О овој руској девојци зна се врло мало, а у домовини још мање. Ради се о томе што је њен животни подвиг извршен у Србији. Пре неколико дана на планини Гучево свечано је откривена меморијална плоча у част Дарје Коробкине, медицинске сестре из Петрограда, која је добровољно ступила у редове петог пешадијског пука Дринске дивизије на самом почетку Првог светског рата и погинула у октобру 1914. године.
Својевремено српско издање Глас са Цера објавило је сећања пуковника Генералштаба Николе Љ. Христића који је имао прилике да сретне Дарју Коробкину. Није била лепотица, али је била пријатног лика. На метке није обраћала посебну пажњу: говорила је да се не боји смрти, већ само заробљеништва. Када су јој предложили да иде са одредом који је престао активно да учествује у борбама, рекла је да је дошла да помаже рањеним и зато иде на прву линију. У рапортима тог доба пише се о њеној изузетној храбрости, о томе да је „дан и ноћ“ превијала рањене Србе на отвореном, могла је за један дан на пружи медицинску помоћ за 120 војника. У том смислу ако се тумачи слика Уроша Предића Косовка девојка, насликана 1919. године, и као данак поштовања јунацима Првог светског рата, нешто је повезује са овим значајним ликом за српску самосвест.
О петроградском периоду Дарјиног живота тешко да ћемо нешто сазнати, сачувни су подаци само о њеној смрти – говори Александар С. Недок, доктор медицине, ветеран Другог светског рата, аутор истраживања Руска санитетска помоћ Србији у ослободилачким и одбрамбеним ратовима 1804-1917. године.
Погинула је јуначки за време тешких борба на Еминовим водама, заједно са једним нашим официром. Аустријанци су користили неке врсте бацача граната из ровова. То је било потпуно непознато оружје за српску војску у оно време. Мање су се чували наши војници, па тако вероватно и она.
Касније су Српске Новине које су издаване на Крфу, објавиле песму једног од сабораца посвећену руској милосрдној сестри. Тамо су били следећи стихови:
А Дарја нас помилује руком
Ране веће и тежи и жали
Кад би знали Руси, кад би знали…
Али Руси су заиста знали. И медицинска помоћ, заједно са економском и политичком, била је пружена Србији на време. Руси су отворили туберкулозни санаторијум за децу у манастиру Свете Петке, супруга новог амбасадора Русије у Србији, књегиња Трубецка, издвојила је огромна средства и основала комитет помоћи Србији. У гимназији у Нишу налазила се Московска хируршка војна болница, где су такође радиле милосрдне сестре из Русије. Руски лекари су путовали на Балкан по наредби и по сопственој жељи. Говори Александар Недок:
Русија је послала само организованих 11 великих медицијских мисија. Додатно је у Србију, од августа до новембра 1914 године, дошло шест великих група лекара. Цела јужна Србија, Ниш па и доље до Скопља је у ствари била препуштена руским мисијама да организују санитетску службу, да пружи помоћ сиромашном становништву. Кад се појавила велика епидемија пегавог тифуса, код руске докторке Марцинкович, која је била на челу болнице око железничке станице у Нишу, били су забележени изванредни резултати. Јер, смртност је у просеку била 50-70%, а негде и више, док је код ње била 20%. Да није било руске помоћи нико не би имао да лечи болеснике на територији Србије, јер онај мали број лекара које је Србија имала био је мобилисан.
То је традиција која је код нас успоставила још за време српско-турских ратова. Из Русије су онда дошла велика имена руске медицине – Боткин, Склифосовски, хирурзи ученици Пирогова. Они су донели пироговљеву доктрину- да се не ампутирају руке и ноге, него се покушавају мањим хирушким интервенцијама спасити удови рањењицима. Они су донели нове металне инструменте, који су се лако могли стерилисати. Руси су овде на неколико места применили, а и Срби заједно са њима, Листерову антисептичну методу лечења рана која још није била примењена у ратовима.
Одакле ова жеља? – размишља доктор Александар Недок – ми смо најближи словенски народи, учили смо исте лекције историје, Руси од Татара и Монгола, Срби од Турака, зато смо увек разумевали једни друге. После откривања меморијалне спомен-плоче у част Дарје Коробкине појавио се још један споменик људима који су разумели Србију.
