У Студеници сахрањен архимандрит Сава Студенички
По благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина, свету заупокојену архијерејску Литургију служио је Преосвећени Теодосије, Владика рашко–призренски уз саслужење десет свештеномонаха и свештеника, као и ђакона, а које су предводили архимандрит Јован благовештењски, архимандрит Венијамин преображенски, архимандрит Тихон студенички, архимандрит Тимотеј вазнесенски, архијерејски заменик прота Љубинко Костић и други. Од раног јутра колоне поштовалаца архимандрита Саве сливале су се према Мајци свих српских цркава. Десетине монаха и монахиња, већином из овчарско–кабларских манастира, чији је отац Сава дуги низ година био исповедник, свештенство, као и стотине мирјана из читаве Србије, већином оних којима је отац Сава био духовник и исповедник.
Иначе, аримандрит Сава Студенички је рођен 1937. године. Био је једно од четворо деце благочестивих домаћина Александра и Станојке Милошевић из Доње Трепче код Чачка. Најстарији син Јован је остао на имању, средњи Милан је био познати дуборезац – мајстор за иконостасе (чији је син Момо данас познати дуборезац из Прељине), а кћер се замонашила. Заједно са ћерком Миланком - монахињом Параскевом, Лека је тридесет година провео у Никољу као монах Симеон, док је мајка Станојка била послушница код сина Саве у Студеници.
Најмлађи Милош, пошто је напустио гимназију 1954. године, отишао је за познатим духовником оцем Јулијаном у манастир Рачу, Потом је завршио богословију, а 1959. године иде у Призрен. По преласку рачанског братства у Студеницу 1960. године, и он се враћа у Студеницу, где се монаши и постаје монах Сава. Завршава богословију, а 1984. године завршава и знамениту Московску духовну академију, наком чега је убрзо изабран од стране Светог архијерејског сабора за Епископа.
Шта се даље збило, најбоље је описао сведок незаобилазни и хроничар неуморни, архимандрит Јован Радосављевић: „Но, на велико изненађење и Епископа, и пријатеља, и познаника, отац Сава отказује да прими епископски чин сматајући себе неспремним и недостојним тако високог звања, чиме је показао, као и отац Јустин Поповић, који је такође отказао епископски чин, да је изузетак у монашком смирењу у нашем двадесетом веку. Задовољава се архимандритским чином, осећајући да је ипак анђеоски образ монашког смирења виши у Цркви од многих чинова који се очекују и, са прижељкивањем, остварују...“
По заупокојеној Литургији слово о оцу Сави Владике жичког Јустина (који је био спречен да присуствује због истовремених обавеза у вези са устоличењем новог Владике на његовој претходној Епархији) на одром је прочитао високопреподбни архимандрит и игуман студенички Тихон. У писму је Владика жички изразио жалост што није у могућности да буде присутан данас у Студеници, а затим је, присећајући се својих младих монашких дана у Црној Реци, рекао да је веома радо, као и остали монаси братије црноречке, долазио у Студеницу где су били бројни велики духовници српски. Између осталог, како је рекао, у те знамените великане – „студеничке духовне горостасе,“ који су оставили трајан, велики траг у нашем духовном животу, Владика Јустин је навео да свакако спада и новоупокојени отац Сава Студенички.
Затим је Његово Просвештенство Владика рашко–призренски Теодосије, над отвореним одром оца Саве, одржао опроштајну беседу за памћење и незаборав. На почетку се захвалио Владици Јустину Жичкоме на благослову, прилици да данас служи са братством студеничким заупокојену Литургију оцу Сави у Студеници. Такође, и Преосвећени Теодосије се придружио мишљењу Владике Јустина о некадашњим великанима, знаменитим, бројним духовним горостасима лавре студеничке, набрајајући многе од њих - архимандрита Јулијана, архимандрита Симеона, игумана Василија, као и многе друге који су, са својим сабратом из Раче Патријархом Павлом, обележили двадесети век у српском духовном животу. Такође, рекао је између осталог, присећајући се помало неуобичајеног житија оца Саве, да је свакако и он био један од оних најученијих који су, својим беседама, њега и друге тадашње студенте, изузетно духовно поучавали и крепили, да је био „један од оних којима су млади монаси и мирјани радо у Студеницу долазили...“
Затим су присутни из величанственог храма Немањиног кренули у три опхода око цркве. Колико је поштовалаца испратило оца Саву Студеничког, говори чињеница да се, после опхода око велике цркве Богородичине, студеничке, поворка развила неколико стотина метара ка монашком гробљу, а крај колоне још се налазио у трећем опходу око храма! Такође, врх поворке је стигао до монашког гробља, а крај колоне још није изишао из југоисточне капије студеничке! Заиста – призор какав се ретко виђа, а који је, без сумње, отац Сава, својим преко пола века дугим служењем Богу и народу, заслужио.
На крају, крај отвореног гроба, како доликује и ред православни налаже, предвођени Владиком Теодосијем, преко хиљаду присутних, монаха, свештеника и верника, верујемо заједно са оцем Савом на небу, запојало је сложно... Око Студенице древне, Немањине, по планини високој, светосавској, заорио се тропар васкршњи „Христос воскресе из мртвих...“ Нека је покој души и помен вечни новоусопшем рабу Божјем архимандриту Сави Студеничкоме.
Оче Саво, моли Бога за нас. Амин.
Слободан М. Радуловић
