзо, Толгска обитељ је обновљена. Благочестиви хришћанин Василије из Новгорода, који је боловао од „сушења ногу”, дао је новац да се подигне невелики нови храм, овога пута од камена. При његовом освештавању, током литије, на очиглед свих, Василије је оздравио.
(Из Летописа Толгског манастира)
***
Смутноје времја
Године 1609, у Смутно време, Пољаци су у Толгском манастиру убили 46 ненаоружаних монаха, који су се склонили у цркву. Над њиховим моштима 1893. године подигнута је капела. Два пута, 1612. и 1654. године, чудотворну икону Пресвете Богородице Толгске носили су, у литији, до Јарославља. И оба пута Чудотворка је прекинула страшну пошаст куге.
Толгску обитељ посетили су, безмало, сви руски цареви, закључно са Николајем II Романовим, који је допутовао паробродом 21. маја 1913. године.
Овај дивни манастир, један од најзначајнијих у огромној Русији, укинут је крваве 1917. године. Ипак, све до 1928. у Ваведењској цркви вршена је служба Божија. Те године је Толгски манастир затворен. Звона су преливена, крстови са купола скинути, а све четири цркве оскрнављене. У Никољском храму и даље су трагови бестијалности комунистичких безбожника који су све фреске изгребали.
(Из Летописа Толгског манастира)
Повратак
Године 1987. држава је манастир вратила Цркви.
Сада су манастирске куполе пресвучене златом, унутрашњости цркава, које су све по руски велике, такође бљеште овим племенитим металом. Икона пресвете Мајке Божије Толгске године 2000. поново је промироточила...
(Из Летописа Толгског манастира)