Данас их на свету има 50 милиона. Ове цифре су УН навеле 20. јуна, на Међународни дан избеглица. Поређења ради, то је 6 милиона више него што је било 2012. године. А разлози за напуштање места боравка се нису променили. То су оружани сукоби и климатске промене. У принципу, од времена Другог светског рата није било овако огромног броја људи који су истерани из рођених кућа. Данас је на списак земаља у којима се ова невоља одомаћила доспела и Украјина.
Сигуран сам у то да су многи наши савременици наивно веровали да глад, рат и други кошмари данас имају везе само са земљама трећег света. А ми смо, ето, цивилизовани у паметни, више нисмо у стању да чинимо зверства, дакле, нећемо ни патити због њих. Шта рећи? Историја руши идоле и враћа нас насушном смислу Јеванђеља. У њему се каже: «Јер, био сам гладан и нахранили сте Ме; био сам жедан и напојили сте Ме; био сам туђинац и примили сте Ме» (Мт. 25, 35). Гладни и жедни путници данас куцају на врата наших домова и према томе треба да се односимо хришћански. Небо и земља ће проћи, а актуелност речи Светог Писма неће проћи. Цивилиазција није решила ниједан проблем, само их је сакрила у широку одећу комфора. Будите пажљиви. Шта ћемо још рећи?
Као прво, сетићемо се да је Господ наш, Који је испио чашу туге и људских патњи, такође био избеглица. И то од самог детињства. У Мамином наручју и у пратњи Јосифа на магарцу је побегао у Египат од мача Иродових војника. Већ ова чињеница нас приморава да на избеглице гледамо другим очима. Христос куца на врата људи, узимајући обличје жене с дететом у рукама, старца, породице с неколико деце. Треба примати управо Христа гледајући на Њега духовним очима. Процене броја избеглица се веома разликују. Једни кажу – 400 хиљада. Други – 50. Али нека је чак и 50, што је много мање него у стварности. То значи да је 50 хиљада пута Христос дошао у Русију у току последњих недеља. Христос је дошао специфично изговарајући звук «г», говорећи јужноруским акцентом. Али то је Христос. Долазећи у нечију кућу као избеглица Он доноси и Свој благослов. И закључак је један: Русијо, немој занемарити благослов Божанског Избеглице. Прими благодат.
Имамо шта да кажемо и самим избеглицама. Многи од вас ће се вратити кући, али још већи број неће. И не зато што сте престали да волите свој завичај, већ зато што су они који су тамо дошли на власт учинили све, а учиниће још и више да онемогуће ваш живот у Украјини. И то значи да чак и они који би желели да се врате у свој родни дом, па нека је и страдао у бомбародвању, неће моћи то да учине. Мораћете да се настаните на новом месту. Донели сте оскудно покућство, документа и мало новца. Донели сте на својим рукама децу, нека су рођена и у путу, али то није све. Донели сте искуство и животне навике. Јер, ви сте већином радници, обични, једноставни људи, трудбеници. Са временом ћете се захвалити својој новој домовини свакодневним стваралачким радом. Међу вама има педагога, инжењера, баштована и уметника. Треба да заволите ново место на којем живите, земљу која вас је примила и да радите на новом месту тако да затвори уста сваки скептик, да чак и најотровнији злонамерник престане да сумња у то да ли је требало да будете примљени. А таквих ће бити и већ их има. Дакле, драги принудни мигранти, имате вредне руке, душе су вам широке, и имате крстиће на грудима! Ви не једете туђи хлеб. И себе ћете нахранити и околини ћете бити од користи са временом. Старо ће се заборавити, почеће ново. Нова земља ће бити лепша од претходне. Навикавајте се и немојте губити наду. Нова домовина чека на ваш труд.
Још једну страну процеса представља власт. Човека је лакше убити папиром него циглом. Испоставите списак бесконачних захтева избеглици – и лако ћете га убити. А то је углавном Словен, крштен човек, прави брат или сестра, који је само из нужде и спасавајући живот прешао границу. За руску демографију је то добитак – прилив свеже крви. За руску економију – појава нових, вредних руку.
Тешкоће ће проћи, а људи ће остати. У принципу и у целини, све што се дешава је милост Божија за Русију. Да ли чиновник треба то да схвати? Мора. А пошто мора, он нема права да убија човека хладноћом, да затвара пред њим врата, да мучи његову душу речима: «Дођите сутра.» Главно богатство наше земље нису топови и ракете, нису нафта и гас, нису балет и филм, већ људи. Ако буде људи – биће свега. И Господ шаље у партијама и у мањим групама нове људе у нову (стару) историјску домовину. Према овоме се можемо односити и као према повратку Јевреја у Обећану земљу. Не у смислу «ала су навалили», већ у смислу «изволите, уђите» и без вас то неће започети. Немци из Поволжја извлаче пегаве Немце светлосмеђе косе који имају десетину немачке крви. Пољаци траже своје живе сународнике и ако их нема, траже и негују гробове мртвих. А да ли су Руси гори? Своји су дошли. Мајка окупља децу под крила. Зар их треба мучити папирима, зар им не треба олакшати законити боравак? То је изазов. То је историјски задатак.
Фото: Андреј Мирејко/РГ
Бог нас није заборавио. Ни ми Њега не треба да заборавимо. Русијо, прими Христа у обличју избеглице Који куца на врата твог дома. Избеглицо, донеси са собом Христа у место новог живота, донеси Га у твојим мислима, у твојим молитвама. Христе Боже, учини да горки данашњи дан са временом постане сладак у устима нашим, да се кроз невоље и неочекиване несреће учврсти Црква, да се умножи Твој народ, да се непријатељ посрами и постиди, да се распу његове помисли и кости као суви песак.
Може се рећи још много тога, али много није потребно. Ево, испод нашег прозора на магарцу пролази Мали Христос у наручју Богомајке. Поред иде Јосиф. Које потврде ћемо Им тражити? За која документа ћемо их замолити? Ко је коме више потребан – ми Њима или Они нама? Хајде да пажљиво размислимо.
