Свештеник Јован Пламенац на отварању изложбе „Историјски односи Црне Горе и Русије“
У Дворцу краља Николе прексиноћ је отворена изложба „Историјски односи Црне Горе и Русије“, којом је званично започела манифестација „Недјеља руске културе и кухиње“. Манифестација се одржава од 09. до 14. фебруара у Бару и Будви.
Градоначелник Бара др Зоран Срзентић поздравио је организаторе и бројну публику, зажелио да манифестација протекне у доброј атмосфери, и позвао Баране да се прикључе овим програмима.
Водитељ програма, професор Саша Басараб, рекао је да је жеља организатора била да се кроз поставку књига, експоната и докумената, међу којима су и неке од најстаријих црквених књига у Црној Гори, које су штампане у Русији, и ратни барјак црногорске војске, прикажу братски односи Црне Горе и Русије кроз буран историјски период од XVII до XIX вијека.
Наталија Михева, једна од организаторки манифестације, казала је да се на изложби могу видјети вриједни експонати, међу којима је најстарија црквена књига у Црној Гори, а штампана је у Русији, као и друге књиге које су штампане прије 300 година, оружје, ратни барјак црногорске војске, писма, историјска документа, награде.
– Приказали смо дјелић свједочанства братских односа Црне Горе и Русије кроз буран историјски период од 17. до 19. вијека – казала је она.
Потомак чувеног војводе Илије Пламенца, отац Јован Пламенац, говорио је о развоју црногорско-руских односа, подсјетивши да се Црна Гора у руским изворима помиње први пут 1698. године, када је руски државник Толстој, на путу за Италију, у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавали поморским вјештинама, а који су касније постали генерали, адмирали, дипломате…
Амбасадор Руске федерације у Црној Гори Андреј Алексејевич Нестеренко је подсјетио да је у Црну Гору дошао прије четири године, а једна од првих манифестација на којима је био одржана је на овом истом мјесту, поводом прославе 300 година од успостављања дипломатских односа двије државе.
– Тада су били изложени изузетно вриједни артефакти, који су подсјећали на дане када је црногорски владар Никола Петровић, који је за нас велики симбол, био гост руског двора, тада у Санкт Петерсбургу. Увијек ми је велико задовољство да дођем у Бар, јер овдје живи велики број наших, руских држављана, који се одлично осјећају и веома топло су примљени. Захваљујем и градоначелнику Срзентићу на срдачном и веома коректном односу. Русија и Црна Гора су два појма који се не могу подијелити – рекао је Нестеренко.
Градоначелник Срзентић је амбасадору поклонио луксузну монографију „Бар између двије чаробне обале“.
У музичком дијелу програма наступиле су пијанисткиње Јована Јарамаз из Бара, матуранткиња подгоричке Музичке школе „Васа Павић“, и Ана Катишева, лауреат бројних међународних такмичења.
Организатори ове манифестације су „Монтерусија“, Рускојезична заједница у Црној Гори, компанија „Русторг Монтенегро“ и Српско културно друштво „Слово Љубве“, уз подршку Амбасаде Руске Федерације у Црној Гори. До краја седмице, у барским ресторанима „Јесењин“, „Лазаро“, „Ил Питоре“ и „Ла Кантина“, те кафе посластичарници „Централ парк“, по промотивним цијенама биће служени специјалитети руске кухиње и вотке „Стара Москва“ и „Посолскаја“, које су обавезан дио асортимана на коктелима у Кремљу.
Зашто су нама Црногорцима потребни Руси и Русија
(Ријеч на отварању изложбе „Историјски односи
Црне Горе и Русије“,
Бар, 9. фебруар 2015.)
Почећу од „алфа“:
„Да Бог да и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и наде на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило!“
Дакле, почињем ријечима највећег Црногорца икада, Светог Петра Цетињског, које је записао у свој Тестамент.
Страшне ријечи: Да Бог да јаки да од онога ко само науми да нас Црногорце одвоји од Русије одступи свако добро „временити и вјечно“, свако добро овог, земног, привременог живота али и оног вјечног; да свако добро одступи од оног ко покуша да нас одвоји од Мајке Русије, како су је наши преци називали, и како је и данас називају многи Црногорци.
Црна Гора се у руским изворима први пут помиње на самом крају 17. вијека, 1698. године, када је руски државник Толстој, на путу за Италију, у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавалим поморским вјештинама (и који су касније постали генерали, адмирали, дипломате…). Он је у свој дневник записао да недалеко од Котора и Пераста живе људи који се називају Црногорцима, да су вјере хришћанске и језика словенскога, да их је мало, да никоме не служе и да повремено укрштају сабље са Турцима, а повремено ратују са Венецијом.
Већ 1711, у вријеме Владике Данила, почињу дипломатски односи између Црне Горе и Русије. Додуше, то је више нека ad hoc дипломатија (тек након Берлинског конгреса, 1878. године, можемо говорити о модерној дипломатији у Црној Гори.)
На позив Петра Великог у заједничку борбу против Турака, Владика Данило је казао Црногорцима:
„Ми смо чули да постоји хришћански цар у сјеверном дијелу свијета, Бог зна, како далеко… Али, како смо ми у овим брдима затворени са свију страна… чинило нам се да он о нама, као о шачици малог народа, сакривеног између змија и шкорпиона, не може ништа да зна… Али, ево данас, хвала Богу, ми видимо његове посланике и имамо у рукама његову царску грамату… Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја, Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у службу цару хришћанскоме и нашем отачеству.“
Ускоро је Владика Данило отпутовао у Русију и донио позамашну помоћ манастирима и сиромашном црногорском народу.
Од тада па све до данашњих дана односи црногорског и руског народа су братски. Било је искушења у дипломатским односима двеју држава, мале црногорске и велике руске, чак и у вријеме Светог Петра Цетињског, посебно у вријеме књаза и потом краља Николе. Међутим, братска љубав два народа, једнокрвна и једновјерна, ужегнута прије три вијека, никада се није гасила.
Не мали број Црногораца школовао се у Русији. Па и данас. Не мали број Црногораца одселио је у Русију. Па и данас. У руској војсци било је 30 генерала и адмирала, досељеника из Црне Горе.
Непосредно након Октобарске револуције, велики број руских емиграната обрео се у ондашњој Краљевини Југославији. Око 70.000 их се искрацало у Зеленики, међу њима и 70 генерала и адмирала руске царске војске. Многи су отишли даље, широм Краљевине, али дио њих је остао. Црна Гора је тако добила љекаре, инжењере… Многима су и кости похрањене у земљи данашње Црне Горе; многи Руси управо овдје чекају Други Христов долазак. Као, уосталом, и многи Црногорци у Русији. Међу њима и један владика, Василије Петровић.
Покушаћу да кажем зашто су нама Црногорцима потребни Руси. Русија јесте обилно помагала Црној Гори. И данас, када је црногорска привреда уништена, најзначајнији живи новац доносе нам Руси. А Црна Гора је својевремно Јапану објавила рат због Русије. У ово вријеме Црна Гора је Русима била широм отворила врата, учинила себе њиховим другим домом. А онда – искушење! Можда чак веће него икада до сада.
Ево зашто су нам, не толико ради земаљских добара, него са аспекта есхатона, будућег вијека, вјечног живота, потребни Руси и Русија:
Над цивилизацијом се надвио отровни дим порицања хришћанских вриједности живљења. Из кухиње зла овог свијета, чији пипци преко којих се храни сежу у дубине Луциферовог богодступништва, силом новца и војне технике намећу нам лажну демократију (демократију као превару) и људска права као средство за доминацију, а преко њих хедонизам, педерастију, опијате, растакање породице, сексуалне слободе, абортус и контрацептивна средства, еутаназију, па све до „гранд шоуа“ и медија као индустрије шпекулације, релативизарања истине. Тај дим је погубан за душу, као што је онај чернобиљски био погубан за тијело.
А ми, Црногорци, како да се заштитимо? Како да се одбрани ћевап на тањиру аждаје?
Зато су наше очи упрте у Русију, као на великог брата. Ко то данас, која сила може да се одупре поплави зла овога свијета? Русија! И само Русија!
Ко то данас, као што је оно прије настанка свијета, супротставивши се Сатани и његовој војсци демона, Архангел Михаило стао пред војском анђела и громко узвикнуо: „Вонмем! Стојмо смјерно пред нашим Творцем и не мислимо што је супротно Богу“, може стати пред демонском силом овога свијета? Сматрам, само – Владимир Путин! Као што је оно, 1380, Димитрије Донски на Куликовом пољу стао пред Златном хордом.
Клетва Светог Петра Цетињског, тог тајновидца који је чистотом своје подвижничке и страдалне душе сагледавао вјекове, уствари је брига о душама Црногораца!
Он је и свом насљеднику на Трону црногорских митрополита Петру Другом Петровићу Његошу оставио зајештање: „Моли се Богу и држи се Русије“.
Ових неколико ријечи већ скоро два вијека котрљају се по црногорском камењу и одјечу. Русије се и данас држе они Црногорци који се Богу моле, коју у Бога вјерују и који Богу вјерују!
И завршићу, као што приличи, са „омега“:
„Да Бог да и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и наде на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило!“
Амин!
Јован Пламенац
Видео: Крсто Пламенац
Фото: Андреа Радовић
