„Хтели би, али не можемо почети као што су стари летописи почињали — Лета Господњег... Јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре и давао дажд праведним и неправедним. Узалуд су милиони хришћана јутром и вечером читали Оче наш... Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело — све ради среће људске, мимо Бога и насупрот вољи Божијој“ — сабрано је о години 1941. у делима епископа Николаја Велимировића.[1]
Готово истоветну слику, ослоњену на историјске изворе, о најпогубнијој години рата у Србији, где од краја септембра 1941. репресивне мере у циљу гушења устанка, претварају у масовне одмазде, пружа и историографија.
Наредбе врховних ешалона Рајха — Адолфа Хитлера, Вилхелма Листа, војног заповедника југоистока, Франца Бемеа, главнокомандујућег генерала, упериле су цеви митраљеза у житеље Србије, у драконским размерама 100 живота цивила наспрам једног немачког војника, а 50 за рањеног. Немачка офанзива, која је почела 25. септембра у рејону реке Саве код Шапца, спроводила се са нескривеном мржњом поражене ратујуће стране, мимо правила ратовања и мерила чојства над српском нејачи, без оружја и војне одговорности:
„Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.“
Масовном одмаздом у селу Драгинац готово су опустели Јадар и Мачва. Уследили су „застрашујући примери“ Краљева и Крагујевца, на мапи ратних злочина регуларне војске немачког Вермахта. У ланцу војне одговорности, пошто је штаб 717. дивизије примио наредбе генерала о спровођењу масовних одмазди, исту је проследио командантима пукова, задуженим за њихово спровођење. Оружани напади партизанско-четничких јединица у којима су погинули или рањени немачки војници послужили су као повод за дословно спровођење наредби најсуровијим кажњавањем талаца, затвараних још од 4. октобра, хапшењем радника и службеника Фабрике авиона, потом железничара и запослених у радионици, рацијом покупљених грађана из кућа, са улица и из избегличких вагона - у локомотивску халу у лагеру.
У блокираном Краљеву ванредно стање са преким судом уведено је 15. октобра, истог дана када је почело стрељање талаца, извођених у групама по стотину на стратиште. Поруке послате породицама и казивања ретких преживелих који су успели да се извуку испод лешева, међу којима и Марка Сломовића, потресна су сведочанства о последњим данима живота стрељаних:
„Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици. Зауставили су нас на великој ледини у кругу Железничке радионице... Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда... Све наде у живот одједном су пале у воду...“
Последњи таоци стрељани су 20. октобра. После извршеног стрељања, немачки официри су хицима из пиштоља убијали жртве које су показивале и најмањи знак живота.
Стрељани су цивили различитог узраста, занимања, порекла, од оних рођених овде, до оних који су ухлебље између два рата, или спас и изгнаничко уточиште пронашли у Краљеву — претежно Срби из свих предратних бановина, Словенци, Роми, Руси, емигранти. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Вукадиновићи, Петровићи, Ристићи, Јончићи, Обрадовићи, Ђорђевићи...). Краљево је постало град црних барјака на кућама, удовица и ратне сирочади. Породице су на лагерско гробље излазиле уз дозволу немачких власти, а 14. октобра 1942. одржан је први помен. Упркос немачким наредбама да „приликом закопавања стрељаних треба пазити да се ту не стварају српска светилишта (ходочашћа)“ и да „стављање крстова на гробове... треба спречити“ — породице су својим ближњима над заједничком гробницом подизале крстове са уписаним именима.
Аутентични историјски извори, оверени печатима фабрика, установа и школских управа, настали су да забележе људске губитке, или како је то забележено у заглављу спискова, све оне који се „после октобра нису јавили на посао“ у: Железничку радионицуи Фабрику авиона; Шумско-индустријског предузећа Миљка Петровића;уТехничкои одељење Финансијске контроле при Среском начелству;у службу ПТТ, у Државно тужилаштво; Окружни и срескисуд као и Жички црквени суд;у Шумску управу; У њима су записана имена и „стрељаних радника и службеника“ при железничком чвору Краљево: станице;Ложионице; XIV секције за одржавање пруге; Средње пољопривредне школе и Гимназије, као и учитеља народних школа и школских надзорника;чланова Жандармеријске и Ватрогасне чете. До 28. маја 1942, по наредби Окружног начелства, сви спискови су обједињени у Списак погинулих лица са територије Жичког среза.
Својеврсна „књига мртвих“, именовала је укупно 1.680 особа стрељаних у лагеру, како евидентираних у списковима запослених, тако и оних који су били без сталног запослења, али и страдале на различите начине, на низу мањих стратишта и на кућном прагу у граду и околини, у укупном броју од 1.965 страдалих до краја 1941. Непроцењиву вредност у утврђивању имена жртава, имају Протоколи умрлих Српске православне цркве – парохијски спискови, вођени 1941-1945, Матице покојних Римокатоличког жупског уреда у Краљеву,као и Списак избеглица у Краљеву, евиденција српског Комесаријата за избеглице и пресељенике о изгнаницима који су у Краљеву пронашли уточиште, не слутећи да ће пронаћи и смрт.
Послератна документација о људским и материјалним губицима, Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, као званични државни документи, сачувани у Архиву Југославије, били су основа за оптужницу пред Савезничким војним судом у Нирнбергу, током 1947. Унутар бројних спискова још су бројније њихове странице. Иза сваког у низу бројева на свакој од тих штурих и једнобразних страница је један живот, један људски лик, особа која је имала породицу, порекло, пријатеље, навике... Читав један уништени свет.
Обједињена меморијална баштина говори о суровости и размерама ратног злочина против човечности, непосредно — кроз појединачне смрти у колективном страдању, посредно, кроз број породица које су остале без хранитеља, ратну сирочад, разорену привреду, засновано на податку да је највећи број стрељаних талаца био у најплодотворнијем животном и радном добу, између 25 и 45 година старости. Стрељани су и ђаци, матуранти и шегрти, ускраћени за могућност да постану родитељи, као потресна чињеница која се ишчитава унутар података о годишту у списковима и сведочењима, међу којима су и изјаве чиновника немачке Команде места:
„Познато ми је тачно да су сем раденика и других грађана-мушкараца стрељане и жене као и деца, која су као шегрти били по фабрикама на изучавању заната, од 14, 15 и 16 година.“
Идеологију Рајха одликовале су искључивост и нетрпељивост, утемељене још од Расних закона из 1935, спровођене у концентрационим логорима, у транспортима, на стратиштима, претварањем људи у бројеве, без имена и презимена, порекла, породица, приватности... Отуда је „истицање“ произвољног броја погубљених у Краљеву 1941, без инсистирања на његовом повезивању са именима свирепо побијених људи, још један од видова дехуманизације жртава „краљевачког октобра“ и њихова даља увреда. Утврђивање имена страдалих, њиховог старосног доба, места рођења, верске структуре, занимања, места запослења, некада само бројевима навођених жртава, обавеза је историчара која враћа историјску конкретност, идентитете обичних, малих људи, а највећих жртава рата. Подједнаку обавезу има и друштво које негујући „културу сећања“ изграђује свој идентитет и обезбеђује будућност. Зарад будућих нараштаја, не смемо да заборавимо да је иза безличног назива Спомен-парка једно од највећих стратишта, лагерско гробље, наш духовни „зид плача“ што опомиње на време краха свих људских вредности. Време не тако давно минуло, које нам се може поновити ако заборавимо прошлост.
[1] Епископ Николај, Сабрана дела, V, Земља недођија, Српска православна општина Линц, уредник: Драган Мићић, протојереј, Линц, 2001, 529.
