У суботу, 01. новембра 2014. године, у сали Омладинског центра у Ораховцу одржана је промоција сабраних дела генерала и академика Живка Павловића.Ова дела обухватају три књиге: књигу о Бици на Церу и две књиге о Колубарској бици. Као репринт издање, овај подухват је приредила библиотека „Димитрије Туцовић“ из Лазаревца у сарадњи са издавачком кућом Епархије шабачке „Глас Цркве“, a штампање су помогли и Канцеларија за вере и верска питања и један део синдиката Колубаре.
Ораховац не памти да је у последњих 15 година одржана слична промоција, па је показано велико интересовање грађана. Између осталих присуствовали су и јереј Срђан Јеринић из Ораховца, протојереј ставрофор Миленко Драгићевић из Велике Хоче и игуман манастира Зочиште архимандрит Стефан Миленковић.
Ово, за Ораховчане и Великохочане, јединствено вече, је започео глумац лазаревачког позоришта Зоран Белошевић, говорећи одломке из монодраме,, Чеда Качамак“, настале по истинитој причи о Чедомиру Поповићу из Барзиловице код Лазаревца, познатом и као ,,костур са Вида“ чија фотографија се појавила у многим европским новинама 1916.године. Он је, по француским изворима, имао само 27 кг када је дошао на острво Видо, а био је 186 см висок човек. Прошао је рат. Вратио се, поживео 87 година, има потомке и данас у Лазаревцу.
Зоран Белошевић је казивао и стихове песме Лазаревчанина Александра Секулића,, Помен српским ратницима“ која говори о цркви Светог Димитрија у Лазаревцу у чијој се крипти налази 39 метара кубних помешаних костију и аустроугарских и српских војника, страдалих у Колубарској бици. То је јединствен случај у свету да је један народ у исту гробницу сахранио поред костију својих војника, и кости непријатеља.
О Великом рату, затим о аутору и садржају ових капиталних дела говорио је професор Ратко Вукелић, директор библиотеке,, Димитрије Туцовић“ из Лазаревца. Промоција ових књига је, по речима професора Вукелића, припрема за прославу великог јубилеја стогодишњице Колубарске битке, чије ће централно обележавање бити одржанo 15. децембра 2014. године, у Лазаревцу, али и вађење из заборава генерала Живка Павловића. Издавање књига Живка Павловића представља ,,само један скромни покушај да се одужимо човеку који је својим знањем допринео исходу поменутих битака, а по завршетку рата се посветио проучавању овог периода.“ Његове књиге су драгоцени историјски извори, капитално дело војне историографије, у првом реду као аутентична сведочанства искусног војног теоретичара.
По професору Вукелићу, Први светски рат или Велики рат, како га многи називају, је највећа демографска катастрофа српског народа у читавој његовој историји, и то је документовао на следећи начин:
,,Преткумановска Србија, та мала тадашња Србија имала је три милиона и двеста хиљада становника, а у Првом светском рату изгубила је милион и двеста и нешто хиљада, то је убедљиво највише и пропорционално и процентуално од свих зараћених држава у том рату. То је неких 12 процената укупних жртава у том Великом рату, а мала Србија. Ако се узме у обзир да су и на другој страни гинули Срби, неки чак и у рату против Срба, неки на Сочи у Аустријској војсци, неки у Добруџи, испада да су Срби у Првом светском рату изгубили скоро милион и по људи. Када се са данашњег аспекта посматра прогресија раста европских народа и држава после Првог светског рата, кад је та разлика у многољудности била највећа баш после Првог светског рата, данас нас не би било колико нас има, било би нас највероватније двадесет до двадесет пет милиона потенцијалних Срба, ако израчунамо и губитке у Другом светском рату, који су такође стравични. Да смо данас народ од 25 милиона више би нас респектовали са стране - констатовао је професор Вукелић. Он је такође истакао још једну важну чињеницу да је у Првом светском рату Србија имала квалитативне губитке јер је у њему страдала и елита једног народа: Милутин Бојић, Владислав Петковић Дис, Надежда Петровић, 1300 каплара повучених са европских универзитета и многи други... Са друге стране, по речима професора Вукелића тај наш јад, мука изродили су велика уметничка дела, ,,настала из муке из вриска“ јер то је било време уметника, историчара, научника: Паје Јовановића, Михајла Пупина, Милутина Миланковића, Стевана Мокрањца, Стојана Новаковића, Станоја Станојевића и многих других... Али у том рату је Србија извојевала и највеће победе, које наравно долазе после Косовског боја, и Боја на Мишару, а то су Церска и Колубарска битка.
Професор Вукелић је истакао и значај Русије и њене жртве у Првом светском рату за наш народ. ,, Руски цар је апсолутно стао иза српских интереса, а тадашњи дипломатски представник Русије пре објаве рата је добио срчани удар кад је отишао у посету свом колеги аустроугарском посланику и то је била највећа сахрана до тада у Београду. Наравно, Николају Романову и Русији у том моменту није требао рат и њима је требао мир, као и нама, али они су нам притекли у помоћ. И зато ја у суштини не прихватам да у политици постоји само интерес, да у односима између држава постоји само интерес. Односи нас и Руса показују у многим сегментима да је супротно, то је нека веза јача од политике и интереса. И мислим да је нестанак Царске Русије 1917.највећа наша пропуштена прилика. Потпуно би другачија била решења Првог светског рата, потпуно би нам, највероватније, изгледала држава, да је Русија остала онаква каква је била. И радујем се што се сада, после толико година Цару Николају Романову подиже споменик у Србији“- истакао је професор Вукелић.
Професор Вукелић је говорио и о генералу Живку Павловићу као човеку који је иза себе оставио монументално дело, али је после Другог светског рата код нас заборављан:
,,Живко Павловић( 1871-1938) представља оно што ми зовемо заборављени умови Србије. Осим што је био официр, за време рата пуковник, после рата генерал, он је био и српски академик. Један од двојице официра који су као активни официри изабрани у Српску Краљевску академију наука и уметности. Због својих војностручних знања, ове књиге о Церској и Колубарској бици имају троструку вредност. Једно је што је то историјски извор првог реда, јер је у време Колубарске битке Живко Павловић, тада пуковник, био помоћник начелника штаба Српске врховне команде, војводе Радомира Путника. А пошто је војвода Радомир Путник, читаво време Колубарске битке у постељи, тешко болестан, онемоћао, најоперативнији српски официр тога времена, кроз чије руке пролази свако наређење, свака заповест сваки извештај, је генералштабни пуковник Живко Павловић. Друга вредност је књижевна вредност, стручњаци су рекли да је Живко Павловић имао невероватан таленат за писање, а трећа вредност јесте војно-стручна вредност. Ја сам лично дошао у контакт са књигама Живка Павловића почетком деведесетих година, када сам као резервни официр, а историчар по струци различитим структурама официра говорио о Колубарској бици. Тада сам могао пронаћи само остатке тих књига, јер их је било само десетак у српским библиотекама и код појединаца у читавој Србији. Јер ова књига о Церској бици изашла је 1924. године, а десет година од одигравања Церске битке. Колубарска битка, књига прва у два тома, била је објављена 1928. а друга књига, опет у два тома, била је објављена 1930. год. Уз помоћ пријатеља, успели смо да у години јубилеја издамо ово репринт издање како би што више људи могло да има приступ овим делима. Осим ових књига Живко Павловић је написао и књиге о Балканском рату, написао је и књигу која је постхумно, шездесет и пет година после, угледала светлост дана са насловом ,,Рат Србије против Аустроугарске, Немачке и Бугарске“ мисли се на онај рат 1915. А онда у последње време, мој млади колега Александар Животић, који је писац предговора овим књигама, је пронашао одређене списе и припрема се да их објави. Он се бавио и пробојем Солунског фронта и Солунски фронт је пробијен на онај начин на који је предложио Живко Павловић.“
Професор Вукелић је посебно истакао и чињеницу да је Живко Павловић постао српски академик 1921.године:
-Овде у књизи смо одштампали део говора Јована Цвијића који га је предложио у Српску краљевску академију где се може видети да је његово опредељење осим војностручних знања било и његово морално владање, где он каже ,,Да баш они Срби који су стекли одређен положај и висину и који су због тога стекли одређена примања и неке друштвене привилегије, нарочито морају водити рачуна како се понашају у моралном и етичком смислу, јер они су углед народа.“ А они су у Академији констатовали да се Живко Павловић баш тако понаша да буду угледници читавог народа и осим војностручних знања то је била најбоља препорука за Академију. Тако је Живко Павловић постао српски академик - рекао је професор Вукелић.
У даљем излагању овај врсни предавач је говорио о детаљима Церске и Колубарске битке, који су описани у књигама генерала Живка Павловића, али и о Србији у периоду после ових битака, као и незадовољству генерала Павловића поводом стварања вештачке творевине под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца после Првог светског рата. У другом делу вечери професор Вукелић је одговарао на питања окупљених грађана, везана за тему предавања, али и на питања везана за Солунски фронт, Други светски рат и најновије ратове на простору бивше Југославије, који су на неки начин имали зачетке у стварању баш те Краљевине СХС.
Професор Вукелић се на крају захвалио Славољубу Колачарићу, на чији позив је дошао у Ораховац и исказао своје велико одушевљење пријемом у Ораховцу и Великој Хочи.
Када је мој пријатељ Славољуб Колачарић, који годинама долази у манастир Зочиште, предложио да дођемо овде, нисам се ниједног тренутка двоумио. И ево први пут сам у Ораховцу и Великој Хочи, одушевљен сам пријемом, и усхићен што сам био вечерас са овим људима овде. Чини ми се да нисам имао пажљивије и озбиљније слушаоце. 13. новембра биће промоција ових књига у Дому војске у Београду, најављен је долазак Њ. С. Патријарха српског г. Иринеја и начелника генералштаба Љубише Диковића и довешће најбоље кадете Војне академије. Највероватније ће бити присутни и скоро сви београдски медији, али верујте, у срцу, више се веселим овом вечерашњем наступу и вечерашњој промоцији у Ораховцу - поделио је са нама своје утиске професор Вукелић.
Професор Ратко Вукелић, глумац Зоран Белошевић и Славољуб Колачарић су комплете књига генерала академика Живка Павловића о Церској и Колубарској бици поклонили библиотеци Гимназије у Ораховцу, манастиру Свети Врачи у Зочишту и богословији ,,Св. Кирило и Методије“ у Призрену.
