Свети Игњатије Брјанчанинов: ОТАЧНИК – школа духовног узрастања по светим старцима (додатак: мали речник православног подвижништва); ОЧЕВ ДОМ, 2013. год, стр. 520, тврд повез
1. Авва Аполос Велики поучавао је све монахе који су му били потчињени да брзо одбијају помисли које сеје ђаво, приликом саме њихове прве појаве. Када се згази глава змије, говорио је, читаво њено тело постаје мртво. Господ нам је заповедио да вребамо главу змије (Пост. 3,15). То значи: треба да одбацујемо и бришемо из ума зле и срамне помисли и скверна маштања при самом њиховом зачетку.
2. Он је говорио: Знамење напредовања у врлини нека вам буде то, када стекнете бестрасну и чисту мисао. То је почетак дарова Божијих.
3. Он никако није хвалио оне који су носили вериге или су посебно истицали своју побожност. Такви, говорио је, чине то да их људи виде и падају у лицемерје. Боље је постом исцрпљивати тело, а добродетељи [врлине] треба чинити у тајности. Ако и немамо подвига, макар ћемо се сачувати од лицемерја.
У Русији су многи свети носили вериге (ланце). Уз нарочиту простоту и преовладавање телесног подвига у руском монаштву ношење верига није имало оно значење које је требало да има у древном монаштву. Јер древно монаштво се подвизавало првенствено душевним подвигом, стога су за њега најопасније биле, и највише су га нападале, душевне страсти, нарочито умишљеност. Чедо умишљености је јерес, та страшна болест ума која је потресала Источну Цркву и њено монаштво током читавог првог миленијума. Облик који је узела религиозна заблуда руског човека је – раскол неуких, изазван интелектуалним религиозним развитком. Но, како време простоте пролази, уз свеопште стремљење ка човекоугађању и лицемерју, тако и мишљење преподобног Аполоса добија посебну важност.
4. Под руководством авве Аполоса налазило се монашко општежиће у горњем Египту, које се састојало од пет хиљада монаха. Међу њима је било пет стотина мужева који су достигли хришћанско савршенство и могли су да творе знамења. То братство представљало је чудесан призор. Живећи у дивљини пустиње, они су имали такву радост каква се никада не може видети код других житеља земље. Та се радост не може упоредити ни са каквом земаљском радошћу. Нико међу њима није био тужан. Када би авва Аполос приметио да је неко узнемирен, одмах би га упитао за разлог немира и свакоме би разоткривао тајне његовог срца. Говорио је: Не треба да буде тужан (узнемирен) онај ко је одређен да добије Царство Небеско. Нека буду узнемирени незнабошци! Нека плачу Јудејци! Нека ридају грешници! А праведници нека се веселе! Они који размишљају о напретку у земаљским пословима радују се таквим размишљањима: како онда да се непрестано не веселимо ми, који смо удостојени наде да ћемо добити небеска блага? Апостол нам заповеда: Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему се захваљујте (1. Сол. 5,16-18).
Свети Аполос куди немир који производе пали духови, онај немир који служи као јасан показатељ дејства тих духова на душу. Он куди тугу овога света, која се рађа из телесног мудровања и неверовања, тугу која рађа униније, а када је дуготрајна и постојана, онда чак и очајање – ту душевну смрт. Тугу која је штетна и погубна за душу никако не треба мешати са душекорисном жалошћу по Богу, која доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7,10) – са оном жалошћу због које нам Бог даје духовну радост, и која је са том радошћу сједињена. Свети Оци такво стање нашег духа називају радосном жалошћу, или радостотворним плачем. Сузе које се проливају у таквом стању доносе срцу неизрециво умирење и утеху.
5. Авва Аполос је говорио: Монаси треба, ако је то могуће, свакодневно да се причешћују светим Тајнама Христовим. Јер онај ко се удаљава од њих, удаљава се од Бога; а ко им често приступа, често у себе прима Христа Спаситеља. Сам Христос Спаситељ је рекао: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6,56). За монахе је корисно да се свакодневно сећају Христових страдања којима смо искупљени, и да стално буду спремни и достојни да приме небеске и свете Тајне. Ми се при томе удостојавамо отпуштења грехова.
6. Авва Аполос је својој братији често говорио како треба да се клањају до земље страним монасима који долазе у њихов манастир. Клањајући се браћи, ми се не клањамо људима, него Богу. Јеси ли видео брата свога? Онда си видео Господа Бога свога. Да се клањамо браћи, примили смо од Авраама (Пост. 18,2), а да угостимо браћу, то смо научили од Лота, који је позвао Анђеле (Пост. 19,3).
У Келијама је живео старац, авва Аполос. Ако би га ко од братије позвао да помогне и да ради, одмах би са радошћу пошао говорећи: Данас идем да се потрудим са Царем мојим, Христом, ради спасења моје душе.
***
Одломак преузет, са дозволом издавача, из књиге Свети Игњатије Брјанчанинов: ОТАЧНИК – школа духовног узрастања по светим старцима (додатак: мали речник православног подвижништва); ОЧЕВ ДОМ, 2013. год, стр. 520, тврд повез
дистрибуција: 069 1328003
063 328003
