8. септембра 2014. године, архимандрит Кирил (Павлов), један од најпознатијих и најпоштованијих духовника и стараца у Русији, пуни 95 година. Редакција портала Православие.Ru оцу Кирилу срдачно честита рођендан и тим поводом објављује о оцу Кирилу и Тројице-Сергијевој лаври дирљиву и једноставну причу његове духовне кћери, схимонахиње Михаиле (Горкине) из Фроловског женског манастира.
Фото: Архимандрит Кирил (Павлов)
Судбина нас је расула на различите стране. Две сестре су се приволеле браку, а ја – манастиру. Студирала сам и живела у Москви, да бих се затим, водивши се хришћанским подвигом и преживевши доста тога, из сажаљења добровољно ангажовала око неговања војног инвалида I групе и његове болесне мајке. И сама сам била веома слабашна и болешљива као мала због свега што сам преживела.
Наши родитељи су били верујући људи и у том су духу и нас васпитали. Приводећи крају своје школовање на Факултету за економско планирање, Божијим промислом чврсто сам решила да одем у манастир.
Била у току 1953. година – време ратних разарања и запуштености цркава и манастира. Првобитно сам с потешкоћама доспела у Кијево-Ваведењски женски манастир. Године 1959. манастир је уништен, а сестре су пресељене у женске манастире Покровски и Флоровски. Ја се од тог тренутка водим као сестра Кијево-Флоровског манастира, где по милости Божијој обитавам и дан-данас у монашком чину схимонахиње и са именом које сам добила у славу архистратига Михаила.
Пре одласка у манастир десила су ми се необична пробна чуда, о којима се не усуђујем да пишем. Милост Божија подарила ми је да ме током целог живота на мом путу прати милостиви отац, који ми је био као најнежнија вољена мајка. То је свети старац свештеноархимандрит Кирил (Павлов).
Тај Божији дар се такође десио необично. Пред крај института била сам чврсто решила да напустим земаљско и кренем да се учим небеском усхођењу у вечни живот. Уочи празника Воздвижења Часног Крста упутила сам се у Тројице-Сергијеву лавру. На молбу болесника којег сам неговала, купила сам два посмртна покрова са одштампаним ликом преподобног Сергија. Пре почетка Свеноћног бденија отишла сам на источник да се окупам и бацим тамо свој накит – бакарне минђуше и укоснице. Затим сам се од источника попела на оближње брдашце, где се још увек зеленило шибље. Посустала од умора, један посмртни покров сам прострла на земљу, а другим се покрила преко главе. Недуго затим осетих мирис тамјана, открих лице и јасно видех преподобног Сергија с кадионицом, како ме кади. Обузео ме је страх и покрила сам лице, а кад сам га опет открила преподобног Сергија више није било. Устала сам и похитала у лавру на службу.
Архимандрит Кирил служи код моштију преподобног Сергија
После празника планирала сам да међу оцима у Лаври нађем себи духовника и мислила: па како да се замонашим без благослова? И опет се десило чудо. У Тројицком храму монах у старом подраснику постављао је свеће код икона. Од њега се ширио мирис тамјана. Загледала сам се у његово лице и схватила да личи на истог оног Преподобног, који је мене кадио на брду у близини источника. Рекох себи: „Ово је мој духовник“. Како су ми рекли, он је тада био завршио богословију. У Лавру сам често долазила, али нисам смела да му приђем. Он је касније похађао Академију и често ишао са оцем Тихоном (Агриковим).
Написала сам му молбу и затражила да ме прими, уверавајући га да немам намеру ни њему ни себи да узимам време. С трепетом сам ишчекивала одговор. Ова очинска љубав и материнска нежност дубоко су преокренуле мој живот на духовни колосек. Он је мене многогрешну примио и отада сам ја најсрећнија особа на свету.
При првом нашем сусрету сам исповедила да сам осећала много бола који ни са ким нисам поделила. Душа ми непрестано жуди да објасним и представим себе ономе, коме је тешко стање моје душе јасно и ко може да разјасни најзамршеније и најмучније загонетке мог живота. Отац Кирил је за мене током целог мог живота био брижна вољена мајка страдалног човечанства. Пред њим се осећам као дете пред искусним, добрим и мудрим оцем, увек настојећи да отворим своју душу до дна, а ако сама то не успем да учиним, онда он својим невероватним даром продире у мој унутрашњи свет и чита моје срце као отворену књигу.
Отац Кирил је истински мудрац и то не због ерудиције или теолошке поткованости. Он поседује огромно искуство ума и срца, као и умеће у приступу душевним ранама. Природно је ненаметљивог, живахног карактера, али и у томе његово монашко призвање сведочи о доброти и у исти мах о строгоћи човека с високим резоном. Колико су само незаборавни и непоновљиви били наши кратки сусрети, после којих је срце тајанственом снагом стремило из свега оног што је световно у сенку усамљене монашке келије. Колико су драгоцене биле минуте наших кратких сусрета да бих била саслушана и да не бих лутала у даљим потрагама бацајући се у слепилу у греховну провалију! Чак се и тихи уздах јасно могао чути, и то душу дубоко разгаљује. Ту драгоценост увек чувам као једину утеху у претужном животу. И до данашњег дана живим од тог драгоценог сећања на најлепше тренутке у мом животу.
Он је тај на којем године не остављају трагове, младалачка живост при телесној немоћи, величина духа и снага вере. И што је главно – има добро лице озарено љубављу, простотом и незлобивошћу, са охрабрујућим погледом који сија светлошћу љубави. Апостол је рекао да је последњи степен хришћанске побожности љубав из чистог и доброг срца!
Сваки сусрет с оцем представља нови препород у животу, уливање снаге, ведрину духа и тиху неземаљску радост. Како бих желела да сачувам тај драгоцени дар до краја својих земаљских дана! Једноставно је немогуће проценити у потпуности такво једно узвишено духовно благо. Од духовника сам одлазила увек усхићена, са надом да ћу остатак свог живота провести у душекорисном спасоносном подвигу. Заиста видљиво, он је сваки пут на префињен начин давао и делић свог делатног дуготрпљења, смирења и љубави, и то је жртвовао од свег свог љубвеобилног срца.
И сада пред собом имамо обрасце живих светаца, само их треба препознати по знацима из Светог Јеванђеља (а то су љубав, смирење, кротост и ватрена вера). Неопходно је да схватимо назначење и циљ хришћанског живота и да све подредимо том циљу. Отац Кирил је говорио: „Савршенији пут ка познању јесте проучавање Светог писма. Оно говори о међусобном односу човека и Бога. Најпотпуније Бога открива Нови завет. То је свима доступан пут и онај ко не жели да га искористи за своје дубље сједињавање са Богом, нека криви само себе“. Јер је Господ рекао: „реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи дан“ (Јн. 12, 48).
Страх је очински жезал који нама управља све док ми не достигнемо духовни Рај. А Рај – то је Љубав Божија у којој су насладе свих Блаженстава. Новозаветне речи, које су у целини прожете љубављу према људима, имају благотворно дејство на душу. Због тога је отац Кирил свима говорио: читајте Јеванђеље. Јеванђеље распламсава у души човековој верско расположење и поражава духовном висином свог садржаја. Сва мудрост земаљска изгледа ништавна у поређењу с небеском мудрошћу Светог Јеванђеља. Јеванђеље је узвишена лепота у овом свету туге и суза и чисти пламен живог учешћа у невољама и тугама наше браће. Зато најбоља круна очекује не велике умове већ велика добра срца, пуна хришћанске љубави.
Још и ово говори отац Кирил: „Смирење је једини жртвеник са којег Бог прихвата молитвене жртве“. Истинска љубав је увек жртвена, то ми видимо чак и у нашем свакодневном животу. Духовна и родбинска љубав, која нас повезује за време земаљског живота, наставиће се и у вечности. Љубав мора бити активна и изнад свега оличена у молитви. Молитва продире кроз Небеса, долази до Престола Божијег и спушта са висине благослов Небеског Оца. Отац Кирил је увек дубоко и са душевним болом говорио о љубави.
Небројено је много на земљи скривених светитеља и сличних оцу Кирилу стараца. Земаљски свет не би могао да постоји без њихове помоћи и светих молитава. Мада је стремљење ка Богу усађено у људску природу. „Не заборави, Господе, нас који Тебе заборављамо. Молите се Царици Небеској која нам отвара Рајска Врата. Она представља Небеска Врата и без Ње нико од земнородних не може ући на Рајска Врата“ – ово је често понављао отац Кирил.
Он је својим кратким поукама подизао из таме у светлост, и на све је туге и жалбе јасно говорио: „Не бој се оних који убијају тело, јер душу не могу убити. Душа не умире и не може да иструли, зато што она није тело. Не може ни да нестане – она није ваздух, већ је танана једноставна и невидљива сила. Наставак њеног живота после смрти тела ништа не спречава“.
Чиме тако срца благочестивих људи привлаче к себи? Тиме што на њима почива велика сила благодати Божије. Она испуњава њихова срца неисцрпном радошћу и љубављу, а ум премудрошћу и прозорљивошћу, што их чини у правом смислу те речи мудрацима који умеју да објасне најзамршеније и најболније животне загонетке.
Ја се нисам удостојила родитељског старања, јер је рат моје родитеље рано одузео, али ми је зато милост Божија послала Оца и он је мени постао као брижна вољена мајка. Разноликост и богатство његовог духа су ретки. Отац Кирил је у себи сјединио живу веру, делатан живот, строгост и љубазност, озбиљност и духовитост, сабраност духа, комуникативност и величину духа, простоту, обимно теоријско знање, животно искуство и свесрдни живот у Богу.
Ја недостојна имала сам срећу да путујем с оцем Кирилом у његов родни крај. Невероватно је како се проницљиви отац Кирил лако удубљивао у лепоту и смисао околне природе, да би захваљујући томе видео оно што је немерљиво веће и боље од природе, тј. њеног разумног Уметника, Творца, љубвеобилног и вечног. Због тога је и сам човек узвишено, величанствено, премудро дело Најсавршенијег Уметника – Бога, а циљ људског живота састоји се у преображају душе. Због тога се свако у својој мери приближава Праведности, тј. истинској лепоти духа. Укључује се у служење вишим циљевима универзума и добија највећи дар – обећање бесмртног живота са Богом у вечности „на новој земљи и под новим небом“ (Откр. 21,1).
Отац Кирил је свећа коју стављају на свећњак да светли свима који су у кући. (Мт. 5, 13, 15). Он је духовно-морални бедем онима који га окружују, утешитељ, узор за подражавање, јака светлост која просвећује истином, загрева љубављу, учешћем и милосрђем. Јер главни услов утицаја на људе, по речима светитеља, не састоји се у учености ни у менталној суптилности, већ у унутрашњем духовном животу. Он сија онима који га окружују висином свог духа, снагом вере, ватреношћу љубави и добронамерношћу. Онај ко је спознао живот светих и ко се упознао са њиховим карактером, снагом духа, оштрином ума, чистотом срца и лепотом врлина, тај зна да светост људске душе није фантазија. Тај зна шта светитељи и праведници представљају за околину и какав се бескрајни поток доброте, светлости и истине излива кроз њих на страдални, многонапаћени и грешни свет.
Ни звање, ни образовање, ни све остало што дели људе према њиховим вредностима, већ добра душа оца Кирила са невероватном простодушношћу, дубоким разумним расуђивањем и пријатним манирима, на душу човечију излива мир и тиху радост. Верујем да Свемогући Саздатељ света неће оставити ни једну врлину без награде и да ће Он оцу Кирилу узвратити по заслузи.
Он је током протеклог вишегодишњег рата спознао божанску силу и помоћ и остао жив, просијавши свету као свети старац, темељ и корен за духовни процват многострадалног Православља и народа, испуњавајући своју свету дужност. Љубав Божија сада јасно сведочи о његовим страдањима за мир Отаџбине, јачајући православну веру и љубав у Свемоћ Божију.
Његово лице је показивало изузетну исцрпљеност, али се могао видети и печат духовне светлости. Религиозно веровање, макар било и скривено у дубини људске душе, тако је животворно у старцу да служи као основа Православља, сведочи и пројављује се у самом животу, открива значење промена у свету и показује истину моралног добра. Он је ходио дугим путем рата и светионик његове вере се никада није угасио, осветљавајући пут у мраку. Туге и тескоба су највећим делом судбина савременог монаштва, коју одређује Сами Бог. Отац Кирил је својим добронамерним срцем делио судбину и безумље понижене и увређене браће, испуњавајући тиме велику заповест Спаситеља: „Љуби ближњега свога као самог себе“. Срећан је онај ко је од младости до старости волео Христово учење и увек чувао у свом срцу благодат Јеванђељске Речи.
Прича схимонахиње Михаиле (Горкине)
записао ђакон Валериј Духањин
Са руског Наташа Јефтић
