Портал «Православие.Ru» завршава циклус казивања о новим чудима преподобног Сергија која је прикупио ђакон Валерије Духањин. Надамо се да ће упознавши се с њима читалац стећи укрепљење у вери и надахнуће на свом личном путу ка Богу.
Свето уље из кандила Преподобног
Средовечни парохијанин храма великомученика Пантелејмона у Сергијевом Посаду, Николај, дуго времена је патио од старе повреде палца који уопште није могао да савије. То му је правило велике сметње при раду, а чинило му се да није могуће да се ова ситуација разреши. Николај је 2013. године у кући нашао флашицу с уљем од кандила изнад кивота преподобног Сергија коју је одавно налила његова супруга.
Испоставило се да је уље толико старо да је било лепљиво. Међутим, Николај је одлучио да редовно маже прст – и једног јутра кад се пробудио, спремајући се да иде некуд неким послом Николај је неочекивано приметио да му се прст покреће, као да никакве повреде није ни било. После тога је одлучио: «Дај да намажем и килу.» Од бруха је патио већ десет година. Сваки пут је после туширања враћао килу међу мишиће на стомаку и облачио је корсет. И почео је да маже килу светим јелејем од преподобног Сергија. Једног дана, после туширања, Николај се уобичајеним покретима ухватио за стомак, али је с чуђењем приметио да су му мишићи равни и глатки и да нема никакве киле. «Види сад то!» - зачудио се и још не помишљајући на чудо, свеједно је по навици обукао корсет. Увече је скинуо корсет пре спавања – киле није било. Ујутру се пробудио – опет се испоставило да нема киле. Корсет више није облачио. А лекар, код којег је после тога ишао на контролу рекао је да је то апсолутно немогуће, зато што мишићи у стомаку не могу тек тако да срасту – потребна је специјална операција. У знак за хвалности за исцељење Николај је наручио од иконописаца да насликају велику икону Знамења Пресвете Богородице, коју је 2014. године поклонио свом храму великомученика Пантелејмона.
«То је твоја жена!»
Један побожан човек, који је радио у црквеним структурама, испричао је следећи догађај: „Поделићу с вама један догађај чудесне помоћи преподобног Сергија. Прича о Настјиној и мојој породици је почела управо одатле. Након што смо пешке отишли на ходочашће из Москве у Тројице-Сергијеву Лавру (мај 2009.г.) замолио сам Преподобног да ми покаже да ли је Настја супруга коју ми је Бог дао, замолио сам за неки јасан знак који не може да се протумачи другачије. Прошла су три или четири дана. Спремали смо се на Великорецку литију. Настја је дошла у Високо-Петровски манастир, у којем је главни отворени храм посвећен преподобном Сергију Радоњешком. Дакле, кад смо после свих припрема излазили из манастира, пришли смо владики Меркурију, тадашњем Зарајском епископу, намеснику Патријарашког подворја, бившег Високо-Петровског манастира (манастир је обновљен у октобру 2009.г.) да нас благослови. Међу нама се одвијао такав разговор:
Кад нас је благословио неочекивано је рекао гледајући Настју:
- Јурије, а ко је то с тобом? Да ли је то твоја жена?
- Па... не... владико, не знам, како Бог да.
- Ти не знаш, а ја знам: то је твоја жена!
Сам благослов за брак добили смо касније, на дан сећања на преподобне Кирила и Марију Радоњешке (родитељи преподобног Сергија) 28. септембра 2009. године, при чему нисмо специјално бирали датум.»
„Нема таквог болесника“
Кад је Јуриј Лушков одстрањен с дужности градоначелника Москве, отпуштени су многи чиновници на високим дужностима. Један од њих, Анатолије (био је на дужности префекта једног од московских округа), није издржао такав животни ударац и 2010. године доспео је у болницу због врло јаког срчаног напада. Тамо је пао у кому и смештен је на одељење реанимације. Његова супруга Татјана је остала с њим, а деца, Олег и Олга су отишли у Лавру. Пошто нису били уцрквљени људи, нису ништа знали како треба, али су дошли у храм Свете Тројице, дали су очево име да се помиње за здравље, однели су цедуљицу код моштију преподобног Сергија, дали су је јеромонаху који је служио молебан и замолили су га да помене болесног Анатолија. Свештеник им је неочекивано дао цедуљицу и рекао је да нема таквог болесника. Брат и сестра су у недоумици кренули ка излазу. Уплашили су се: да ли је отац већ умро? Само што су изашли из храма мама их је назвала мобилним телефоном и јавила им је радосну вест да се отац управо освестио. Болест је прошла и Анатолије је изашао из болнице.
Православна хришћанка Ана Р. (која је и испричала овај догађај) рекла им је да је Господ показао Своју милост ради спасења њихових душа, а то значи да је оздрављење дато како би се исповедили, очистили од грехова и причестили Светим Христовим Тајнама. Нажалост, препустивши се претераној радости због оздрављења које је наступило, породица није показала дужну пажњу према духовном животу. Прошло је годину дана, отац се поново обрео у болници с истом дијагнозом и умро је у децембру 2011. године.
Бол је прошла
Сергеј, предузимач из Подмосковља, дуго времена је живео развратно. Једном је срео старог друга који је ратовао у Авганистану. Попивши превише алкохола, по наговору кушача, дошли су до таквог стања да су одлучили да играју такозвани руски рулет: у стари револвер су убацили један метак и обојица је требало да врте цилиндар, да прислоне цев уз слепоочницу и да притисну ороз. Друг није имао среће: пуцао је себи у главу. Погибија друга је на Сергеја оставила тако потресан утисак да после тога никад више није окусио алкохол.
Сергеј се окренуо Богу, почео је да се каје за своје грехове и више пута је долазио у обитељ Свете Тројице да се моли преподобном Сергију. Наставио је да се бави предузимаштвом, имао је већ неколико мањих фабрика у близини Москве у којима су машине биле роботизоване. Због велике конкуренције и многобројних напада пословних противника Сергеј је 2000-их година морао много да се суди. То је довело до нервне изнемоглости и физичке исцрпљености. Пре још једног у низу суђења стајао је у храму Свете Тројице код моштију Преподобног. Све га је болело и тиштило, и Сергеј је завапио светом угоднику: «Молим те, помози ми, Преподобни, не могу више, немам више снаге да издржим.» Бол је прошла, у телу се појавила лакоћа. Суђење је успешно прошло, а Сергеј од тада у души чува дубоку захвалност преподобном Сергију.
Молитва детета и дуга
Ево шта се десило с мамом: пред порођај лекари су открили да се дете неправилно окренуло. Морали су хитно да је оперишу. Након што се порођај завршио нико јој није рекао да не сме ништа да пије. И баш тад је неко донео масну супу и хладан компот. Чим је појела и попила домаћу храну одмах је изгубила свест. И тад су се лекари узбунили. Сама је у току несвестице видела дугу на чијем врху је преподобни Сергије причешћивао људе који су ишли код њега из путира са Светим Даровима. И она је по дуги дошла до Путира, прекрстивши руке на грудима. Кад је пришла да се причести почела је да пева: «Тело Христово примите, источника бесмертнаго вкусите.» Пробудила се певајући ово, а лекари су јој рекли: «Да, лепо си певала.»
Неочекивана помоћ
Ирина Ж. је патила од тешке болести желуца која је личила на перфорирани чир, дијагнозом је било утврђено унутрашње крварење. Није могла ни да једе, ни да пије. Лекове због одређених разлога такође није смела да узима, спасавала се само травама и зато се опоравак одвијао врло споро. За време летњег испитног рока на Вишој теолошкој школи у Лаври једном је закаснила на заједничку вечерњу трпезу и отишла је у манастирски ресторанчић у којем је наручила купус-салату. Кад је ставила кашику у уста схватила је да у салати има сирћета, али ју је било срамота да испљуне – морала је да прогута. Изашавши из ресторанчића осетила је да јој је позлило: желудац је одмах реаговао. Ирина је осетила да губи свест. Одмах је отишла код преподобног Сергија, стала је покрај зида и рекла: «Оче Сергије, само да ми је да дођем до куће, тамо имам траву.» За сваки случај је пригрлила своју ташну зашто што се плашила: ако падне у несвест, одмах ће јој украсти ташну с кључевима и документима. У том тренутку су се отворила врата Серапионове палате, Ирина је кренула у том правцу, окренула се на једну страну – види мноштво народа, на другу – неочекивано је угледала свог комшију из зграде Сергеја који је упитао: «Шта радиш овде?» И она је сама с чуђењем заузврат упитала: «А шта ти овде радиш?» Обично би легао да спава већ око 21:00, јер је сваког јутра устајао у 5 сати. Одговорио је: «А ја не знам.» Испоставило се да је, кад је ишао с посла размишљао само о томе како ће да се умије, да се истушира, да једе и да што пре легне да спава. Дошао је кући и изненада рекао жени: «Хајдемо у Лавру.» Одговорила је: «Нисам спремна.» «Ни ја нисам спреман. Хајдемо.» Тако су се нашли овде и сад су помогли Ирини да се врати кући. Касније су се више пута сећали: «Како смо онда дошли? Па ми смо то дошли по тебе.» А Иринин желудац је почео помало да се опоравља.
«То укрепљује и радује»
Људи код оца Сергија долазе с разних страна, са својим молбама и надама, једноставно са жељом да неко време проведу у близини свете обитељи. И чак и ако у прво време нешто није у реду, преподобни Сергије свеједно даје утеху.
Наводимо казивање слушкиње Божије Марине у целини:
«Тек сам почела да је уцрквљујем. И први пут сам с унуком 2005. године дошла у Тројице-Сергијеву Лавру; дуго времена смо тражили коначиште архангела Михаила; иако ми је све било детаљно објашњено и написано, унук и ја смо с торбама, уморни од пута, добра два сата кружили око хотела, али због нама непознатог разлога преподобни Сергије нас није пуштао. Унук и ја смо се већ наглас молили и хвала Богу, једна жена нас је довела, били смо буквално на два корака од коначишта. Истог дана смо отишли у Лавру да се поклонимо и да целивамо мошти преподобног Сергија и кад сам прилазила моштима на мене с иконе као да су гледале живе очи преподобног Сергија, то је било такво узбуђење да се чак ни не сећам како сам пришла моштима. Све време сам размишљала о овим очима и још увек је ово виђење са мном и то ме укрепљује и радује. Преподобни Сергије Радоњешки нас је наградио за цео живот.»
«Могло је и више»
Анатолија Д. је у пролеће 2010. године ухватила јака промаја у пределу врата, разболео се од неуритиса раменог нерва. Сви нерви су га страшно болели. По професији је масер, а није могао да помера руку, па већ две недеље није радио. Тада је помислио: идем у Лавру, кћерка ме је одавно молила. Дошли су увече, нису стигли да уђу у храм Свете Тројице. Ујутру су отишли код Преподобног. У храму се читао акатист. Стали су у ред за свете мошти, целивали су их и остали до краја акатиста. Кад је акатист завршен, Анатолије је снажно пожелео да још једном целива мошти Преподобног. Чим их је целивао и чим је почео да исправља леђа, осетио је: као да му је врела вода потекла по нервима рамена и руке, као да се слила низ њега и после тога је бол који је раније био неиздржив, прошао, као да је неко рекао: «Могло је и више, али ти је то за ради смирења.» Анатолије је одмах схватио да је Преподобни је могао потпуно да га ослободи од бола, али су остаци болести били потребни како би се у њему васпитало стрпљење. Кћерки је рекао: «Замисли, рука ме не боли.»
Молитва пре државног испита
Кад је кћерка Але К., Јулија, завршавала школу, била је то прва генерација која је полагала државни испит. Веома се плашила, зато што нико није знао како ће се све одвијати. Мама је рекла: „Јуљо, хајде да се обратимо за помоћ преподобном Сергију.“ Кћерка која још није била уцрквљена одговорила је: „Вероватно стварно немам кога да молим за помоћ осим Сергија Радоњешког.“ Купиле су икону и Јуља се по мамином савету молила и молила је да све прође добро. После испита је дошла срећна и рекла: „Мама, знаш да сам молила Преподобног за другу клупу поред прозора с леве стране – управо тамо сам седела.“ Наравно, није молила само за то, али је ова конкретна подударност с молбом запањила и учврстила у вери. После тога је постала ближа Богу и по сопсвеном признању пред спавање увек узима у руке торбицу у којој се налази крстић и тако мирно тоне у сан. Јуља је постала професорка и сад своје ученика пре испита води у Лавру код преподобног Сергија.
Кивот с моштима преп.Сергија Радоњешког. Фото: А. Горјаинов / Православие.Ru
Краће приче
У Жировицама је била жена-комуниста, која је веома волела свог мужа. Комшија је написао Ванредној комисији пријаву против њеног мужа, по њега су дошли, одвели су га и више га није видела. После тога се разболела од рака мозга, по сопственим речима: «Половина главе ми је иструлила.» Лекари нису наговештавали ништа добро. Тада је стекла веру, почела је да се моли преподобном Сергију и добила је исцељење. Лекари су се овоме много чудили, а она је живела још дуги низ година.
* * *
Јапански амбасадор који је још 2000. године именован да ову дужност обавља у Русији дошао је у Лавру. Боловао је од веома тешке болести желуца, никакво лечење му није помагало. У Лаври је чуо за лековити извор преподобног Саве Сторожевског у близини обитељи. Амбасадор је поверовао у оно што је чуо и одмах је отишао до светог извора. Кад је попио воде са извора заиста је добио исцељење и касније је редовно колима долазио да узме воду из извора и само је њу пио за време боравка у Москви на својој дужности.
* * *
Такође, 2000-их година из Ђержинска у Московској области долазили су у Сергијев Посад људи који тад још нису били уцрквљени. Један од њих, Иван, дуго времена се предавао страсти пушења, сваког дана би попушио по две кутије цигарета и никако није могао да престане. Кад је дошао у Лавру заједно с другим људима се поклонио моштима преподобног Сергија. Пошто није био уцрквљен, ни за шта посебно није молио, већ се само прекрстио и целивао је свете мошти оца Сергија. А кад се електричним возом враћао у Москву, по навици је изашао у затворену платформу да попуши цигарету, повукао је дим и неочекивано је осетио да не жели да пуши. На своје велико чуђење, није попушио чак ни пола цигарете, бацио ју је и од тада више није пушио. Тако је благодат преподобног Сергија деловала на душу човека који је дошао и целивао мошти, ослободила га је погубне навике.
* * *
У храму Свете Тројице у Тројице-Сергијевој Лаври. Фото: А. Горјаинов / Православие.Ru
Вероватно да нисмо успели да пронађемо толико много чуда упечатљивих по свом садржају. Често верујући човек добија одговор на своју молитвену молбу која је важна управо за њега, али дати пример није обавезно поучан за све. Ево, обична породица која је допутовала у Сергијев Посад, само с једном торбом, без кутка у граду у који би се могла сместити, али која је имала ватрену веру у Бога и наду у преподобног Сергија, добија по својој вери све: и земљу, и кућу, и храну. Ова породица је потпуно одана Богу и дан-данас је уверена у то да без помоћи Преподобног ништа не би успела да оствари.
* * *
Двоје верујућих младих људи, Дмитриј и Наталија, срели су се у Лаври с којом су тесно повезивали своју судбину. Узели су се и док су очекивали првог малишана веома су желели да му дају име Сергије у част преподобног. Лекари су рекли да је термин крај октобра. Мама је веома жалила због тога што се дете неће родити уочи празника Преподобног, већ касније. Пошто су били дубоко уцрквљени људи, поштовали су строгу традицију, да спомен на небеског покровитеља славе следећег дана после рођења. И све се одиграло тако да порођај није почео крајем октобра, већ почетком, син Серјожа се родио три дана пре јесењег празника Преподобног – 5 октобра. Наизглед, уобичајена, свакодневна ситуација, али хришћанин и овде види милост Божију и благодари Господу на датој срећној могућности да хришћанину да име у част преподобног Сергија Радоњешког.
ђакон Валерије Духањин
